Svake cetiri nedelje provedem par dana radeci na projektu za klijenta u Svajcarskoj. Posto su – napokon – i klijent, i njegova sefica, a i moja u Londonu u isto vreme ove nedelje, odemo svi na rucak u ponedeljak. Razgovaramo o planovima za drugu polovinu ove godine. Sprema se sastanak u Dalijanu (Kina), posle toga ce jos biti posla za drugi sastanak u Evropi, ali onda menjamo strategiju. OK. O cemu se radi? Pa, sledece godine selimo veliki deo analiziranja u Indiju. !.

Oko 50% mog udela u ovom projektu ide nekom ko je otprilike isto sposoban da ga odradi, ali kosta mnogo manje. Ovo je prvi put da se meni desi ono o cemu citam vec godinama – da mi Kinez / Indijac / Ceh / Srbin „oduzme” posao. Osecanje je .... kao kada postanes punoletan. Ali, nema veze. Ostaje mi da strateski savetujem i kontrolisem indijske kolege (na slici). A taj jedan ekstra dan mesecno koji cu da imam na raspolaganju? Naravno, naci cu nesto jos interesantnije, konstruktivnije i kreativnije da radim.

Dakle, Indijka dobije platu koja njenoj porodici omogucava dostojan zivot; ja se prestrojim na brzi kolosek i dobijem povisicu. Win-win! Licno iskustvo: ne plasi se globalizacije.