Da me neko ter’a – ne bi’ nikad, al’ merak cenu nema. Upravo to je slucaj sa mojom ovoletnjom utopijom uredjenja rancha, koja je sama sebi svrha. Potpuno sam srecan dok radim a kad bude gotovo… ko zna dal’ ce mi se tamo ici... Docekah vece polumrtav, nakon punih 13 sati rintanja. Ruke i noge me slabo slusaju al’ mi se ne spava, pa spiram prasinu sa sebe i bauljam ka centru grada.

Na Popovoj plazi zapomaze Hari Mata(Bata?) Hari.. Klincima na stepenicama doooosaadnoooo…Jes’ on, kao, popularan (valjda, negde) ali mrljavo je to za njih. G.Hari, mucenik, prosto moli: “Ajmo, ljudi taj aplauz!”… Klap, klap… Za stolovima matori, k’o ja, pa i vise. Obesili face, vidi se da su na muku doterani. Oni su dosadni sami sebi pa nije ni vazno ko nastupa. Atmosfera budvanska, pozadi voda, blago muljava, mirise neki rostilj... Meni pljeske sve manje idu uz leto. Vise sam za ribu il’ neke salate i vino... Rostilj prolazi jedino kao podloga za pivo ili spricere iz domace radinosti… Posto nema teorije da pijem (ceo dan sam uz rintanje i dolivao neku vrlo ljutu) a ne mogu da popusim tol’ku zvucno mirisnu patetiku, bezim dalje…

Ispred konaka – alterntiva. Ilegalni poslasticari i Tobic Tobic u okviru ZALET-a 2008. Malko sam se zadrzao u nameri da blize ispitam slucaj. Trebalo bi da bude zabavno, angazovano, alternativno. Moj utisak je, medjutim, da ne komunicira… ni sa ono malo ljudi koji su zastali ili tradicionalno vise na tom cosku. Sve mu dodje kao njihova potpuno licna zabava (¿) Nemam utisak da se njihov nastup obraca nekome, vec iskljucivo sledi njihove tokove misli. Ne mogu bas da uzivam u tudjim zabavama ako iz njih ne izbije makar neka opsta poruka, koja bi mogla i mene da se tice. Ustvari, mozda bih mogao ako neki veoma jak personality uspe da mi nametne svoj svet. U ovom slucaju, muzika je neinventivna i slabo odtamburana. Sve vreme se barata nekim slager parodijama cija je prezentacija mlaka da bi oblikovala impresiju ili prenela nesto. OK, recimo da sviranje nije primarno, da zele minimalisticki zvuk i simplifikovane teme. Tada bar ocekujem da mi nesto zanimljivo kazu. Tekstovi su, opet, bizarni i – ne mnogo vise. Sve se izvodi uz distancu, blagu ironiju, kao, mi se to samo zezamo…. OK zezajte se, da ne smetamo…Mozda to u pisanoj ili crtanoj formi ima nekog smisla ali nije uspelo duze da zadrzi cak ni mene, koji sam dosao sa pozitivnim predubedjenjem.
Smatram da, kad uzmes mikrofon i stanes pred publiku, onda treba da se potrudis da nesto preneses. Ako ti to bash, bash nije vazno onda ti je dovoljno je i ogledalo u sobi…. ili mozda treba da se, u nastupima, pomognes i drugim medijima koji ce komunicirati uspesnije…

Vucem se ka kuci sa utiskom prilicno konfuzne, blago shizofrene, budzetski ponudjene, zabave. Dragi nam opstinski PreCednik (kaze da) odvaja 12% buzdeta za kulturu… i to se oseti…haoticno… U isto vreme (i bukvalno) prezentuju se vrlo razlicite stvari… sto ne mora da bude lose ali se cini da nijedna bas nije isterana do kraja. Narod izadje ali ne ucestvuje i ne zabavlja se. Samo posmatra dogadjaje koji se brzo smenjuju… u potrazi za smislom…

Prethodnu noc je bila oluja. Spojilo se nebo i zemlja. Gruvalo je k’o da se opet onaj Milosrdni, crk’o dabogda, setio da svrati. Ispod Kraljevice se skupilo veselo drustvo bajkersko. Cujem doveli i striptizetu. Blago njojzi! Bar je njoj odelo ostalo suvo a valjda se nas’o neko da je zakloni da ne navuce nesto na plucima. Nisam tamo bio (tek smo bili stigli) ali mi se, post festum, ucinilo privlacnije od ovih budzetom dotiranih stvari… Naredni put razmislicu o tome na vreme…

Soundtrack: Jeff Beck – Wired