Ceo ovaj post se svodi na jedno kratko pitanjce, al' ajd' da pokusam da pojasnim...

Dakle, kao prava, ona najgora devojcica, prosto sam LUDA za krpicama...
Kako se to ispoljava?
- Ne mogu vise nista da uguram u svoj "sezonski" ormar i pored toga sto se redovno oslobadjam "viskova"...
- Drugari me zezaju i najvise "primecuju" kada se pojavim u trenerci, posto sam uvek "picnuta".
- Krijem nove stvari od mame, bake, decka, mada me uvek provale momenta kada obucem prokrijumcareni komad...
- Moj budzet strahovito ispasta...Verujete mi, kad potrosim prvu kolicinu novca mesecno, ne bih li makar malo zasitila svoj apetit za odecom/obucom, etc spremna sam da se odreknem i hrane, zarad jos po kojeg savrsenog komada, koj mi je "nepohodan".

Znam da ovo neophodan zvuci potpuno sumanuto, ali ko me razume, razume, ko ne razume, nikada nece ni shvatiti, te necu ni da se upustam u nemogucu misiju pravdanja i obrazlaganja zara za novim, bljestavim, drugacijim, zanimljivim...

Mnogo puta su me pitali "U cemu je stvar, sta mi uopste znace sve te krpice?". Moj odgovor se generalno svodi na ovih par argumenata:
- Zabavno je. Obozavam da vidim nesto, nekoga lepog...Volim da posmatram devojke koju su odevene sa stilom ili drugacije. U sivilu svakodnevnice, odmaram oko na njima i pustam mastu da luta...Isto tako, nadam se da i ja svojim izgledom zabavim druge, osvezim im trenutak, okupiram oko. MODA je narode, prosto prokleto zabavna "stvar".
- Zbog promene. Ima li sta lepse od promene? Menjati odecu i obucu je najjednostavnija a izuzetno efektna promena. Ne moram da spalim kosu, ne trazim ljubavnika, ne menjam zivotne sadrzaje iz hira...Ali ipak, uz novu haljinu, vece dobija poseban sjaj...
- Naposletku, bez obzira koliko mi je naisao tezak period u zivotu, koliko sam umorna ili mozda i nesrecna...Sav taj sjaj na meni i pogled u ogledalo nakon kog sam zadovoljna slikom koju vidim, cini da lakse "prezivim" dan...

E sad, obzirom na finansijski momenat, koj je zbilja grozan a onda i grizu savesti...Pocela sam da se pitam...Ko zna, koliko jos devojaka ima npr. u Beogradu, koje imaju slican problem...S obzirom na to da brezbroj puta kupim stvar i jednom je obucem...Pitam se, sto se ne bi "menjale" sa stvarima koje su nam dosadile.

Jel' to ikada ikome palo na pamet?

"Inflected Form(s): mobbed; mob·bing
1 : to crowd about and attack or annoy
2 : to crowd into or around

ili i kod nas već ušao nepreveden u leksiku ali ne i u zakon - mobing, nastaje kada grupa iz raznih razloga, nastoji da ponizi, razvali ili psihički dezintegriše jedniku, koja veoma brzo, našavši se u nevoljnoj izolaciji počinje da trpi i određene psihičke, profesionalne, emotivne i ine probleme.

Šta je mobing?

Mobing je teoretski i praktično emocionalni teror grupe nad jedinkom. Ovakav vid nasilja najčešće se sreće u profesionalnom okruženju i svakoj drugoj situaciji u kojoj postoji osećaj pripadnosti grupi - čopornost - političkoj, interesnoj, kastinskoj, široj socijalnoj, i po pravilu se reperkutuje na sve aspekte ovako ugrožene jedinke.

U situacijama kada je osoba žrtva mobinga, ona tada gubi svaki javni integirtet i ličnu stabilnost i postaje objekat silovanja gomile koja potom silovanje obavlja i ne razmišljajući o poreklu jasno osećajućeg animoziteta prema svojoj žrtvi, izražavajući svoju animozitetnu i pokretljivu aktivnost prema svakom obliku socijalnog ispoljavanja svoje žrtve.

Kako nastaje

Da bi bilo mobinga, mora biti grupe i osećaja pripadnosti grupi. Mobing se retko dešava u brojno malim socijalnim grupacijama, a čine ga pripadnici svih većih grupa bez obzira na obrazovni, profesionalno-stručni ili bilo koji drugi profil.

Mobing započinje jedan pripadnik grupe, po pravilu onaj koji ima najviše prethodno potvrđenog integriteta - u okviru zamišljene ili potrebne grupe koja postoji ili je u formiranju - koji će mu garantovati zavodljivost početne ideje a u situaciji u kojoj se taj pripadnik grupe oseća iz nekog svog ličnog razloga ugrožen od strane svoje buduće žrtve. Tako ničim objektivno definisana žrtva - ugrožena jedinka - postaje dželat svojoj izabranoj i kasnije javno ili tajno giljotiniranoj žrtvi.

Faktor vreme

Mobing je neophodno održavati u životu u pravilnim vremenskim intervalima, da bi on imao željenog razornog efekta na žrtvu: ili se pojavljuje veoma frekventno (više izvora kroz sve raspoložive posrednike u kratkom vremenu) prihvata, ponavlja i koristi jednu te istu konstrukciju koja doprinosi sve gorem statusu žrtve ili u dužem vremenskom periodu (konstantno podgrevanje jedne te iste ideje) onoliko dugom koliko je potrebno da žrtva više ne pokazuje nikakve znake volje za opstankom.

Za mobing je takođe dovoljna i potrebna samo jedna jedinka koja će istrajati u razaranju svoje žrtve, čak i onda kada grupa posustane ili se zabavi drugim stvarima. Ona će tada, takođe u pravilnim vremenskim intervarilma a svakako u pravilnosti određenoj potrebitoj situaciji, nastaviti svoju produkciju terora nad žrtvom. Čak i ako samo jedan dželat nastavi svoju aktivnost, opresija nad žrtvom nastavlja da deluje, pa i tada kada to grupi više nije atraktivno.

Žrtve

Ako biste pomislili da žrtva mobinga morabiti neki jadničak koji trpi gnev gomile, ljuto se varate: žrtve mobinga su po pravilu veoma snažne, intelignetne, visoko obrazovane i neobično privlačne osobe koje svojim osobinama prete da ugroze grupu, odnosno, manje vredne pretendente na vođe grupe.

Paradoksalno, ali žrtva mobinga je po svemu kvalitetniji genetski materijal od svojih dželata, i to je ono što je čini prvo potencijalnom a onda i stvarnom žrtvom terora."

slika: ovako sam ga ja na poslu po*****a

Spalila bih istinom sve mostove. Stojicki pratila kako gore. Pretvorila ih pogledom, recju, pokretom, u pepeo.
Fascinira me necija iskrenost. Jedan od retkih sto ume da raspline rumenilo po mojim obrazima.
Ubija stamena konstrukcija drugog. Prodace sve, na stetu sebi, zarad tudjih merila. Neprimenjljivih ideala.
Ne mogu da se ne zapitam, cemu laz? Neiskrenost? Zar ima smisla ziveti zivot skrojen za drugog? Ne upoznati sebe? Svoja sledovanja? Posledice nase sustine, sopstevnih dela?
Ne zelim ni sekund sto pripada drugome. Kamo ce me isti usmeriti? Zasto? Ne vidim poentu.
Ne mogu uciti iz posledica nestvarnih iskustava.
I po prvi put, zbilja doticem: nije me briga, ne moram , ne trebam, otkriti, shvatiti, tudju laz.
Svaka buja, boji, preuzima, obliva zivot vlasnika. Koje gubljenje vremena. Kad tad, progutace nas. Izbljunuti na obalu. Kao val, mrtvu travu.
Zivimo zivote kao bankarski duznici. Samo da je tu…Krov nad glavom.
Bez putovanja, bez novina, bez drazi. U laznom luksuzu. Prividu srece.
Koga lazemo? Kad nema “trece osobe u prostoriji”….
Umorih se.
A i znam, moj pogled, pokret, nista ne kriju.
Tim je bolesnija, otvorena knjiga. Hrpe brizno ispisanih starnica.Umorih se. Od necijeg (ne)znanja i tudjih spoznaja, tacnih interpretacija. Umirem, svaki put, iznova, kada me previdi. Gubim slobodu, dok postajem komad namestaja. Proklete frustracije, sto ih poslusno sledimo?
Zelim pravo, da “unistim” svoj zivot! Sta ko zna, sta mene cini srecnom?!
Briga me, za stranice predavno ispisane.

…Samo da dokucim, kome da ga trazim.

Ako me ne priznaje, ovakvu kakva sam…Ako me ne zna…Kako da priznam, spoznam, izivim sebe?

Moj zivot je prokleto kompleksna kategorija.

Sama sam, u roditeljskom domu.
Trebalo bi da se osecam sigurno, tepih je izlizan od mojih koraka.
Ne postoji kut na svetu, koj je vise moja teritorija…
Slusam.
Samrtnicku tisinu. Neprijatnu tisinu? Zatisje pred buru…
Muk.
I prija mi.
Kao u transu, koracam do najmanje prostorije, ostave. Osluskujem dubro poznati zvuk, na koji sam odavno habituirala. I savladavam otpor vazduha, dok zatvaram vrata.
Huce.
Zavija.
Moja Kosava…
Cupa me nemilosrdno iz maste, i usisava u realnost. Opipljivi svet cula. Mrtvu prirodu. Svakodnevnicu.
Potpuno sam svesna, i persijskog tepiha, i parketa sto je izgubio sjaj od kada je baka otputovala…
…Odraza u ogledalu. Zakljucanih vrata. Komsiluka sto promice kroz nozdrve.
Ne mogu a da ne priznam sebi, prezirem obicno. Ne trpim trun dosade. Nedostatak pokreta. Smrdljivu ljudsku baru.
I guta me natrag matrix moga bica. Iskustveni splet jedne osobe? Ma splet smesnih okolnosti. Prebirem po milion i jednom slovu, sto samo za mene nosi smisao.
Predivo dobro poznatih impresija. Ah, gnjave me. Tragam za novitetom sto bi izmenio saru…Patern. Brazde po kojim poslusno hodim. U krug…
Pomisljam, robujem?!
Ko sam danas? Svo svoje juce. I ono kojeg se nesecam.
Dugo sam vrludala, uvijala, hitala u nepoznatom pravcu.
Sama pomisao mami osmeh na mom licu. Zar nije ironicno da banalnost, koje se ne prisecamo, makar i delimicno, kreira nas zivot? Zar nije jos smesniji privid da imamo kontrolu?
I prepustam se.
Iz inata, uplicem prste u predivo. Mesim, mrsim strune, jos jednom, iznova, vestinom vrhinskog majstora.
Haos je moje prirodno okruzenje.
Predvidjam. Citav jedan zivot, bice obojen pokusajima adaptacije na monotoniju.

Koja je vasa omiljena boja?
Odgovaram: Sivo.
Hocu li se ikada uklopiti? Savladati rutine?
U dubini duse znam, zavidim aritmeticki iscrtanim, jasnim, jednostavnim osobama.
Ima li takvih?

Hocu li glatko kliznuti kroz dan?

Osisala sam se. Samu sebe podsecam na lika iz omiljene mange. Potpuno neprikladni, ostro saseceni pramenovi, naglasavaju lice.
Muka mi je od lazi. Dosadjuju mi. Gubim paznju dok ih slusam. Pomno osmisljene. Precizno konstruisane. Vesto postavljene.
Cemu?

Na Moru je bilo fenomenalno...Na Exit-u jos ludje.
O tom potom, polako se vracam iz zivota... :(((

O Bu - fckn - hu! :(