Shefer: Snažan signal Srbiji ------------------------ Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer izjavio da je dugoročna budućnost Srbije u evroatlantskim integracijama. On je naveo da će na samitu NATO-a idućeg meseca u Bukureštu biti poslat jak signal Srbiji. "Moramo objasniti Beogradu i narodu Srbije da nema održive budućnosti u povlačenju u ljutiti nacionalizam", rekao je Shefer novinarima u Varšavi, prenosi agencija Rojters. "Ja nemam ni trunku sumnje u to da je dugoročna budućnost Srbije u evroatlantskim integracijama", naveo je on. Shefer je izrazio nadu da će samitu NATO-a koji se održava od 2. do 4. aprila u Bukureštu pružiti priliku da se poprave narušene veze sa Rusijom uprkos neslaganjima oko bezbednosnih pitanja u centralnoj Evropi i Balkanu, navodi Rojters. Odnosi NATO-a sa Rusijom su nategnuti, dodaje Rojters, zbog planova SAD o postavljanju odbrambenog štita u Poljšoj i Češkoj, priznanja nezavisnosti Kosova i mogućnosti pridruživanja bivših sovjetskih republika Gruzije i Ukrajine Alijansi. "Mi želimo da produbimo našu saradnju i da nastavimo naš dijalog", rekao je Shefer govoreći o Rusiji i dodao da nesuglasice o raspoređivanju zaštitnog štita u centralnoj Evropi ne bi trebalo da sprečavaju saradnju dve zemlje u borbi protiv terorizma i krijumčarenja droge. Generalni sekretar NATO-a rekao je da će se na samitu "pružiti ruke" Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini koje žele da se pridruže Alijansi, ali nije hteo da komentariše planove oko napredovanja ka članstvu bivših sovjetskih republika Gruzije i Ukrajine, kome se protivi Rusija. 14. mart 2008. | 06:10 | Izvor: Beta

Evropska narodna stranka suspendovala DSS ------------------------------------------------------ Najveći stranački blok u Evropskom parlamentu - Evropska narodna stranka - koji okuplja partije desnog centra, suspendovala je status posmatrača Demokratske stranke Srbije (DSS), saznaje BBC na srpskom jeziku. Evropski parlamentarac iz Francuske Alen Lamasur rekao je da Evropska narodna stranka time želi da pošalje poruku Vojislavu Koštunici da počne da zauzima "više evropske stavove". Suspenzija, koja podrazumeva da članovi DSS-a neće moći da prisustvuju sastancima tog bloka u Evropskom parlamentu, nije vremenski ograničena. "Videćemo šta će se dogoditi posle izbora i kakva će biti izborna platforma gospodina Koštunice", rekao je Alen Lamasur. Evropskoj narodnoj stranci pripadaju i vladajuća Demohrišćanska stranka iz Nemačke i partija francuskog predsednika Nikole Sarkozija. Predlog da se DSS-u suspenduje status posmatrača predložila je Doris Pak, predstavnica nemačkih demohrišćana u bloku stranaka desnog centra Evropskog parlamenta. "Gospodin Koštunica se poslednjih meseci ne ponaša kao neko ko je član naše porodice. Protovi se svakom evropskom pristupu i stalno krivi Evropsku uniju i evropske zemlje za sve. Čak više nije zainteresovan ni za pravu integraciju sa Evropskom unijom dok se istovremeno zalaže za jače veze sa Rusijom. Koštunica treba da shavati da članovi našeg bloka treba da imaju iste vrednosti i ciljeve", rekla je Doris Pak u razgovoru za BBC. Ona je odbacila bilo kakvu vezu suspendovanja DSS-a sa problemom Kosova. "U potpunosti razumem da svaki Srbin ima problem sa nezavisnošću Kosova. To, međutim, ne znači da Koštunica treba da se ponaša onako kako se ponaša. Optužio je Evropsku uniju na neprihvatljiv način i ponašao se veoma čudno kada je podržao radikalsku skupštinsku rezoluciju kojom su ovi hteli da prekinu se veze sa Evropskom unijom. To je potpuno u suprotnosti sa stavom Evropske narodne stranke i zato mislim da je naša odluka potpuno ispravna", kaže Pak. Na pitanje da li predstavnici u bloku stranaka desnog centra u Evropskom parlamentu smatraju da Vojislav Koštunica više ne pripada prodemokratskim snagama u Srbiji. "Da. On se ponaša kao nacionalista i mi smo morali da reagujemo. Ne možemo da dozvolimo da snosimo odgovornost za njegovo ponašanje, jer ono uopšte nije u okviru u kojem deluje Evropska narodna stranka. Ako ne deli naše vrednosti i stavove neka izabere neki drugi blok. Uostalom on je to na neki način već uradio kada je podržao Tomislava Nikolića koji gura Srbiju u izolaciju, a ne u bolju budućnost", naglašava Doris Pak. Predstavnica Evropskog parlamenta, međutim, ističe da je odluka o suspendovanju DSS-a čisto partijska pitanje koje ne bi trebalo mešati sa politikom koju prema Beogradu vode Evropska komisija i evropski ministri. "Stranka mora da se drži svojih vrednosti. Evropska komisija pak, mora da utvrdi šta je najbolje za zemlju s kojom sarađuje. Drugim rečima, mi vodimo računa o stranci, o njenim članovima, a ne o budućnosti ove ili one države. Moramo da pazimo da ne budemo poistovećeni sa Tomislavom Nikolićem zajedno sa Vojislavom Koštunicom. To je dakle, interes Evropske narodne stranke. S druge strane, kao evropski parlamentarac, želim da se Srbiji da vreme da ponovo razmisli o svemu i ne ode u samoizolaciju. Srbija to ne zaslužuje. Imala je toga dovoljno u prošlosti, a Kosovo je prošlost", zaključila je Doris Pak. BBC je upitao Doris Pak da li misli da bi oštar stav prema Vojislavu Koštunici trebalo da usvoje i izvršni organi Evropske unije. "Koštunica nije Srbija! Mislim da Srbija kao buduća članica EU zaslužuje bolje političare kojima je stvarno stalo do građana, do mlađe generacije i budućnosti koja leži u Evropskoj uniji. Zato mislim da kao političari, izvršna vlast i parlamentarci treba da budemo strpljivi. Kao stranka medjutim, moramo da vodimo računa o jedinstvu i o tome da svi članovi rade u korist istih ciljeva. Važno je ne mešati te dve stvari", rekla je u intervjuu za BBC Doris Pak, predstavnica Evropske narodne stranke u Evropskom parlamentu. Autor: BBC - Blic online | 14.03.2008 - 08:57 Izvor: http://www.blic.co.yu/politika.php?id=34023

Intervju: Boris Tadić, predsednik Srbije ----------------------------------------------- Koštunica više neće biti premijer u Vladi DS ------------------------------------------------------ U Srbiji je očigledno potrebno više puta potvrditi jednu odluku. Sada je prilika da u roku od dva meseca još jednom potvrdimo da hoćemo u EU, a građanima koji se pribojavaju da bi kao zemlja mogli da se vratimo unazad poručujem - izađite na izbore. To je najbolji lek, kaže predsednik Srbije Boris Tadić u razgovoru za „Blic“. Na pitanje čiji su 2.300.000 glasova koje je Tadić dobio na izborima on kaže da su ti glasovi vlasništvo građana Srbije. - Oni nisu moji, kao što ni 2.180.000 Nikolićevih glasova nisu njegovo vlasništvo. Ovo jeste drugo poluvreme, ali razumem da startujemo od početka i zato je potrebno da građani odluče da li žele da im život bude bolji ili lošiji, da li će moći da biraju posao ili da godinama čekaju na njega, da li će imati plate ili će se sve dovesti u pitanje. Nudim evropsku opciju i politiku očuvanja integriteta zemlje, ubrzanog ekonomskog razvoja i izgradnje zemlje. Ima i političkih stranaka koje ne smeju otvoreno da kažu da nisu za evropsku perspektivu, a koje su pre nekoliko dana kroz zloupotrebu pitanja očuvanja integriteta zemlje pokušale da zaustave integracije zemlje. Šta je za vas glavna tema ovih izbora - EU ili Kosovo? ------------------------------------------------------------------ - Jedno je šta se govori, ali suštinski, nisu svi za evropske integracije, jer nije samo reč kriterijum već pre svega praksa. Neke stranke radile su direktno na sprečavanju ulaska Srbije u EU. Kad je odbrana Kosova u pitanju, nema suštinskih razlika. Mi jesmo za očuvanje Kosova i uveren sam da samo integrisani sa Kosovom možemo da uđemo u EU. Da li verujete da bi lider DSS mogao u vladu sa radikalima? ------------------------------------------------------------------------- - Ta opasnost postoji svih ovih godina. DSS nikada nije odbacila mogućnost da napravi dogovor sa SRS i to me je uvek brinulo. Dokle će taj koalicioni potencijal da se koristi kao adut za pregovore? ------------------------------------------------------------------------------------ - Dobro pitanje. Kao političar, svakog dana rešavate konkretan problem. Nakon izbora videćemo šta nam je činiti. Ne zatvaram vrata nikome ko bi mogao da doprinese evropskim integracijama i očuvanju teritorijalnog integriteta. Samo želim da znam kakvu će politiku ta stranka ili grupacija da zastupa. Što se mene tiče, definisana jedinstvena državna politika za očuvanje integriteta zemlje biće nastavljena. Posao na ubrzanom nastavku evropskih integracija takođe. Zato odbijam saradnju sa onima koji Srbiju vode u izolaciju i spreman sam da sarađujem sa svakim ko je spreman da koriguje svoju politiku u ostvarenju ova dva cilja. Možete li da isključite mogućnost da i posle ovih izbora Koštunica bude premijer? ---------------------------------------------------------------------------------------------- - Da podsetim, DS nije dozvolila da DSS uđe u jednostrani potez saradnje sa SRS kada je reč o donošenju radikalske rezolucije u Skupštini, i premijer je bio preglasan u Vladi. To bi se desilo i svaki sledeći put i zato je podneo ostavku. Čim je DSS jednostrano napravio dogovor sa SRS, demokrate su principijelno reagovale. Oni koji su mislili da sam spreman na sve kompromise od sada pa do kraja sveta imali su priliku da se uvere da nisam - već da sam samo za kompromise koji otvaraju nove mogućnosti i čuvaju strateški kurs Srbije. Dakle, gospodin Koštunica u vladi Demokratske stranke više neće biti premijer. Kako mislite da treba da nastupi demokratski blok? ------------------------------------------------------------ - Suština jeste u tome da se ne rasipaju glasovi građana. Da li će blok nastupiti u jednoj koloni u kojoj su sve stranke koje su iskreno za nastavak evropskih integracija, ili dve kolone, tehničko je pitanje. Važnije je da se kaže sa kojim strankama smo spremni da pravimo koaliciju posle izbora, a još je bitnije kojim će putem Srbija nastaviti. Sledeća vlada, nesumnjivo, biće formirana na programu pet principa na kojima je formirana i prethodna. To su: odbrana integriteta Srbije, evropske integracije, intenzivan rad na poboljšanju ekonomske situacije i životnog standarda ljudi, borba protiv kriminala i korupcije i završetak saradnje s Haškim tribunalom. Faktičko odustajanje DSS od principa evropskih integracija dovelo je do pada Vlade. Dakle, sve stranke koje su u proteklom periodu jasno rekle da žele da rade na tim principima, a osvoje poverenje građana, jesu dobrodošle. One koje to ne žele dovode u pitanje i budućnost Srbije u EU i očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje. Koje su to stranke? ------------------------- - Jasan primer su bili predsednički izbori - stranke koje u drugom krugu nisu dale podršku jednoj jasnoj evropskoj opciji i očuvanju Kosova ne mogu učestvovati u ovom poduhvatu. Tu mislim na DSS, NS i LDP. Ostavljam mogućnost da one koriguju svoj stav, ali očito da su u ovom trenutku neodlučne i da više razmišljaju o svom izbornom rezultatu, nego o misiji koja stoji pred Srbijom. Da li ćete i pored svega sesti za pregovarački sto sa Koštunicom? ----------------------------------------------------------------------------- Ma, mogu da sednem i sa Koštunicom i Ilićem i Jovanovićem za sto, nemam prava na lični stav, ali u ovom trenutku sumnjam da oni iskreno žele ostvarivanje zajedničke vizije o kojoj govorim. Očigledno te stranke nisu očekivale skore parlamentarne izbore jer se ne bi tako ponašale. Ali dobro je što nisu, jer su pokazale svoje prave političke stavove. Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže trag. Sneg je pao, nismo zaboravili šta se desilo pre nekoliko nedelja i neće biti zaboravljeno do kraja parlamentarnih izbora. Ali tu nema ličnog odnosa ili ljutnje prema svemu tome. Stategijski cilj očuvanja integriteta zemlje i ulaska u EU najvažniji je cilj koji jedan narod u Evropi danas ima. To je veliki cilj koji zahteva predanost poslu, solidarnost među saradnicima i zajedničke vrednosti. Kada imate koalicionog partnera, onda računate da vam je on saradnik, a ne da će vas izneveriti na prvoj sledećoj krivini. G17 mogući partner ----------------------- Hoće li DS na izbore sa SDP i G17 plus? -------------------------------------------------- O toj koaliciji se raspravlja. Sa Rasimom Ljajićem je postignut dogovor. Razgovaramo sa G17 i stranački organi će doneti odluku. Da li ići u jednoj ili dve kolone je tehničko pitanje i videćemo šta je najbolje rešenje. U svakom slučaju, G17 je potencijalni partner DS nakon sledećih izbora. Dimitrij Rupel daje neizbalansirane izjave --------------------------------------------------- Ne dolaze opasnosti od nametanja lažnih tema samo na unutrašnjoj sceni, već i političari iz sveta sa velikim nerazumevanjem tumače politiku u Srbiji, kaže predsednik Srbije. - Oni ponekad ne razumeju da ljudi u Srbiji nisu samo praktični već i da imaju svoje dostojanstvo. Pozivam na uzdržanost evropske poslenike. Oni treba da shvate da Srbija nikad neće odustati od Kosova - kaže Tadić. Na koga konkretno mislite? --------------------------------- Mislio sam, na primer, na Rupela, koji daje neizbalansirane izjave i postavlja uslove Srbiji koji ne važe za postojeće zemlje članice Evropske unije. U situaciji kad i neke zemlje EU ne žele da priznaju nelegalnu državu kakva je Kosovo, niko odgovoran u Srbiji neće prihvatiti takvu lažnu tvorevinu. Autor: N. M. J. | 14.03.2008 - 07:58 Izvor: http://www.blic.co.yu/politika.php?id=33968

Najproblematicniji moguci ishod najavljenih parlamentarnih izbora u Srbiji jeste nastavak haosa,odnosno formiranje vlade kakva je aktuelna,ocenjuje americka privatna agencija za strateska istrazivanja Stratfor.Povodom poziva premijera Srbije Kostunice na raspisivanje parlamentarnih izbora, Stratfor navodi tri moguca ishoda tih izbora-pobeda prozapadnih snaga,pobeda proruskih snaga ili nastavak haosa. Zapad se nada pobedi proevropskih snaga predvodjenih Borisom Tadicem kako bi formirale vladu bez mesanja Kostunice.

Evropska unija je prirodno geopoliticko okruzenje Srbije. Ne treba ocekivati neki prosperitet za Srbiju ako se okrene iskljucivo Rusiji,Kini i Indiji. To su zemlje koje su svakako veoma znacajne. Sa njima svakako treba da imamo sto raznovrsniju saradnju,ali tom saradnjom se ne moze nadomestiti evropsko trziste,ne moze se nadomestiti svestrana saradnja sa Evropskom unijom. Vise od pedeset odsto naseg uvoza i izvoza je sa Evropskom unijom. Ako mi krenemo da se udaljavamo od Evropske unije to se mora odraziti na privredne prilike u Srbiji. To ce onda znaciti da cemo se mi, kao Enver Hodzina Albanija,oslanjati na Rusiju i Kinu. Srbiji je veoma vazno da ima izvanredne i sto bolje odnose sa Rusijom,ali Rusija i Kina ne mogu nadomestiti Evropsku uniju.Evropska unija je prirodno geopoliticko okruzenje Srbije. Srbija ima tri moguca izbora: Evropa,autarhija i ruska gubernija. Jedan je clanstvo u Evropskoj uniji sa ili bez Kosova. Drugi je autarhicna ili neutralna Srbija. Treci je ruska gubernija.Da li Srbija moze bez Kosova u Evropsku uniju? Pozivamo sve verne posetioce ovog bloga:diplomate,novinare,poslovne ljude,i ostale da nam posalju svoje analize i prognoze na E-mail lepotani.diplomatique@gmail.com Hvala unapred,Web Team Lepotani.com

Gledaoci će imati prilike da vide emisiju Insajder i na YouTube kanalu B92. http://www.youtube.com/watch?v=_zJnx1g9nMk ------------------------------------------ Vanredna emisija Insajder povodom petogodišnjice ubistva Zorana Đinđića bavila se političkom pozadinom atentata. Prvi put javno u emisiji govorili su akteri sudskog procesa i otkrili kome je bilo u interesu da se politički inspiratori ne otkriju do danas. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević ekskluzivno je najavio da će novi postupak, koji bi trebalo da otkrije pozadinu ubistva, biti pokrenut čim presuda postane pravosnažna. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević najavio je da će biti ispitane i uloge još nekih ljudi koji nisu bili obuhvaćeni dosadašnjim postupkom. Prema njegovim rečima, tužilaštvo će posebnu pažnju posvetiti pobuni JSO. Advokat porodice Đinđić Srđa Popović zahtevao je još 2005. godine da se optužnica za ubistvo proširi i na pobunu JSO jer, kako kaže, ta pobuna ukazuje na političku pozadinu ubistva premijera. "Ja odatle ne tvrdim da je Vojislav Koštunica bio zaverenik, zajedno sa Tomićem i Legijom, u pobuni ili u atentatu koji je nastupio iz pobune, ali je bilo apsolutno nužno da bude saslušan. Pa to je bilo toliko jasno, njegova stranka i on su najviše i profitirali i iz pobune i iz atentata, i to je jedno opšte kriminalističko pravilo - pogledaj kome koristi krivično delo, to ti je put da shvatiš motive. Kada shvatiš motive, onda je sve mnogo jasnije", kazao je Popović za Insajder. Izvor: B 92

Vanredni Insajder o ubistvu Đinđića ----------------------------------- Vanredna emisija Insajder povodom petogodišnjice ubistva Zorana Đinđića bavila se političkom pozadinom atentata. Prvi put javno u emisiji govorili su akteri sudskog procesa i otkrili kome je bilo u interesu da se politički inspiratori ne otkriju do danas. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević ekskluzivno je najavio da će novi postupak, koji bi trebalo da otkrije pozadinu ubistva, biti pokrenut čim presuda postane pravosnažna. Specijalni tužilac Miljko Radisavljević najavio je da će biti ispitane i uloge još nekih ljudi koji nisu bili obuhvaćeni dosadašnjim postupkom. Prema njegovim rečima, tužilaštvo će posebnu pažnju posvetiti pobuni JSO. Advokat porodice Đinđić Srđa Popović zahtevao je još 2005. godine da se optužnica za ubistvo proširi i na pobunu JSO jer, kako kaže, ta pobuna ukazuje na političku pozadinu ubistva premijera. "Ja odatle ne tvrdim da je Vojislav Koštunica bio zaverenik, zajedno sa Tomićem i Legijom, u pobuni ili u atentatu koji je nastupio iz pobune, ali je bilo apsolutno nužno da bude saslušan. Pa to je bilo toliko jasno, njegova stranka i on su najviše i profitirali i iz pobune i iz atentata, i to je jedno opšte kriminalističko pravilo - pogledaj kome koristi krivično delo, to ti je put da shvatiš motive. Kada shvatiš motive, onda je sve mnogo jasnije", kazao je Popović za Insajder. Aktuelni premijer Vojislav Koštunica i niz njegovih saradnika nisu, uprkos zahtevima advokata Popovića, saslušani kao svedoci u tom sudskom postupku. Sudija Specijalnog suda Maja Kovačević prvi put je javno govorila o tome kroz šta su sudije i tužioci prolazili kada je tadašnji ministar pravde Zoran Stojković najavio da će ukinuti Specijalni sud, pred kojim je već počeo postupak za ubistvo premijera. "Prosto, takva je bila atmosfera da je u jednom trenutku delovalo kao da će država da kapitulirati pred organizovanim kriminalom. Međutim, suđenje je, ipak, teklo u kontinuitetu i ipak završeno. Tačno je, trajalo je dugo, ali ipak završetak tog suđenja smatram našim uspehom, jer, kažem, zbog svih tih događaja u jednom trenutku smo se osetili potpuno usamljeno, kao da to suđenje nikome ne treba, osim nama", rekla je Kovačevićeva. Gledaoci će imati prilike da vide emisiju Insajder i na YouTube kanalu B92. 13. mart 2008. | 10:21 | Izvor: B92

Pre pet godina na ulazu u zgradu Vlade Srbije ubijen je prvi demokratski premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Porodica ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića i njegove stranačke kolege okupili su se u Aleji velikana na Novom groblju da obeleže petu godišnjicu njegove smrti. Posetite: http://youtube.com/watch?v=HxvXDD_VHCE

Navučeni na haos ------------------ Svetislav Basara -------------------------------------- Evo šta napisah na dan 14. 11. 2007: "A u tom vanrednom, u najmanju ruku poluvanrednom stanju, Koštunica i njegove pridvorske narikače pozicioniraće se kao ljuti zatočnici Kosovskog zaveta. Šturmbanfireru dssovskih piskarala, Đorđu Vukadinoviću, neće trebati ni dva dana da biranim i objektivnim rečima, gubitak onoga što su patrioti odavno izgubili pripiše izdaji Demokratske stranke, a da Borisu Tadiću u celoj toj ćepenačkoj ujdurmi dodeli rolu Vuka Brankovića. Predsednik Srbije neće u novonastaloj situaciji imati mnogo mogućnosti. Može se posipati pepelom, pravdati se i nastaviti nadmetanje u rodoljublju sa Koštunicom, sa šansama ravnim šansama Oblomova u sukobu sa Ostapom Benderom - opcija koja će dramatično osuti biračko telo DS-a koje je glasalo za nešto sasvim drugo. Može, doduše, nastaviti sa evrointegracijskom pričom, satanizovanom i prezrenom već sada, kada je Kosovo još uvek neotuđivi deo oktroisanog Ustava i Koštuničinih halucinacija. U psihotičnoj atmosferi postkosovskog cikusa, ta priča će imati šanse ravne šansama pokojnog Pekića u izbornom nadmetanju sa Šešeljem". Elem, prođe jedva tri meseca, a poluvanredno stanje je uvedeno. Boris Tadić se u nastojanju da izbegne gornji scenario, pozicionirao u sredinu sa devizom "I Kosovo i Evropa". Naoko zgodno. Problem je, međutim, što ovde ne postoji nikakva sredina, nikakav srednji put i nikakvo srednje rešenje. Možda čak nikakvo rešenje, uopšte. Iz prostog razloga što Boris Tadić, svesno ili nesvesno, svejedno, nastavlja da igra po ritmu Koštuničinog gučanskog bubnja. Da pojasnim: mnoge su se naivčine obradovale kada je prošle subote dr Vojislav obznanio pad vlade; lakoverni su poverovali da se Koštunica dozvao pameti, da se demokratizovao i povukao "državnički" potez. Da stvar bude gora, mislim da je u tu političku patku poverovao i Boris Tadić i - kako vidim po nastupu u Utisku nedelje - osokolio se nekako i pomislio da mu je Koštunica priznao pobedu. Nešto upućenijima u finese srbijanske politike, stvar je, međutim, momentalno bila jasna: oglašavanje pada vlade, bajagi zbog Borisove nespremnosti da brani Kosovo, u šibicarskom zanatu je upravo onaj momenat kada "mange" navodi "ovcu" na pomisao da se kuglica nalazi baš ispod one kutije u kojoj nije. Šibicarenje je probitačan biznis iz samo jednog razloga: kuglice nema ni pod jednom kutijom. Oni upućeniji odmah će znati na šta ciljam. Za one druge, biće potrebna eksplikacija. Tema uveliko prevazilazi skučenost 5.000 slovnih znakova predviđenih za ovu kolumnu, ali da pokušamo. Osnovni problem sa kojim se Srbija decenijama suočava jeste terminološka zbrka iz koje proizilazi bezbroj drugih, još zamršenijih zbrka. Ovde ništa nije onako kako izgleda da jeste i niko nije onakav kakvim se predstavlja. Uzmimo braću rođenu, ovdašnji patriotizam i nacionalizam. Da su to zaista nacionalizam i patriotizam, ne bismo mi imali ovoliko muka; ne bi bilo muka uopšte. Problem je što se kod nas pod tim imenima lažno predstavljaju provincijalizam i malograđanština. Sada već dospevamo na teren dubinske psihologije. Provincijalizam i malograđanština nemaju - kako se misli u krugu dvojke - nikakve veze sa mestom rođenja, već su pre svega stanje palosti duha i fragmentacije duše. O uzrocima te palosti i te fragmentacije postoji obimna literatura; nas ovde interesuju isključivo političke implikacije. Haotičan i nesređen u sopstvenom biću, provincijalac žudi za krutim spoljašnjim redom, to jest za represijom kao simulacijom uređenosti. Da bi se osećao koliko-toliko dobro, on mora da proizvodi haos, jer tek u nekom harmoničnom i uređenom ambijentu njegov egzistencijalni bankrot postaje očigledan i neizdrživ. On sebe i svoj smisao nalazi samo u haosu. I obično to zaogrće plaštom kakve "Velike priče". "Niče je", piše na tu temu Žil Delez, "rekao puno lepih stvari o tom permanentnom trijumfu robova, o tome kako ojađeni, potuljeni i slabi uspevaju da svima nama nametnu svoj način života". Boris Tadić na predstojećim izborima treba da se suprotstavi pomenutim psihološkim matricama, a ne nekakvoj politici. Pre izvesnog vremena napisah negde da je sam prst Proviđenja uredio da Tadić bude psiholog po profesiji. Ali, kako stvari stoje, on je digao ruke od profesije, a i ne sluti šta ga čeka u naredna dva meseca. Kada kaže "I Kosovo i Srbija", ja, recimo, verujem u iskrenost njegovih namera; ali kako stoji sa drugima? Ono "i Evropa" biće snažan argument njegovim protivnicima da ga proglase za Vuka Brankovića. Mogao bi ih razuveriti jedino da se polije benzinom i spali pred Domom Narodne skupštine. S druge strane, ono "i Kosovo" ubacivaće u glave mogućih glasača nezgodne pomisli da Boris, zapravo, ne misli ozbiljno, da hoće opet, kao na predsedničkim izborima, da ih navuče na tanak led, pa da ih ostavi na cedilu. Upravo zato što mislim da ozbiljno misli i jedno i drugo, Boris Tadić ne bi sebi smeo da dozvoli pad u Koštuničinu regresivnu političku paradigmu. Stav "i ovo i ono" Koštunici, istina, donosi izvestan politički uspeh, ali to je zato što on ozbiljno ne misli ni jedno ni drugo - niti misli bilo šta ozbiljno uopšte. On (Dr), doduše, misli da je to što misli krajnje ozbiljno i važno, ali to u stvarnosti ne postoji. I zato, budući da Dr drži mnoge konce u svojim rukama, i Srbija sve manje postoji. Ako namerava, a izgleda namerava, da učini nešto u cilju zaustavljanja srspkog egzodusa u rasap i ništavilo, Tadić bi svakako morao da se okane bitke s vetrenjačama i da glasačima podastre jasan program i još jasniju predizbornu kampanju. Tokom koje bi trebalo da se fokusira: najpre na na uljuđenje, emancipaciju i modernizaciju naše zemlje; razotkrivanje svakojakih brljotina dojučerašnjeg koalicionog partnera; potom na (prošli put uspešno) podsećanje biračkog tela na čemerne devedesete koje su načas pomolile čeljusti i lice na dan 21. februara ove godine. A to što Čeda (navodno) nije glasao za njega, ne bi trebalo da ga navede da zaboravi da je Nikolića pobedio sa samo 100.000 glasova razlike. Izvor: http://www.danas.co.yu

Podsećanje na Vladu Zorana Đinđića ----------------------------------- Jedinstvo suprotnosti efikasnije od sabornosti -------------------------------------- Demokratska opozicija Srbije je na izborima za Narodnu skupštinu, 23. decembra 2000, osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu. Za predsednika nove vlade Srbije, koja je formirana 25. januara 2001, izabran je predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić. Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, tada se nalazio na funkciji potpredsednika Vlade. U razgovoru za Danas, on ističe da su razlike između Đinđićeve i dve vlade Vojislava Koštunice velike. - Đinđić je imao vladu koja se sastojala iz dva dela, političkog i ekonomskog koji su činili eksperti. Koštuničina vlada je tipično stranačka, sa malo stručnih ljudi. Đinđić je imao jasnu viziju promena u zemlji koje su se odnosile na integraciju Srbije u Evropsku uniju i nužne ekonomske reforme, dok Koštunica nikada imao politički cilj i potpuno je nezainteresovan za ekonomiju. Koštunica je potpuno neoperativan premijer - smatra Korać. Naš sagovornik ističe da je Đinđić nosio i teret Miloševićevog režima i Koštunicu, koji protiv sebe nema ozbiljnu političku organizaciju, a da su učinci Đinđićeve vlade, koja je trajala svega dve godine, mnogo veći od rezultata Koštuničinih kabineta, koji skupa traju četiri godine. Takođe, Zoran Đinđić je uspevao da okupi u zajedničkom kabinetu 18 političkih stanaka i organizacija i da tu vladu, i pored opstrukcija, prilično jedinstveno vodi, dok Vojislavu Koštunici nešto slično ne uspeva ni u dva mandata, iako je oko sebe imao značajno manji broj partnera i suprotstavljenih politika. Potpredsednici u vladi premijera Zorana Đinđića, po njenom formiranju, bili su i Nebojša Čović, Dušan Mihajlović, Jožef Kasa, Momčilo Perišić i Aleksandar Pravdić. Nebojša Čović, tada lider Demokratske alternative, nakon izbora 2003, ujedinio je DA sa Socijaldemokratskom partijom i postao njen lider. Bio je neuspešni predsednički kandidat. Na izbore 2007. SDP je izašla u koaliciji sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije i nije uspela da pređe cenzus. Dušan Mihajlović, tada predsednik Nove demokratije, pored funkcije potpredsednika Vlade, istovremeno je bio i ministar policije. Bio je predsednik Upravnog odbora "Lutra" a.d, potom je napisao memoarsku knjigu i povukao se iz javnog života. Jožef Kasa je 2001. bio predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, a tu funkciju je napustio prošle godine. Momčilo Perišić je potpredsednik Vlade bio do marta 2002. Ostavku je podneo kada je uhapšen zbog sumnje da je pokušao da preda važna vojna dokumenta službeniku američke ambasade. Godine 2005. je dobrovoljno otišao u Hag, zbog optužbi za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Trenutno je u Beogradu, gde čeka suđenje. Aleksandar Pravdić je bio potpredsednik DSS. Ostavku na funkciju jednog od vicepremijera podneo je u avgustu 2001, kada je DSS otišla u opoziciju. Vuk Obradović, tada lider Socijaldemokratije, kratko vreme takođe je bio vicepremijer, a razrešen je dužnosti u junu 2001. kada je optužen za seksualno zlostavljanje. Preminuo je 13.februara 2008. Miodrag Isakov je funkciju potpredsednika Vlade obavljao od 2002, a sada je ambasador Srbije u Izraelu. Božidar Đelić je bio ministar finansija i ekonomije u vladi Zorana Đinđića. Bio je direktor za jugoistočnu Evropu jedne od najvećih evropskih banaka "Kredi agrikol" u periodu od 2005. do 2007. Posle izbora je imenovan za potpredsednika Vlade u kabinetu Vojislava Koštunice. Vladan Batić, tadašnji ministar pravde, je predsednik Demohrišćanske stranke. Posle izbora 2007, na kojim je DHSS učestvovala u koaliciji sa LDP i LSV, postao je narodni poslanik na listi pomenute koalicije. Goran Novaković bio je ministar rudarstva i energetike. U junu 2002. podneo je ostavku, a mediji su tada spekulisali da je Novaković vodio sumnjive poslove u vezi sa uvozom i izvozom nafte, što mu je zamerio Zoran Đinđić. Umesto njega izabrana je Kori Udovički, koja je ovu funkciju obavljala do jula 2003. Udovički je potom bila i guverner Narodne banke, odakle je smenjena. Vojislav Mihajlović je kao vanstranačka ličnost bio izabran za ministra vera, a Goran Pitić je bio ministar za ekonomske veze sa inostranstvom. Pitić je aktuelni predsednik UO Sosijete ženeral banke u Srbiji. Profesor je ekonomije i predsednik Saveta Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju. Aleksandar Vlahović bio je ministar za privredu i privatizaciju. Vlahović je vlasnik firme "Eki investment", aktuelni predsednik SD Crvena zvezda i narodni poslanik DS. Marija Rašeta Vukosavljević bila je ministar saobraćaja i telekomunikacija. Novembra 2004. uhapšena je i protiv nje je podneta krivična prijava zbog sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Gašo Knežević, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, bio je ministar prosvete i sporta i član Predsedništva Građanskog saveza. Gordana Matković je bila ministar za socijalna pitanja. Od 2004. ona je angažovana u Centru za liberalno-demokratske studije, a od 2007. savetnik za socijalna pitanja predsednika Srbije Borisa Tadića. Dragan Domazet se nalazio na funkciji ministra za nauku, tehnologiju i razvoj, a Dragoslav Šumarac je bio ministar urbanizma i građevine. Šumarac je sada predsednik UO PTT Srbija. Obren Joksimović tadašnji ministar zdravlja, bio je član Političkog saveta i direktor DSS. Zvanično je napustio ovu stranku 2006. i osnovao vanparlamentarnu Demokratsku zajednicu Srbije. Branislav Lečić, tadašnji ministar kulture i medija, glumac je Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Po osnivanju LDP postao je funkcioner ove stranke, ali je ubrzo i napustio. Dragan Milovanović, tadašnji čelnik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, bio je ministar za rad i zapošljavanje, a Dragan Veselinov ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Veselinov, redovni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, napustio je funkciju 2003, nakon saobraćajne nesreće u kojoj je vozilo u kojem je bio usmrtilo Katarinu Marić, prošavši kroz crveno svetlo na semaforu. Slobodan Milosavljević, tadašnji ministar trgovine, turizma i usluga je bio i predsednik Privredne komore Srbije, a od izbora 2007. obavlja funkciju ministra poljoprivrede. Tomica Milosavljević je bio ministar zdravlja od juna 2002, a iz vlade je izašao u julu 2003, kada je G17 plus otišla u opoziciju. Nakon izbora 2007. po treći put je izabran na funkciju ministra zdravlja. Rodoljub Šabić je bio ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, od juna 2002. Bio je i potpredsednik Narodne skupštine , koja ga je 2004. izabrala za Poverenika za informacije od javnog značaja,što je posao koji obavlja i sada. Anđelka Mihajlov je bila ministar za zaštitu životne sredine od juna 2002. Aktuelna je predsednica nevladine organizacije Ambasadori životne sredine i član je Saveta Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj u Londonu. S. Čongradin, S. Penezić četvrtak, 13. mart 2008. Izvor: http://www.danas.co.yu

Komentar Đinđićev put ----------------- Obeležavanje pete godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića, kao i proteklih godina, još jednom je podsetilo da duboko podeljena Srbija na različite načine pristupa i jednoj od najznačajnijih ličnosti svoje novije istorije, ali i samom zločinu. Prijatelji, bliži i dalji saradnici i politički partneri pokojnog predsednika vlade našli su se na različitim, ponekad oštro suprotstavljenim stranama. Svako mu odaje poštu na svoj način, u drugo vreme i na drugom mestu, kako bi pokazao da je on nešto posebno i da je njegov odnos prema Đinđiću nespojiv s osećanjima i stavovima drugih. Gotovo se stiče utisak da postoji nadmetanje u tome ko je veći đinđićevac i ko ima više prava da se smatra nastavljačem njegovog dela. Istovremeno, nekadašnji politički protivnici ubijenog premijera i ove godine upadljivim ćutanjem daju do znanja da nemaju ni reč osude za bezuman i kukavički čin. I oni koji svojataju Đinđića i oni kojima je laknulo kada mu je oduzet život polaze od svojih trenutnih računica. Suština spora oko prvog demokratskog premijera Srbije jeste u tome što su njegov život i delo presečeni na pola puta i što vodeće političke snage u Srbiji nakon njegovog nestanka nisu umele ili htele da nastave tim putem. Neki neodložni procesi su prekinuti, neki usporeni. Većina koja je postojala na početku njegovog jedinog mandata istopila se za kratko vreme. Očekivanja od Petog oktobra bila su prevelika, možda i nerealna. Kao realističan političar, Đinđić je znao da prelom nije moguć preko noći i da su, pored dobrih ideja, potrebni jednako dobri, sposobni i predani poslu ljudi koji će ih ostvarivati. U širokoj i šarolikoj koaliciji koja je bila neophodna za rušenje Miloševićevog režima bilo je i onih koji su - umesto odlučnog raskida s pogubnom ideologijom i politikom devedesetih - želeli samo da se ugrade u strukture vlasti i prigrabe plodove petooktobarske pobede. Najveći protivnici dubokih društvenih promena bili su oni koji su imovinu i moć stekli tokom godina bezakonja. Vladavine zakona plašili su se kako ratni zločinci i novi bogataši, tako i mnogi u vojsci, policiji, pravosuđu, zdravstvu, novinarstvu... Svi koji nisu imali čistu savest i čiste ruke. Takvi su tokom proteklih pet godina nastojali da se što je moguće duže odlaže neizbežno suočavanje društva sa stvarnošću. Zahvaljujući energiji, volji i viziji Zorana Đinđića, vreme ipak nije stalo 12. marta 2003. Senka tog datuma pritiskaće Srbiju još dugo. Zaklinjanja na vernost Đinđiću nemaju svrhe. Oni koji se pozivaju na njega do 11. maja imaju priliku da još jednom okupe proevropsku većinu za novi početak, u okolnostima drugačijim i od 2000. i od 2003. četvrtak, 13. mart 2008. Izvor: http://www.danas.co.yu

12.03.2008 , Novi Sad Tribina "NIJE GOTOVO!" Vesna Pešić izjavila je večeras da je predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica "dubler" bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Predsednica Političkog saveta Liberalno demokratske partije je na tribini "Nije gotovo!" u Novom Sadu, u organizaciji novosadskog LDP-a povodom petogodišnjice ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, kazala da je DOS na izborima u septembru 2000. godine građanima "podvalio" Koštunicu. "Miloševiću je zapravo suprotstavljen njegov dubler koji je bio još veći nacionalista, zbog čega se Srbija nikada nije obračunala sa Miloševićevom nacionalističkom politikom", ocenila je Pešićeva. Reditelj Milutin Petrović rekao je da je atentat na Zorana Đinđića bio pokušaj "puča". Prema njegovim rečima, osuđeni su samo neposredni organizatori i izvršioci atentata, dok se i dalje ne zna ko je tim ljudima naredio da ubiju premijera i ti ljudi su i danas slobodni. Petrović je podsetio da, u saradnji sa dramskom spisateljicom Biljanom Srbljanović i sa ekipom radio emisije "Peščanik", snima film o političkoj pozadini ubistva premijera. Predsednik Pokrajinskog odbora LDP-a Đorđe Đukić rekao je da Zoran Đinđić nije bio, kako se to obično misli, realista i pragmatičar, već "sanjar i idealista". On je kazao da je Đinđić razumeo potrebe Vojvodine, kao i da je cilj LDP-a da Vojvodini vrati punu autonomiju. Izvor: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=964

13.03.2008 , Zrenjanin Tribina “5 godina posle ubistva Zorana Đinđića” ------------------------------------------------ Pozivamo Vas da prisustvujete večerašnjoj tribini pod nazivom „5 godina posle ubistva Zorana Đinđića“, koja će se održati u Pozorišnom klubu Zeleno zvono, Trg Slobode 7 u Zrenjaninu, sa početkom u 20 časova. Na tribini će govoriti: - Nikola Samardžić, član Predsedništva Liberalno demokratske partije - Mirko Đorđević, istoričar religije - Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a - Srbijanka Turajlić, profesor Beogradskog univerziteta - Željko Bodrožić, gl. I odgovorni urednik "Kikindskih" i REZ-a Izvor: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=965

Pre pet godina na ulazu u zgradu Vlade Srbije ubijen je prvi demokratski premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Porodica ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića i njegove stranačke kolege okupili su se u Aleji velikana na Novom groblju da obeleže petu godišnjicu njegove smrti. Poštu Đinđiću odali su i mnogobrojni građani koji su se okupili da se sete prvog demokratskog premijera Srbije. Na grobu su sveće zapalili i ostavili cveće supruga Ružica sa decom Lukom i Jovanom, kao i rukovodstvo Demokratske stranke sa Borisom Tadićem na čelu, dok su nešto ranije na Đinđićevom grobu bile njegova majka Mila i sestra Gordana. Posetite: http://youtube.com/watch?v=HxvXDD_VHCE

Procitajte analizu Vladimira Popovica koju je na svom blogu objavila Biljana Srbljanovic na adresi: http://blog.b92.net/text/2548/ATENTAT%20NA%20DR%C5%BDAVU/ A preneli smo taj tekst i na ovom blogu.

U poslednjem delu serijala Insajder saznaćete detalje o predaji Milorada Ulemeka Legije ali i o tome gde je odveden kada je pripadnicima žandarmerije saopštio da hoće da se preda. Između ostalog otkrivamo i posledice akcije Sablja, ali i gde su oni koji su vodili tu akciju, a gde su oni koji su je osuđivali. Kome je bilo u interesu da bude ubijen premijer Srbije i da li je reč o paušalnim ocenama, političkom obračunu ili činjenicama. Posetite: http://www.youtube.com/watch?v=9rLK7-TA4ps

"Daleko smo od istine o ubistvu" --------------------------------- Beograd -- Punomoćnik porodice Zorana Đinđića advokat Rajko Danilović kaže da smo "daleko od pune istine o ubistvu". Danilović je u Poligrafu TV B92 ocenio da "nema političke volje da se ta stvar ispita". On je rekao da je prvostepeno sudsko veće Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu "u potpunosti rešilo optužnicu", da se zna ko su organizatori i ko je neposredni izvršilac ubistva. "Ostala je tajna, nedovršena priča, ko je stajao iza tog ubistva", kazao je Danilović. Prema njegovim rečima, pobuna "crvenih beretki" bila je "generalna proba ubistva Đinđića, pa i menjanje političkog režima". O rezultatima ispitivanja političke pozadine ubistva Đinđića, Danilović je kazao da su to inicirali punomoćnici oštećenih a ne Specijalno tužilaštvo i da - prema saznanjima punomoćnika - "tu nije urađeno ništa osim spektakularnog hapšenja okružnog tužioca Radeta Terzića. Danilović je rekao da je kod hapšenje Terzića u pitanju "zla namera da se onemogući taj posao ispitivanje pozadine ubistva Đinđića". O suđenju, Danilović je rekao da su neki mediji imali "kvazistručnjake" koji su osporavali nesporna veštačenja, i da je u sudnici bilo nešto čega nije bilo, ali da je sudsko veće, uz velike napore, došlo do rezultata. Rajko Danilović (FoNet, arhiva) Rajko Danilović (FoNet, arhiva) U Posebnom odeljenju Okružnog suda, 23. maja prošle godine, izrečena je prvostepena presuda za ubistvo Đinđića kojom su na po 40 godina zatvora osuđeni nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović. Na po 35 godina zatvora osuđeni su Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić. Na po 30 godina osuđeni su Željko Tojaga, Branislav Bezarević, Miloš Simović, Milan Jurišić i Dušan Krsmanović, dok je Saši Pejakoviću izrečena kazna od osam godina zatvora. Atentat na premijera kao medijska tema Svi elektronski mediji su imali specijalne emisije posvećene petogodišnjici atentata na premijera Đinđića, a to je bila i udarna vest u informativnim emisijama televizijskih stanica. RTS je emitovao dokumentarnu emisiju novinara Vremena Filipa Švarma o medijskoj pozadini ubistva premijera Srbije, a na B92 je emitovan ekskluzivni intervju sa Đinđićevom suprugom Ružicom. Većina medija bavila se juče godišnjicom ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, ali pojedine novine nisu o tome objavile tekstove. Većina dnevnih novina na naslovnim stranama imala je podsećanje na 12 mart. Nekima je godišnjica atentata na premijera Zorana Đinđića bila tema dana. Ipak, neki listovi nisu pisali gotovo ništa, Politika nije imala nijedan autorski tekst o godišnjici. Na 6. strani objavljena je najava današnjih komemoracija, a na poslednjoj strani najavljeno je da će dokumentarac o ubistvu premijera autora Filipa Švarma biti emitovan na RTS-u. Glavna urednica tog lista Ljiljana Smajlović nije želela da komentariše za B92 zašto Politika nije posvetila više pažnje godišnjici tog događaja. U Glasu javnosti objavljena su dva odvojena teksta o godišnjicama smrti Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića, ali je na naslovnoj strani objavljen zajednički naslov "Zašto su umrli?". Advokat porodice Đinđić Rajko Danilović rekao je u Poligrafu B92 da je ovo nastavak medijske kampanje protiv pokojnog premijera koja je počela pre 12. marta. 13. mart 2008. | 08:05 | Izvor: B92

Božidar Đelić, posle skupa o realizaciji Susedskih programa EU u hotelu "Beograd". Đelić nije želeo da spekuliše kog datuma bi Evropska unija mogla da ponudi potpisivanje, a na pitanje kakve signale dobija iz EU povodom izjava premijera Koštunice u vezi sa evropskim integracijama, Đelić je podsetio da Brisel ne komentariše pojedinačne izjave, ali je dodao da je važno da je "jasna politika da je premijer Koštunica odlučio da obori Vladu zato što više ne želi da vodi Srbiju u EU". - To je nova politika i moraćemo svi da se odredimo prema njoj - naglasio je Đelić. Srpski vicepremijer najavio je da bi u slučaju formiranja proevropske vlade posle 11. maja njena tri glavna cilja bili sticanje statusa zemlje kandidata za članstvo u EU do kraja godine, ukidanje viza za građane Srbije, kao i kvalifikovanje za strukturne fondove Unije. Đelić je podsetio da bi sticanje statusa kandidata Srbiji donelo trostruko veća sredstva u odnosu na sporazum koji je potpisao prošle godine, a na osnovu kojeg će Srbija do 2011. od EU dobiti milijardu evra. Kada je reč o ukidanju viznog režima za građane Srbije, Đelić je rekao da je važan zadatak u ostvarivanju tog cilja uvođenje novog pasoša. - Naš novi pasoš je simbol onoga što Srbija treba da postane u 21. veku, a to je jedna od najmodernijih i najefikasnijih zemalja na ovom kontinentu. Novi biometrijski pasoš jeste ključni deo naše bitke da ukinemo vize do kraja ove godine, što je u poseti Beogradu napomenuo i potpredsednik Evropske komisije Franko Fratini. Očekujem da ćemo u sledećih nekoliko nedelja dobiti plan svih reformi koje treba da sprovedemo do kraja godine da bismo ukinuli vize - rekao je Đelić. I. Radak

Delovi iz knjige "Lov" Karle del Ponte --------------------------------------- o njenom razgovoru s Koštunicom -------------------------------- Mladić bi bio uhapšen da je Hag dao pozitivnu ocenu --------------------------------------- Srpski premijer Vojislav Koštunica rekao je bivšoj haškoj tužiteljki Karli del Ponte prilikom njene posete Beogradu, posle hapšenja bivšeg generala vojske Republike Srpske Zdravka Tolimira, 31. maja 2007, da bi Ratko Mladić i drugi begunci bili uhapšeni još 2006. da je ona pozitivno ocenila saradnju Beograda s Tribunalom i da EU nije prekinula pregovore o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom, tvrdi Del Ponteova u svojoj knjizi "Lov". U izdanju knjige dostupnom novinarima pre zvaničnog objavljivanja, Del Ponteova je navela da joj razgovor s Koštunicom posle hapšenja Zdravka Tolimira "uprkos prijatnoj retorici, nije bio nimalo prijatan". Premijer joj je tada rekao i da će za Srbiju biti teže da uhapsi Mladića nego što je za Hrvatsku bilo da uhapsi generala Antu Gotovinu, jer ga " srpske vlasti ne poznaju". "Mladića ne poznajemo. Nikada ga nismo videli. On je iz Bosne. Ne zna se gde se on nalazi", rekao je Koštunica Del Ponteovoj. Bivša tužiteljka navodi da je tada odgovorila srpskom predsedniku vlade da je Mladić bio u Srbiji i u Beogradu, kao i da su "vlasti to vrlo dobro znale" i upitala ga da li u Srbiji postoji "politička volja da se to pitanje reši". "Kada je u pitanju Mladić - da", odgovorio joj je Koštunica, ali Del Ponteova navodi da nije imala mnogo razloga da mu poveruje, pogotovo posle izjave da srpske vlasti "ne poznaju Mladića". Koštunica je tada, kako navodi Del Ponteova, uveravao hašku delegaciju da će poslednja faza saradnje s Tribunalom, posle hapšenja bivšeg generala Tolimira, biti lakša. Govoreći o hapšenju Tolimira, Del Ponteova je ukazala da joj srpske vlasti nikada nisu dale uverljivu verziju o toj akciji, pre svega jer se Koštunica, uprkos svim obećanjima, i dalje protivio hapšenju ratnih zločinaca i jer je želeo da se veruje da Srbija nije imala nikakve veze s tim hapšenjem. Kako je navela, hapšenje Tolimira ju je veoma iznenadilo, "značajno" je ohrabrilo veru Tribunala i nagoveštavalo je i hapšenje samog Mladića. Del Ponteova je u svojoj knjizi navela da je u razgovoru s Koštunicom upitala srpskog premijera zašto se nije oglasio povodom hapšenja Tolimira. "Nije bilo neophodno. Važno je da je to urađeno", rekao joj je Koštunica i, kako je navela, izneo oštru kritiku upućenu Haškom tribunalu, izražavajući čak podršku Vojislavu Šešelju. Beta

Nacionalizam i patriotizam ---------------------------------- Izvodi iz predavanja studentima banjolučkog univerziteta na temu NACIONALIZAM I PATRIOTIZAM. Ovo je bilo poslednje predavanje dr Zorana Djindjića. Izvor: http://www.6yka.com/do/da,234 Predavanje je održano 21 februara 2003 u vjećnici Banskih dvora u Banjaluci za vrijeme posjete RS tragično preminulog premijera Srbije. Ovo nije neko predavanje u nekom naučnom smislu, nije ni neki govor u tradicionalnom smislu nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane, da se ona dopuni nekim argumentima koji jesu činjenično obrazloženi, gde se može naći jedno takvo mesto kao što su ovi Banski Dvori u Banja Luci da se pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno. Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Suština je svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića bilo da su zajednice, bilo da su države ili društva, da se nalaze u nekom okruženju. To znači da izvan njega postoji nešto, i to što je izvan njega je njegovo okruženje koje na bitan način utiče na sudbinu, na opstanak, na uspešnost ili neuspešnost tog organizma, tog bića ili već o čemu se radi. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, ako je moguće da ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog ukruženja i da se prilagodi tome. Naravno postoje retki izuzeci kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava jer ga on definiše. Npr. Amerika danas: jedan organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zamlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje. U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primjeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako koji je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju". To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto- ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi. To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili možda ponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ih preplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo nego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom, i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka, 21. veka, kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i u krajnjem slučaju na informatičke tehnologije. To nije bilo teško predvideti, ali, mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da se svet još uvek kreće po starim zakonomernostima. To je kao da imate mapu grada gde su ucrtane sve ulice i skretanja itd., ali je to možda mapa nekog arheološkog grada koji je tu postojao pre hiljadu godina i kad se vozite tim gradom logično skrenete u pogrešne ulice i zalutate i na kraju ne dođete na taj svoj cilj. Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju je važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese- svoje male interese u velikom svetu. U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni da se mogu čak nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbina celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači ne nešto što je sitno, ne nešto što je prolazno nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda. Ljudsko društvo ili određeni deo ljudskog društvo se od nekog stanja kreće ka drugom stanju. To je proces koji nije završen, ali se može prepoznavati kod određenih manifestacija. Prvi taj veliki prelazak, velika transformacija je od industrijskog ka informatičkog društva.U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku se desio prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu. I to izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi, kojim instrumentima i oruđima se služe da zadovolje svoje potrebe i koje su kvalifikacije neophodne da bi bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince učinilo uspešnim u industrijskom društvu nije dovoljno da bi bili uspešni i u informatičkom društvu. Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije- prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društava. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u kojoj na skoro svakom mestu na zemaljskoj kugli danas ljudi mogu da proizvedu šta žele. Znači više nema privilegije ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazili u Evopskoj Uniji ili bilo gde drugo na zemaljkoj kugli. To je nešto sasvim novo i to stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju. Zamislite sada uporedo kao neki primer da vaši fudbalski klubovi igraju u nekoj igri u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi ti svetski klubovi. Ako želite da dobijete neku utakmicu to bi iziskivalo ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige da postoje ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili da budete na začelju. Nema više ili ste najbolji, ili ste najgori, znači samo postoje uspešni i neuspešni. Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji jedan trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se delegira, da se decentralizuje i da se odluke donose na onom nivou društva gde su ti organi koji na kraju sprovode te odluke, blizu građanima i gde građani mogu da ih kontrolišu, i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti. Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim videćete da se zapravo kod svih njih radi o nečem sličnom, o nečemu što je bilo statično, što je bilo materijalno, što je bilo sadržajno kreće sve više ka nečem što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance. Naravno, u svemu tome se onda postavlja pitanje, šta je sa zemljama, sa narodima, nacijama, šta se sa njima događa. Očigledno da ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, da se to takođe postepeno utapa u ovaj jedan opšti trend. Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas ima MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom. Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država koje su se tu udružile i taj proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali to bi bila velika iluzija, kada bi izveli zaključak da nacionalni interes i države nestaje. Ja mislim da bi to bilo pogrešno. Mislim da se one samo transformišu i da se prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali da neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao, proleteri svih zemalja, ujedinite se. Pa smo svi isti, pa nema granica, nema nacija, nema država nego je čovečanstvo jedna nacija. Ne, mislim da će bar onoliko koliko mi možemo da predviđamo istoriju u narednih sto godina nosioci i zapravo glavna pravna lica i entiteti koji tu budu nastupali ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično postavlja se pitanje nekog kolektivnog identiteta. Šta se onda događa sanjim, sa nacionalnim identitetom, sa tim što se unutar jedne države definište kao interes koji mora na tom svetskom tržištu ili u toj globalnoj konkurenciji da bude branjen, štićen? Uvek govorimo o tome kada govorimo o jednom organizmu i njegovom okruženju, da taj organizam prilagođavajući se tom okruženju mora da uspe da bi ostvario svoje ciljeve. Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam. Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma. Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti. Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja. Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo. Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti. Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu.... Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito. Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare. Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu. Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Postoji diplomatija gde se sad to na lepši način prikazuje. Znači, svako brani svoj interes i svako voli nekog drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva onda nastrada onaj slabiji. Znači na autoputu kada vozite, ako voziš fiću i tamo se oni šleperi ili cisterne pretiču nemoj da se trpaš jer ćeš na kraju ti da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu, na desnu stranu, to će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera ili, šta je već, Amerika, ili Rusija, ili Kina ili ko se već kreće na tim autoputevima i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj. Neki meni kažu, mi smo pravoslavni narod i zbot toga mi nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju i oni idu u zaleđu nekog konvoja i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Znači, Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koje sam pomenuo: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedu nego Grčka koja ima- devet miliona stanovnika. To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su oni jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli: hajde i mi da smo sa tim svetom, ne protiv njega, ne ni da se utopimo u njega. Oni vrlo jasno imaju svoj nacionalni interes- ako treba sa Turskom da stave veto, oni će ga staviti i njihovo veto u Evropskoj Uniji je dovoljno da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju. Znači to je jedan model koji mi moramo da izaberemo. Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Postoje neke konstelacije, gde se određene snage nađu na drugoj strani i uvek treba proceniti koji je rizik i ako je rizik suviše veliki treba se sklanjati iz tih situacija. Mi to nismo bili u stanju da procenimo u Beogradu. Vi ste ovde samo kolateralna šteta loše procene u Beogradu jer naprosto u Beogradu nisu u tom trenutku odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 89-te. je greškom srušen, ali će 92-ge, 93-će, 94-te biti Kineski zid prenesen. Naravno, to je bilo glupo. Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu. Velika bi greška bila ako tu cenu dvostruko platimo. Znači jednom smo je platili i drugi put je plaćamo zato jer ćemo stalno time da se bavimo i da ćemo celu budućnost da obnavljamo kosovskim porazom. Jednom smo poraženi, a onda celu istoriju, od toga pravimo mit. I naravno mi to onda možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, to je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju, desilo se ovo, desilo se ono. Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. I mislim da je to naravno moguće. Ali vam treba izvesna pozicija: da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol i da na kraju pobedite. Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka on gubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama koje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program. Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analizira onda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku. ?Ako vi pogledate Francusku, Englesku, Njemačku, Austriju vi ćete videti veći stepen "nacionalizma" nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to onda izračuna i kaže se: to je bila greška. Hoću da kažem, da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju da je to dovelo do određenih neuspeha jer je to jedan pristup koji nije primeren modernim društvima. To ne znači da sada mi trebamo nacinalni interes da odbacimo i da kažemo: znači, alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljvavanja svog kolektivnog identiteta na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa. Sve te zemlje koje sam ja pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. To nije baš sasvim samolicemerno da vi kažete: oni rade isto što i mi, samo oni su jači pa kažu to nije nacionalizam to što oni rade. Ne. Tu ima zaista razlike u formiranju njihovog kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od tog nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnim insistiranja na tim tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes koji možemo da definišemo kao patriotizam. Ali ne samo nosioci vlasti nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, kao što je Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. I da se ništa ne izgubi na efikasnosti toga a da ne budu izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, da je to nešto arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou kao što nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi ne možete sa tim, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije- oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije taj teren na kome se mi takmičimo. Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju u određenom smislu. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj gde se krše ograničenje brzine, preticanje, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo u principu da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas jer time ostajemo u svetskome saobraćaju. U kratkoročnom smislu može da se nešto tu uradi levo ili desno, što možda i nije baš sasvim po nekom pravilu, ali ako je to u našem interesu- to se toleriše. Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobro za jedan narod kroz jednu javnu diskusiju- to je etika. Moral je pitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio. Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere ne interesuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ili onakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije. I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije, ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jedna zajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve. Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno. I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komonente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale- i to je pojam pravde. Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje- a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima, da li da se ovo ili ono? Pošto su sredstva ograničena- a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura gdje će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče. I to je jedan uzbuljivi posao koji je praktično osnovni atribut ljudskih društava, rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda. 07.12.2005. Izvor: http://www.6yka.com/do/da,234

LONČAR KRITIKUJE NAJAVU KOALICIJE DS-G17-LSV -------------------------------------------------------------- "Nenad Čanak otvoreno saopštava da veruje svojim očima da je Kosovo i Metohija nezavisno, a Mlađan Dinkić neprestano ponavlja da treba da se odreknemo kosovskog duga, što drugim rečima znači da treba da se odreknemo Kosova", rekao je Lončar. Prema njegovim rečima, već sada je vidljiva zajednička politika ove koalicije prema Kosovu i Metohiji, pa je stoga predsednik vlade bio u pravu kada je saopštio "da više nema poverenja u Demokratsku stranku i stranku G17 plus da i dalje hoće da se bore za očuvanje Kosova". Zaokret u politici DS, prema Lončarevom mišljenju, verovatno će pratiti ogromna propaganda o tome kako zemlji preti samoizolacija, zbog čega će se izazivati strah kod građana. "Propaganda o samoizolaciji je najobičnija podvala i obmanjivanje građana Srbije. Koja bi to zemlja na svetu izabrala samoizolaciju i zašto bi baš Srbija bila prva koja bi to uradila", zapitao se Lončar. Prema njegovom mišljenju, propaganda o samoizolaciji ima samo jedan cilj - a to je da prikrije da je DS odustala od borbe za Kosovo i Metohiju. 10.03.2008. Izvor: http://www.dss.org.yu/newsitem.php?id=5464

12.03.2008 Bojan Đurić Teška ali izlečiva bolest ------------------------------ "Mi želimo da zaštitimo našu zemlju od terorizma i od drugih teških bolesti..." Ovako je u utorak u Poligrafu Aleksandar Vučić počeo kampanju za lokalne i parlamentarne izbore. To su izbori iz kojih stranka koju pokušava da vodi namerava da izađe kao koalicioni partner Vojislava Koštunice. U nastavku je Vučić pričao o obdaništima i borbi protiv trgovine narkoticima. Pominjao je i Evropu. Ipak, rekao nam je šta su i slogan i cilj borbe za vlast na predstojećim izborima. Krajem 2002. godine, politički komesari i finansijeri Jedinice za specijalne operacije su pokrenuli kampanju pod gotovo istim nazivom. „Terorizam je bolest - pozovite doktora", tako je glasio slogan ispod razjapljenih čeljusti vuka na kojima se nije videla, ali sa kojih se osećala krv. „Doktori" tada nisu odgovarali na pozive, dogovarali su se i pozivali praznim SMS-ovima. I to ne samo do 12. marta. Pucnjem u Zorana, doktori su probudili jednog drugog doktora, doduše pravnih nauka, koji je pozvao na formiranje koncentracione vlade. U Srbiji čiji je predsednik Vlade bio Zoran Đinđić, predsednica parlamenta Nataša Mićić a šef parlamentarne većine Čedomir Jovanović, morali su da se kriju iza lažnih konkursa za prijem u JSO i da se oslanjaju na pomahnitale ubice iz zemunskog klana. Da vrše državni udar. Pet godina kasnije, osećaju da više ne moraju da se kriju iza anonimnih zakupljivača bilborda i nepostojećih brojeva telefona na koje je trebalo pozvati doktore. Danas je 12. mart 2008. Legalno udruženje građana Obraz nosi slike Milorada Ulemeka u prirodnoj veličini. Vojislavu Koštunici više ne treba koncentraciona vlada. Umesto koncentracione vlade kao zamene za pravo na šestomesečno primanje naknade kao nezaposleni bivši predsednik države, dobio je priliku da pet godina i u dve vlade bude apsolutni gospodar ove zemlje. Taj čovek tužnog ali opasnog izraza lica koji je u zaluženu političku penziju poslat zajedno sa državom koja je nestajala u proleće 2003. godine. Zbog toga ima Obraza da pet godina kasnije položi venac na ploču posvećenu Zoranu Đinđiću i da se, nadajmo se ipak tajno, nasmeje citatu koji je na njoj ispisan. Danas njemu jedino treba šansa da još četiri godine bude pokrovitelj propadanja i konzervator stanja u Srbiji. Prilika da sa radikalima bude vlast u vreme kada Vrhovni sud Srbije bude odlučivao po žalbama Ulemeka, Jovanovića, braće Simović. Da na državnoj televiziji možda objavi oglas: Evropa je bolest, pozovite doktora. Jedan čovek na veoma važnoj funkciji misli da se treba bojati onoga što DSS radi iza leđa. Ja zazirem od onoga što rade javno. Znači da im je dopušteno. Izbori će u Srbiji biti raspisani 13. marta i zakazani za 11. maj. Tog dana će ipak biti 11. mart. Izvor: http://www.ldp.org.yu/cms/item/blog/sr/post.html?id=959

ŠETNJA ZA ZORANA! ----------------------------- Predstavnici Liberalno demokratske partije, na čelu sa Čedomirom Jovanovićem, položili su danas venac na spomen ploču u dvorištu Vlade Srbije i upalili sveće na mestu gde je pre pet godina ubijen premijer Zoran Đinđić. Nekoliko hiljada pristalica i članova LDP je do zgrade Vlade došlo pešice centralnim gradskim ulicama od sedišta stranke u Siminoj ulici. Oni su potom pešice, "šetnjom za Zorana", otišli do Novog groblja i položili cveće na grob Zorana Đinđića. Cveće na grob ubijenog premijera položili su, između ostalih, Čedomir Jovanović, Nataša Mićić, Vladan Batić, Žarko Korać i Ivan Andrić.. Nakon polaganja venaca u dvorištu zgrade Vlade Srbije, Jovanović je novinarima rekao da Srbija "pet godina propada i nestaje, kao žrtva politike koja je ubila Zorana Đinđića". Jovanović je rekao da je 12. mart 2003. godine "prokletstvo za Srbiju" i da se Srbija mora vratiti na put Zorana Đinđića. On je podsetio na izjavu pokojnog premijera koji je građanima poručio "srešćemo se u budućnosti" i rekao da bi LDP voleo da se ta budućnost dogodi 11. maja ove godine, na izborima. Jovanović je rekao da su Đinđićeve ideje veće od svakog pojedinca i svake političke stranke i da naredna godišnjica Đinđićeve smrti mora biti godišnjica kada će Srbija moći da kaže da živi viziju Zorana Đinđića, a ne da je sanjamo i želimo, kao što je to na žalost danas". "Neka to bude dana kada će sve Đinđićeve ubice biti u zatvoru", rekao je Jovanović i naveo da činjenica da su posle pet godina poznati izvršioci, a ne i nalogodavci ubistva premijera, predstavlja kompromitaciju onih koji su dossli na vlast nakon ubistva Đinđića. Jovanović je rekao da je Vojislav Koštunicu izuzetno odgovoran zato što je očuvao sistem vrednosti Slobodana Miloševića, a pogotovu zbog toga što je učinio sve kako bi srušio vladu Zorana Đinđića. Koštunicu smatram za osobu koja "prva među odgovornima za 12. mart", naglasio je Jovanović. 12.03.2008 , Beograd Beta Izvor: http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=961

Blog Biljane Srbljanović na sajtu B92 ------------------------------------- Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog. -------------------------------------- ATENTAT NA DRŽAVU ------------------ 12. Mart 2003. Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati pošto su mi javili da je pucano na Zorana. Iako mi je bilo apsolutno jasno da je Zoran ubijen i da je u Urgentni centar odvezen mrtav, tek da bi se odložio trenutak suočenja sa istinom, trudio sam se, vozeći se zajedno sa Ružicom ka bolnici, da u to ne poverujem. Beskonačno duga vožnja, obeležena zvukom policijske sirene i Ružicinim rečima da se, nakon svega kroz šta smo prošli u prethodnih petnastak godina, po prvi put stvarno plaši, prošla mi je u razmišljanju o Zoranovim neprijateljima. O onima koji su ga u prethodnih desetak godina, a posebno u poslednje dve, neprestano napadali, surovo vređali, otvoreno priželjkivali njegov kraj i nestanak. Mislio sam na sve one koji su samo petnaest dana ranije ismevali priču o atentatu kod Limesa, mislio na one koji su atentatore pustili iz zatvora, mislio sam na Vidu Škero, sudiju Ivoševića, tužioca Simića, kao i na desetine njihovih korumpiranih istomišljenika u najvišim pravosudnim organima, koji su 12. marta postali saučesnici užasnog zločina. Mislio sam na one članove vlade i DOS-a, na Čovića, Isakova, Velju Ilića, koji su do funkcija došli zahvaljujući Zoranu, a onda ga napadali i klevetali, svesno ili ne, pomažući onima koji su mu radili o glavi. Jasno sam video sve one naslovne stranice novina u vlasništvu i službi atentatora koje će uslediti, unapred sam znao sve te vulgarne, senzacionalističke naslove, mnoštvo uvredljivih i klevetničkih tekstova, koji već čekaju pripremljeni da nastave sraman niz prostačkih i lažljivih napisa, pa čak i otvorenih pretnji, upućenih prvom demokratski izabranom premijeru Srbije. U tom nezvaničnom takmičenju urednika srpskih medija, u disciplini ko će više oklevetati Zorana Đinđića, učestvovali su svi podjednako, od "Identiteta" do "Vremena" i za mene tu nije bilo dileme. Zlokobnu tišinu Urgentnog centra i jasno vidljiv strah na licima svih prisutnih, prekinuo je dolazak lekara, njegov oboren pogled i izajvljivanje saučešča. U tom trenutku strašnog otrežnjenja i bolne nemoći, pomislio sam šta sada radi ona grupa ljudi koja je Zoranovo ubistvo mesecima priželjkivala, najavljivala, proglašavala spasom za Srbiju, a većina među njima ga čak i neposredno organizovala. Znao sam to onda, kao što znam i sada, da su Vojislav Koštunica, Ljiljana Nedeljković, Zorica Radović, Bulatović, Aco Tomić, Tijanić, Gradimir Nalić, Nikitović, Jočić, Maršićanin i još nekoliko desetina saučesnika (imena, njihove podatke i ulogu u ovom zločinu znam, i u tome nisam jedini) vest o Zoranovoj smrti dočekali kao spas, kao ispunjenje tajne želje i paklenog plana. Nekoliko godina kasnije, saznao sam da su naručili viski i naredili obezbeđenju da ih ostave same u kabinetu, kako bi vest proslavili sami. Suviše dugo i suviše očigledno su ovi ljudi vodili hajku protiv Zorana da bi bilo ko od Zoranu bliskih ljudi imao dilemu ko politički stoji iza tog ubistva. Tada smo već znali za više pokušaja ubistva, znali smo da Zorana prate kriminalci kojima su upravljali visoki oficiri državne i vojne bezbednosti. Nedeljama je trajala ta igra živaca i pokušaj jednog dela vlade (onog, koji je u javnosti, zahvaljujući sistemskoj kampanji kontrolisanih medija, proglašavan mafijom) da tu zločinačku mašineriju razbije, da demontira i rasturi leglo zločina i obelodani sve veze koje su stvorili Miloševićev režim i njegova tajna služba a Koštunica i njegova tajna služba ih radosno nasledili nastavljajući da podržavaju i koriste sistem koji je, pod izgovorom nakaznog nacionalnog interesa, godinama stvaran uz pomoć mafije, regrutujući u njenim redovima ratne zločince, sponzore genocida, vojnike službe državne bezbednosti i masovne ubice "za dobro Srbije". Nekoliko meseci su trajali naši pokušaji da kroz akciju "Svedok" pridobijemo makar jednog zakonski prihvatljivog svedoka koji bi omogućio otpočinjanje dugo očekivanog obračuna sa tim zločinačkim Miloševićevim sindikatom smrti - monstruoznom tvorevinom Jovice Stanišića. Sve je to trajalo veoma dugo jer su nas u toj borbi sprečavali svi oni koji nisu želeli da se istina sazna, da se ta banda raskrinka i pohapsi, svi oni koji su želeli da nastave sa politikom Miloševića, a pre svih Vojislav Koštunica sa svojom strankom, uz ogroman uticaj nametnutih mu članova kabineta, dugogodišnjih saradnika ili radnika Državne i Vojne službe bezbednosti. Izlazili smo iz bolnice, vraćali se Zoranovoj kući, da bi deci majka saopštila da im je otac ubijen dok je stvarao nešto za svoj narod i svoju državu. U kolima, Ružica je, više za sebe a ipak se obraćajući meni, rekla da sve izgleda kao u lošem trileru ali da se u ovom ubice nikada neće otkriti. Rekao sam joj da to neće biti tako dokle god ima živih Zoranovih prijatelja. Ništa mi nije odgovorila, ali mi je delovalo da u to mnogo ne veruje. Ja sam i dalje mislio samo o jednom - o organizatorima ubistva i o tome kako je sve očigledno, i s mržnjom sam, priznajem, pokušavao da predvidim šta će dalje biti. Stajao sam nemoćan, dok je Ružica deci saopštavala da im je tata ubijen. Osećao sam se krivim što ubistvo nisam sprečio, iako sam bio svestan da ništa više od onoga što sam do tada uradio nije bilo moguće. Koliko god da sam osećao obavezu da u tom trenutku ostanem uz porodicu ubijenog prijatelja, dobro sam znao da je ubistvo bilo samo prvi korak zaverenika u preuzimanju vlasti i da se neće završiti samo na tome, a da će u vladi verovatno nastati strah i haos na koje zaverenici i računaju. Zbog toga odlazim u Nemanjinu 11. Nekom iznenadnom ogromnom energijom pokušavam da nateram sve Zoranu odane ljude da nastavimo sa onim sto je on započeo i da odbranimo državu od puča. Hrabrost i odanost Zoranovih prijatelja, njegovih poštovaoca, u delu vlade prevladava; uspevamo da proglasimo vanredno stanje, policijsku akciju "Sablja" i uz pomoć gradjana odbijemo prvi talas državnog udara. Vojislav Koštunica, nekoliko sati nakon ubistva, dok je Zoranov leš još topao u mrtvačnici, objavljuje da je to bio obračun mafije i poziva na obaranje vlade i formiranje koncentracione vlasti sa Radikalima i Socijalistima. Zoranov ubica predaje snajper saučesnicima na sakrivanje, vraća se na radno mesto u jedinicu državne bezbednosti, glavni organizator Milorad Ulemek pije kafu na svojoj terasi, a ostali zaverenici spremaju preuzimanje vlasti. Ono na šta nisu računali jeste strahovit odijum, šok koji prerasta u masovni revolt građana Srbije suočenih sa užasom ovog zločina. Narod se masovno okuplja ispred zgrade Vlade, izlazi na ulice, pali sveće premijeru za koga su, do pre samo par sati, ćuteći slušali kako sam izmišlja atentate na sebe. Građani se otrežnjuju i sve im postaje jasno. Koštunica, njegov kabinet, banda zaverenika biva primorana da se povuče. Nikada Zoran nije bio tako voljen i popularan, kao na dan svoje sahrane. Nikada mu više ljudi nije javno odalo počast, kao toga dana. Zoran Đinđić je morao biti ubijen, da bi građani Srbije shvatili njegovu pravu vrednost i strahovit gubitak koji je u državi usledio. To prokletstvo građani još nisu savladali. Ta griža savesti i osećaj nemog posmatranja zločina koji prolaze nekažnjeno u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji, sada su došli po svoje. "Sablja" Dane koji su usledili obeležila je "Sablja". To je bila apsolutno čista, profesionalna policijska akcija rasturanja organizovanog kriminala, i za nju je sam Zoran, neposredno pred svoju smrt, dao zeleno svetlo. Politički organizatori zločina u tom trenutku bivaju jasno markirani, i njihova uloga u zločinačkom nasleđu prošlosti postaje više nego jasna. To su upravo isti oni ljudi koji postaju najglasniji u osudi Sablje, tvrdeći da je to politički motivisana akcija, korišćena za obračun sa političkim neistomišljenicima. U Sablji politike nije bilo. To je bio akt države protiv ubica predsednika srpske vlade. Zakonska akcija Vlade Srbije protiv onih koji su pokušali da ovim ubistvom izvedu državni udar. A ako je među pučistima, kriminalcima, ubicama i zaverenicima bilo članova partija i ako su još imali mišljenja različita od legalno izabrane vlasti u Srbiji, to ništa ne menja na stvari. Zakon bi morao biti isti za sve, pa i za članove kabineta Vojislava Koštunice. Zahvalnost Tadića i Demokratske stranke Od tog dana i moj je život dobio drugi tok. Sve što radim i čime se bavim od 12. marta 2003. ima samo jedan cilj - da ubistvo najboljeg i najdemokratskijeg političara kojeg je Srbija imala u svojoj istoriji, a ne manje važno i mog dobrog druga, ne ostane nerazrešeno, a naručioci i organizatori prođu nekažnjeni. To sam radio i dok sam držao brifinge, dok sam davao podršku i pomoć svakom časnom policajcu ili inspektoru tokom akcije "Sablja", to sam radio i onda kada je neko morao da donese političku odluku da se policijski potpuno jasno završen izveštaj o tome ko su učesnici neposrednog atentata, pretoči u saopštenje i pusti u medije. Radio sam to i onda kada sam pojedine novinare otvoreno optuživao za stvaranje atmosfere u kojoj je bilo poželjno ubiti "kriminalca i izdajnika". Radio sam to i onda kada sam, u Ružičino i svoje ime, pisao onom oficiru UDBE zbog sramnog govora koji je prevarom pročitao nad Zoranovim odrom, čak i onda kada sam se, prvi put nakon ubistva, video oči u oči sa Koštunicom i ostalim organizatorima, na Zoranovoj sahrani, i sprečio ih da priđu porodici i stanu kao ožalošćeni. Da sam pravilno postupio povrdio mi je jedan od tadašnjh potpredsednika DS-a, Boris Tadić, koji je sve to posmatrao zajedno sa ostalim potpredsednicima stranke dok su davali poslednju počasnu stražu. Tadić mi je posle završetka straže prišao, stegao mi ruku (srećom kamere su sve snimile) i skupljenih usana rekao: "Hvala ti na onome što ih nisi pustio, Demokratska stranka ti to nikada neće zaboraviti". I nije! Tri meseca kasnije, Demokratska stranka u rukama novih ljudi, počinje da me ruši, da me u javnosti predstavlja kao tiranina, diktatora medija i opasnost za slobodu štampe. Zbog lične uvređenosti, kratkovidosti, zbog odsustva smisla za sagledavanje šire slike, ovome se pridružuju i mnogi novinari koji dele ubeđenje da je atentat gnusan i opasan po državu, ali nemaju snage i vizije da išta u borbi protiv tih posledica sami doprinesu. Ko je na koga vikao preko telefona postaje glavna tema novinarskih krugova, istina se zamagljuje i previđa a forma zamenjuje suštinu. Nakon otrežnjenja dolazi i mučan period deobe plena, ;ak i oni koji su Zoranovim ubistvom zgroženi, njegova stranka, ipak počinju borbu za prevlast, za njegovog „naslednika". Vladu niti jedna stranka tog momenta nije interesovala. Nas je zanimala policijska akcija i formiranje uslova u pravosuđu, čime ćemo omogućiti da se procesuiraju najopasniji i najmoćniji kriminalci iz redova državne bezbednosti i državnog vrha. Demokrate se bore u stranci oko funkcija, DSS se u strahu konsoliduje kada Sablja stiže do Koštuničinog kabineta, pritisci, ucene i politička trgovina preuzimaju primat nad prvobitnim elanom. Aco Tomić i Rade Bulatović, Koštuničini ljudi u vrhu vojne i državne bezbednosti (koji su to i dan danas), a na osnovu jasnih indicija i dokaza koji ni do danas nisu oboreni, bivaju uhapšeni. Koštunica u panici kreće u odlučni protivnapad koristeći inertnost članova Zoranove stranke zaokupljenih otimačinom i novom preraspodelom mesta. Od tog trenutka, politički pritisak, intervencija američkog ambasadora (koji mi nudi visoku funkciju u zamenu za ćutanje) i medijska manipulacija počinju da pobedjuju i Sablja staje, da bi ubrzo zatim i bila okončana. Ja zatim biram da odem iz vlade, da odem iz zemlje. Ali svoju ličnu, privatnu borbu za dokazivanje prave istine o ubistvu Zorana Đinđića, i sada, punih pet godina kasnije, nikada nisam napustio. Svi moji javni nastupi i intervjui, sve ono što godinama radim, služi samo jednoj svrsi - da građani Srbije saznaju istinu o tome ko je i zašto ubio Zorana Đinđića, zašto su to ubistvo pokušavali da prikažu kao mafijaški obračun, kakav je strah terao Koštunicu i njegovo okruženje da ruši optužnicu i opstruira sudski proces, i na kraju, kakva je to smetnja, i čemu, bio Zoran Đinđić da je morao da bude uklonjen čak i fizički. Danas su, verujem, većini građana odgovori na ova pitanja vidljivo jasni. Očigledno je da se iz ove današnje perspektive i državne politike koju sprovode Tadić i Koštunica, jasno vidi zbog čega je Zoran morao da bude "sklonjen". Međutim, u onom mraku i strahu nakon dolaska pučista na vlast i njihove osvetničke i bahate strahovlade, lako je moglo da se desi da njihove laži postanu deo sudske istine. Zato sam nošen onom istom strašću skupljenom 12. marta 2003. pristao da odem u emisiju "Insajder" i prvi kažem sve ono što je većina nas učesnika "Sablje" odlično znala, a to je da iza ubistva Zorana Đinđića stoje one iste mračne strukture koje su vladale ovim narodima poslednjih pola veka a koje čine, pre svega, ratni zločinci, profiteri, tajne službe i njihovi agenti među akademicima, vladikama, piscima, rediteljima, potpomognuti vojnom službom bezbednosti uz koordinaciju frakcije ruske obaveštajne službe. Svi oni bili su okupljeni oko kabineta Vojislava Koštunice jer su na taj način dobili institucionalni okvir i taj zločin pravdali nacionalnim interesima. Rekao sam to javno očekujući da će javnost, ili makar Demokratska stranka, na tragu činjenica koje sam izneo, insistirati na otkrivanju pozadine Zoranovog ubistva. Ali, jedina reakcija stranke ubijenog premijera bila je njihovo priključenje horskoj kampanji vređanja i diskvalifikacija, kojom su zaverenici, valjda, mislili da sakriju moje optužbe. Na njihovu nesreću, one se, protokom vremena, sve do jedne pokazuju kao tačne. 12. mart 2008. Danas, 5 godina kasnije, većini građana je sve oko tog ubistva, siguran sam, jasno. Posebno, zašto je Zoran uklonjen i ko su politički profiteri tog ubistva. Čak ni oni sami to više ne kriju. Štaviše, gotovo svakodnevno pružaju nove dokaze, kako politikom koju vode tako i svojim postupcima i izjavama. Ćutanje Koštunice i nemušto protestvovanje Tadića na gotovo zvaničnu izjavu ruskih vlasti da je Zorana i trebalo ubiti, jeste odobravanje tog stava i nemoćno i ponizno nezameranje novim "demokratskim uzorima" srpske političke elite. Nerazumno poklanjanje državne imovine i podaničko ponašanje prema onima čiji je najveći demokratski potencijal Polonijum-210, onima koji stepen demokratije društva mere Gajgerovim brojačem, najbolji su dokaz da je Srbija na potpuno suprotnoj strani od one gde ju je vodio Zoran Đinđić, i da je to glavni razlog njegovog uklanjanja. Nije Vojislav Koštunica krio svoju mržnju prema Zoranu ni za njegovog života, kao ni kasnije. Kroz izjave i postupke, kako svoje tako i svojih savetnika i saradnika, dokazivao je tu bolesnu tvrdnju zaverenika, da je ubistvo Zorana bilo nacionalni interes. Naručio je taj zločin i stvorio atmosferu poželjnosti takvog čina na isti način na koji je stvorio atmosferu mržnje prema zapadu i poželjnosti paljenja i uništavanja njihovih ambasada. U ovim danima kosovske euforije, možemo da se podsetimo metoda i sredstava koje su, pre šest ili sedam godina, koristili Koštunica i ljudi okupljeni oko njega: saopštenja njegove DB stranke, izjave političkih jastrebova i potplaćenih analitičara, pa razrada kroz mafijaške medije i "anonimne" izvore i njegovo ćutanje. Na kraju, tu je i ono histerično urlikanje samog Koštunice, kojim targetira "neprijatelje srpstva". Godine 2002. bio je to "premijer kriminalac", tu je "vladu trebalo oboriti", "DS počistiti", a preko svojih savetnika je poručivao da "ako Đinđić preživi, Srbija neće". Godine 2008. neprijatelji su Amerika i Evropa (bez Španije i Rumunije), njihovu imovinu treba počistiti, a čujemo i da su "dobro prošli kako su zaslužili". Pred ubistvo Zoranovo ministar Ilić nam je objašnjavao kako je Zoran mafijaš i da ga, zbog spasa Srbije, treba skloniti, a ovih dana nam poručuje kako je demokratski paliti zgrade i ubijati. DSS je imala puno razumevanje za serijskog ubicu Ulemeka, kako pre tako i nakon što je ubio Zorana, kao što i danas imaju razumevanje i opravdanje za "gnevne građane, spontano okupljene" sa ekslpozivom u jaknama. Pokazali su nam Koštunica i njegovi tokom februara 2008. kako su spremali mart 2003. Očiglednije nisu mogli. Na nama je odluka, šta sa tim da radimo. Ja sam tu odluku doneo još 12. marta 2003. A vi? Vladimir Popović

Pišu: Karl Bilt i Bernar Kušner ---------------------------- Ðinđić, Srbija, Evropa ------------------------ Karl Bilt --------- Prošlo je već 5 godina! Obojica smo dobro poznavali Zorana Đinđića, sećamo se njegovih dubokih ubeđenja, koliko je ljubavi imao za svoju lepu zemlju, koliko je bio ubeđen da ova zemlja treba da ubrza svoj put ka Evropskoj uniji. Evropsku uniju su tada činile samo 15 zemalja članica, Zoran je znao da će joj se njegova zemlja uskoro priključiti. Danas, mi kao i mnogi drugi, duboko žalimo zbog njegove smrti, neverica koja nas je obuzela tog 12. marta 2003. zbog njegovog ubistva, zbog uništavanja nade i energije koju je on predstavaljao nisu nas napustili ni do dana današnjeg. Danas, kao ministri inostranih poslova Francuske i Švedske, obojici nam je naročito stalo do Balkana a posebno do Srbije. Pet godina nakon smrti Zorana Djindjića, želimo da mu odamo počast i da iskažemo naše prijateljstvo prema Srbiji. ---------------------------------------- Bernar Kušner ------------- Srbija ponovo prolazi kroz jedan težak period. Znamo kakav šok je za nju bio gubitak Kosova. Takođe smo svesni osećanja nerazumevanja koje je obuzelo naše srpske prijatelje kada su Francuska, a zatim i Švedska, prijateljske zemlje Srbije, priznale nezavisnost Kosova. Mi smo nebrojano puta rekli, uključujući i Albancima sa Kosova, da bi našim dvema zemljama kao uostalom i mnogim drugim zemljama, bilo draže da se održala zajednica zemalja zapadnog Balkana. Ali užasni ratovi 90-tih godina, masakri kojima su bili izloženi balkanski narodi, naneli su smrtonosni udarac Jugoslaviji. Kako je zametak ovih ratova bio na Kosovu, tako se pre tri nedelje na Kosovu i završilo raspadanje nekadašnje Jugoslavije. Naše zemlje su priznale nezavisnost Kosova jer je postalo očigledno da drugog rešenja nema, posle skoro dve godine pregovora, gde se pred očima svih pokazala nemogućnost da se do dogovora dođe. Koliko smo još vremena bili mogli da ostavimo da se nadvija neizvesnost? Da, mi smo preuzeli odgovornost da priznamo nezavisnost Kosova ubeđeni da bi to pomoglo Srbiji da napreduje. Verovatno je danas našim srpskih prijateljima teško da zamisle da će i oni uskoro postati građani Evrope. Pa ipak, mi smo sigurni da će Srbija uskoro postati članica Evropske unije jer drugačije ne može biti. To odgovara toku Istorije jer je srpski narod jedan veliki evropski narod, sam potporni stub Istorije; Srbija je, svi se u tome slažu, kičmeni stub regiona. Naravno na Srbiji je da odluči o ritmu priključivanja. Mi želimo da Srbija dobije što je pre moguće status kandidata za Evropsku uniju i spremni smo da pomognemo njen put do priključenja. Nismo zaboravili istorijsko prijateljstvo koje vezuje naše narode sa srpskih narodom, naše zajedničke bitke. Bićemo uz tu Srbiju, ponosnu na svoju istoriju i okrenutu budućnosti. Želimo da Evropska unija radi sa Srbijom kako bi joj omogućila da nadoknadi svoj zaostatak. Naročito želimo da građani Srbije mogu slobodno da putuju u okviru šengenskog prostora. Olakšani vizni režim od 1. januara, od koga jedan veliki broj srpskih državljana ima koristi, nije, po našem mišljenju, dovoljna mera: vreme je naime da Evropska unija ubrza proces sa ciljem ukidanja viza. Zoran Đinđić je umro na današnji dan pre pet godina verujući u sposobnost njegove zemlje da se priključi Evropskoj uniji. Hajde da zajedno radimo, udruženim snagama, kako bi se njegova nada pretočila u stvarnost Autor: Karl Bilt, Bernar Kušner | 12.03.2008 - 08:29

Jovanović, Mićunović, Živković o Đinđiću ----------------------------------------- Predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović izjavio je da je Zoran Đinđić svojom žrtvom i svime što je za života radio postao trajni simbol vremena koje je pred Srbijom i putokaz koji treba da slede sve proevropske snage u zemlji. "Svaki dan je u proteklih pet godina bez Zorana Đinđića dokazivao koliko nam je on kao političar bio potreban i koliko je zapravo put kojim je on vodio Srbiju i jedini put kojim se naše društvo može i mora kretati", rekao je Jovanović Tanjugu povodom petogodišnjice ubistva Đinđića. Jovanović je izrazio nadu da će ovo biti poslednja godišnjica ubistva Zorana Đinđića povodom koje se o njegovim idejama i viziji govori kao o nečemu što je još uvek neostvarena želja društva Srbije. "Promene bez njega su teške, ali ja verujem da ćemo ipak jednoga dana biti u prilici da pogledamo jedni druge i kažemo da smo završili posao koji smo započeli sa njim - posao, zbog koga je on ubijen: da smo stvorili modernu, evropsku, demokratsku Srbiju, koja ga nikada neće zaboraviti, koja će ga poštovati, negovati kao ličnost i kao simbol budućnosti i paradigmu vremena koje je pred nama i kojem se moramo radovati", rekao je Jovanović. On je, takođe, izrazio nadu da će do sledeće godišnjice Đinđićevog ubistva Srbija dobiti i sudski odgovor o političkoj pozadini njegove smrti. Mićunović:Najenergičniji borac za evropsku Srbiju Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović izjavio je da je Zoran Đinđić među svojim političkim savremenicima pokazivao najviše energije i oštroumnosti u borbi da Srbija postane moderna evropska država. "Sigurno da je to ogroman gubitak i za Srbiju i za DS i za, naravno, ceo demokratski pokret. Međutim, njegova smrt treba da bude samo podstrek drugima da se tim putem velikom energijom i željom nastavi i ostvare oni zajednički ideali koje je Đinđić delio sa svojim prijateljima u DS", rekao je Mićunović. On je istakao da u Srbiji i danas postoje ljudi spremni da se istom snagom i odlučnošću koju je pokazivao Đinđić bore za ostvarenje njegove ideje demokratske i evropske Srbije. "Ovde se nije radilo o nekoj ekskluzivnoj želji jednog čoveka, to bi bilo loše kad bi tako bilo, da demokratija ovde uspe i da Srbija postane jedna moderna demokratska zemlja. To je težnja DS od njenog osnivanja i to je težnja svih članova DS", rekao je Mićunović. Prema njegovim rečima, danas mnogi koji su na neki način bili bliski sa Zoranom Đinđićem sebe proglašavaju naslednicima njegove politike i tako sebi daju na značaju. "Đinđić je bio član DS, bio je među osnivačima od samog početka, bio je od 1994. predsednik te stranke do smrti, dakle, zna se kome pripada. Ako neko treba da bude baštenik njegove politike onda to može biti samo DS. Sve ostalo jeste samo pokušaj među mnogim intelektualcima, piscima i analitičarima njegovoga dela. To je sve u uredu, ali kontinuitet Đinđićevih ideja i njegovo istorijsko mesto nalaze se u DS", rekao je Mićunović. Živković: Đinđićeva politika ni danas nema alternativu Bivši predsednik Vlade Srbije i potpredsednik Demokratske stranke Zoran Živković ocenio je da politika koju je sprovodio ubijeni premijer Zoran Đinđić ni danas nema alternativu. "Politika Zorana Đinđića, ona koju je vodio dok je bio živ, je politika u kojoj nije bilo alternative. Evropa nije imala alternativu ne zato što je to bila politička odluka njega ili naše stranke, nego zato što je to jedna potpuno razumna i jedino racionalna odluka", rekao je Živković povodom pete godišnjice ubistva Đinđića. On je Tanjugu rekao da danas političari, a ne građani, tu politiku dovode u sumnju. Prema Živkovićevim rečima, Đinđićeva politika u kojoj je Evropska unija bila glavni cilj, ni danas nema alternativu jer, kako je objasnio, od brzine ostvarivanja tog cilja zavisi kako će građani Srbije živeti u budućnosti. Živković, koji je bio premijer Srbije nakon ubistva Đinđića, je istakao da u Srbiji "ništa nije isto" posle Đinđićeve smrti, kao i da se od njegovih ideja i dela odustalo zbog čega Srbija, kako je rekao, vrlo brzo i uporno ide u pogrešnom smeru. "Njegova nesreća je bila u tome što je postao omiljen i popularan nakon svoje smrti, ali sam siguran da bi se ponovo opredelio za istu politiku, sa istim rizicima, jer su Srbiji danas potrebni, ne toliko popularni, koliko efikasni političari. U Srbiji je danas obrnuta situacija", kazao je Živković. Prema njegovim rečima, Đinđićevo delo će ostati upamćeno kod onog dela građana koji žele da žive mirno i normalno i u budućnosti i ja sam ubeđen da ih je velika većina. Živković je istakao da je gubitak Đinđića nenadomestiv za Srbiju i njene građane i da u ovom trenutku ne postoji neko ko može da ga zameni. Ipak, Živković je izrazio uverenje da postoji veliki broj mladih ljudi koji su spremni da ostvare njegove ideje, zbog čega za Srbiju, kako je naglasio, ima nade. Autor: Tanjug | 12.03.2008 - 08:55

Vizionar 1952-2003. -------------------- Srbija posle Zorana Đinđića ----------------------------- Pet godina je prošlo od tog kobnog dana za Srbiju, Balkan i Evropu. Ubijen od retrogradnih snaga, predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić - državnik, demokrata, filozof, s pogledom uprtim u budućnost, ali sa punim razumevanjem za surovu stvarnost tegobnog nasleđa komunizma i posebno razornih devedestih koju je nasledio zajedno sa svojim prijateljima i saveznicima, stvarnost razorenih ustanova celokupnog društva i države sa kojom je bilo neophodno neposredno i odmah suočiti. Srbija je kasnila za svima. Dok su već od 1989. i pada Berlinskog zida sve zemlje postkomunzima ubrzanim korakom krenule putem „povratka u Evropu“ i već 1996. podnele zahtev za članstvo u EU, mi smo se ovde „kretali šumom“. Premijer Đinđić znao je da ima „nemoguć zadatak“. Ali, takođe je bio uveren da je taj zadatak ostvariv, ukoliko svi mi, građani Srbije, postanemo svesni da se radi o nama, da jedino sa tom svešću možemo da nadoknadimo zaostatak i ništa nije nemoguće kada se hoće. Breme nasleđa bilo je ogromno, ali brzo su postavljeni osnovni temelji pravne države i demokratije. Nažalost, tragično, njegova nasilna smrt dokazala je, kako je sam proricao, da nije moguće razrušiti temelje demokratije čijem je postavljanju tako dalekosežno doprineo. Demokratska država uzvratila je udarac i vratila društvo u svoje krhko demokratsko korito. Govorio je da moramo, što je pre moguće, da se suočimo sa ključnim izazovima i problemima, između ostalog, pre svega da nastojimo da rešimo pitanja saradnje sa Haškim tribunalom i pitanje budućeg statusa Kosova, jer ta dva nerešena pitanja osujećuju brže napredovanje Srbije na putu demokratskih reformi i modernizacije zemlje. Zbog toga je krajem januara i početkom februara 2003. godine