Cini mi se da su oni koji gledaju / slusaju / citaju / bloguju B92 prilicno liseni srpskog prokletstva zvanog negativno-pesimisticki fatalizam. Ali citajuci komentare na vest o formiranju vlade, nisam siguran da sam u pravu. Dali su se na kritikovanje DS-a, pricaju o izdaji, o porazu, o svom razocarenju (kao da je najbitnije pitanje u Srbiji osecanja centralno-beogradske elite!). A glavni krivac? Predsednik Tadic (na slici). Sta je ovim ljudima? Zar ne shvataju da je Tadic vitez-u-belom? Mogao bih megafonom da ih „udarim” po glavi, ali necu. Evo mog razloga za moj stav:

Svi mi imamo ideale, filozofiju, rezon, istoriju, misljenja, prioritete, itd. Perfektan scenario bi bio kada bi svet postao ogledalo tih nasih stavova. I naravno da treba da radimo na tome i tezimo ka tom cilju. Isto vazi za politicke partije i njihove lidere. Ali veliki test je sposobnost za prevazilazenje prepreka i kapacitet za kompromis. Premijer Kostunica ocigledno pada na ovom testu. Najgore ucenjivanje koje je moguce u srpskoj politici – mogucnost izolacije kroz afirmaciju crveno-crnih paleo-Srba – je njegova velika sramota. I kako je Predsednik Tadic trebalo da odgovori na to?

Pa, prema ovim idealistima na B92, inatom. Veoma napredno! Ne bi to bio nikakav progresni liberalizam, vec povratak u srpski specijalitet samoubilacke tvrdoglavosti. Ne. DS je – pohvalno – suspendovao svoj ponos i zrtvovao neke od svojih prioriteta zarad drzave i naroda. Pa sta ako rivali igraju prljavo? Radi se o sudbini nacije, nema se vremena za razmatranja sa nekim nebeskim sudijom. Umesto naklapanja u skupstini o tome kako je ideoloski cist i zasto sa “fasistima” nece da pregovara (= gubljenje vremena), Predsednik Tadic se pokazao kao veci politicar, veci covek i najodgovorniji srpski politicar trenutno na sceni. Hvala mu.