Sedeci u trolejbusu svaki (bozji) dan, na putu do skole, nikada nisam obracao paznju na plato ispred Beogradskog dramskog pozorista (za blogere koji nisu iz Beograda, spomenuti plato se nalazi u gradskoj opstini Vracar, na desnoj strani i Save i Dunava). I da nisam hteo da gledam monolog Dragana Nikolica proslog vikenda (a nisam uspeo; navodno gospodin Nikolic ne radi za Uskrs!), opet bih propustio ovu fenomenalnu statuu (na slici). I kako bi mi bilo krivo!

Proleterski Ivica & Marica; marljivi pioniri koji, izmedju fiskulture, narodne odbrane i proucavanja bitki NOR-a, zovu revolucionarnu druzinu: “U pozoriste!”; deca generacije ciji je trud u narodnim akcijama obezbedio bogatiji zivot za celu porodicu. Ma skroz obozavam komunisticku umetnost. Mesavina naivnog i art deco, k’o stvoreno za mene. I onda se pitam: skolsku karijeru sam zapoceo okruzen (utopljen u) rezimsku ikonografiju; a zavrsio u prostoru u kome su primeri iste nekako (krisom?) nestali. Steta...

Predvodicu listu koja ce drvlje & kamenje na taj rezim. Ali nemojte me praviti budalom tako sto cemo da se lazemo kako se taj deo nase istorije nije desio. Hocu biste, statue, kipove, murale, natpise, fasade, mozaike iz tog doba. Hocu Lenjina na Bezaniji, Marksa pored Karadjordja i Tita na Terazijama. Hocu da setam kroz grad koji ne pati od amnezije. Hocu UNESCO zastitu ovo dvoje „Jugoslovena” ispred BDP-a.

Soundtrack: „Sta passando novembre” Eros Ramazzotti >> youtube.com/watch?v=TpGN-DNWi3Q