Da me neko ter’a – ne bi’ nikad, al’ merak cenu nema. Upravo to je slucaj sa mojom ovoletnjom utopijom uredjenja rancha, koja je sama sebi svrha. Potpuno sam srecan dok radim a kad bude gotovo… ko zna dal’ ce mi se tamo ici... Docekah vece polumrtav, nakon punih 13 sati rintanja. Ruke i noge me slabo slusaju al’ mi se ne spava, pa spiram prasinu sa sebe i bauljam ka centru grada.

Na Popovoj plazi zapomaze Hari Mata(Bata?) Hari.. Klincima na stepenicama doooosaadnoooo…Jes’ on, kao, popularan (valjda, negde) ali mrljavo je to za njih. G.Hari, mucenik, prosto moli: “Ajmo, ljudi taj aplauz!”… Klap, klap… Za stolovima matori, k’o ja, pa i vise. Obesili face, vidi se da su na muku doterani. Oni su dosadni sami sebi pa nije ni vazno ko nastupa. Atmosfera budvanska, pozadi voda, blago muljava, mirise neki rostilj... Meni pljeske sve manje idu uz leto. Vise sam za ribu il’ neke salate i vino... Rostilj prolazi jedino kao podloga za pivo ili spricere iz domace radinosti… Posto nema teorije da pijem (ceo dan sam uz rintanje i dolivao neku vrlo ljutu) a ne mogu da popusim tol’ku zvucno mirisnu patetiku, bezim dalje…

Ispred konaka – alterntiva. Ilegalni poslasticari i Tobic Tobic u okviru ZALET-a 2008. Malko sam se zadrzao u nameri da blize ispitam slucaj. Trebalo bi da bude zabavno, angazovano, alternativno. Moj utisak je, medjutim, da ne komunicira… ni sa ono malo ljudi koji su zastali ili tradicionalno vise na tom cosku. Sve mu dodje kao njihova potpuno licna zabava (¿) Nemam utisak da se njihov nastup obraca nekome, vec iskljucivo sledi njihove tokove misli. Ne mogu bas da uzivam u tudjim zabavama ako iz njih ne izbije makar neka opsta poruka, koja bi mogla i mene da se tice. Ustvari, mozda bih mogao ako neki veoma jak personality uspe da mi nametne svoj svet. U ovom slucaju, muzika je neinventivna i slabo odtamburana. Sve vreme se barata nekim slager parodijama cija je prezentacija mlaka da bi oblikovala impresiju ili prenela nesto. OK, recimo da sviranje nije primarno, da zele minimalisticki zvuk i simplifikovane teme. Tada bar ocekujem da mi nesto zanimljivo kazu. Tekstovi su, opet, bizarni i – ne mnogo vise. Sve se izvodi uz distancu, blagu ironiju, kao, mi se to samo zezamo…. OK zezajte se, da ne smetamo…Mozda to u pisanoj ili crtanoj formi ima nekog smisla ali nije uspelo duze da zadrzi cak ni mene, koji sam dosao sa pozitivnim predubedjenjem.
Smatram da, kad uzmes mikrofon i stanes pred publiku, onda treba da se potrudis da nesto preneses. Ako ti to bash, bash nije vazno onda ti je dovoljno je i ogledalo u sobi…. ili mozda treba da se, u nastupima, pomognes i drugim medijima koji ce komunicirati uspesnije…

Vucem se ka kuci sa utiskom prilicno konfuzne, blago shizofrene, budzetski ponudjene, zabave. Dragi nam opstinski PreCednik (kaze da) odvaja 12% buzdeta za kulturu… i to se oseti…haoticno… U isto vreme (i bukvalno) prezentuju se vrlo razlicite stvari… sto ne mora da bude lose ali se cini da nijedna bas nije isterana do kraja. Narod izadje ali ne ucestvuje i ne zabavlja se. Samo posmatra dogadjaje koji se brzo smenjuju… u potrazi za smislom…

Prethodnu noc je bila oluja. Spojilo se nebo i zemlja. Gruvalo je k’o da se opet onaj Milosrdni, crk’o dabogda, setio da svrati. Ispod Kraljevice se skupilo veselo drustvo bajkersko. Cujem doveli i striptizetu. Blago njojzi! Bar je njoj odelo ostalo suvo a valjda se nas’o neko da je zakloni da ne navuce nesto na plucima. Nisam tamo bio (tek smo bili stigli) ali mi se, post festum, ucinilo privlacnije od ovih budzetom dotiranih stvari… Naredni put razmislicu o tome na vreme…

Soundtrack: Jeff Beck – Wired

Dakle, sticajem okolnosti i skoro neplanirano prozujah ja ovih dana pored nekoliko bina. Voxstock (tu mi nesto bilo najlepse), Police, Return to forever... Bilo fino svuda, al’ to su svi pisali pa da ne mrsim i ja mnogo. Post o Voxstock-u sam bio spremio al’ na zalost nisam bio u mogucnosti da ga na vreme izbacim.

Nego, nisam to hteo danas.

Dobismo mi novu vladu. Posle X godina, prvi put posle Pasica, evo ga (eve gu) Zajecarac premijer! Na jednom mestu Canak (ko bi drugi) pomene kako je g.Mirko nesto svirao, te ja krenem da ronjam, da vidim o cemu se tu radi. Coveka ne znam jer je davno otis’o svojim poslom k’o i svi mi.
Vrlo brzo sam batalio politiku i poceo da nabadam Zajecar kao ime, pojam… stagod…. Shvatim da smo bre mi skoro potpuno nepokriveno podrucje. Crna rupa na internetu, takoreci! Pored opstinskog sajta koji je solidno zamisljen budjavo izveden i – mrtav, postoji nekakav forum gde su teme tipa “Gde cete na more”.. a lik odgovori: “.. u **zdu ma**rinu, i tamo je slano” (??!?). Misliiiimmmm!!!… :(((((

Moram, hocu, osecam potrebu… da kazem… da je Zajecar jedno vrlo fino mesto za zajebanciju raznih vrsta. Pozeleo bih ga svakom tinejdzeru da malo izgradi svoj lik i ego… Da njegov bude i centar i periferija i reka i bircuz i ski-staza… i ribe i komsije… Da uvek ima na koga da se osloni.. da zna sve i da ga znaju… Pa posle, tako nabiflan i samopouzdan moze dalje…

Pored toga to jeste neki kulturni centar regiona gde se svasta zbiva… sto budzetom pumpano, sto na pogon naseg licnog entuzijazma i za nase rodjene pare… I od svega toga – na netu nista! Ni rec niko da napise! Bas sam se nesto ubedacio.

Gledam Borani aktivni… Majdanpek pa Boljevac… slikaju sta stignu, kace, caskaju… cini ti se silna zbivanja… Mogu ja sad da zapnem da pricam o gradu… al’ ne mogu odavde bas dnevna desavanja da pratim, jbg…! To je ono sto cini duh, mnogo vise nego buzdetske manifestacije koje se po novinama provuku.
Kad bolje pogledas, jesmo mi za’ebani… umereno lenji za medije i blago nadmeni… Nama lepo i zaaaboleee nas dal’ to neko vidi i zna… bas da mu i ne kazemo!
Danas je vreme nekakve informaticke demokratije. Prica k’o sta ‘oce i tek kad sve to skupis, sklopis celu sliku sredine. Kad razmislim, radi se o nekoj nasoj, lokalnoj, mentalnoj infantilnosti...da ne umemo da prepoznamo i drugima prezentiramo svoj identitet. Svasta tamo ljudi znaju, svasta cujem i naucim kad odem… al’ da nesto javno kazu ili napisu, nema teorije! Umesto aktivizma ili profesionalizma, tu je klasicna kafanska intelektuala (koju vrlo volim al’ samo kad ima i ove druge, javne).

Idem ja za vikend tamo… i pravo na kosarkasko… “Mlade nade ZA rock-a” … Aj bas da vidimo i taj rock… svud umro samo kod nas kao nije… Ja cu pored miksete, tu privilegiju jos uvek imam, pa da probam da na’vatam nekog entuzijastu, da mu probudim lokalpatriotizam ne bi li svet saznao sta se zbiva na jezerima, bazenu, po kafanama, na tenisu, ko gde svira, ko gradi kucu il’ plantazu… Ko je skolu zavrsio, kakvu pamet prodaje… Ide sad opet i ona, da izvinete, Govnarijada (ziv nisam dal’ ce i ove godine da je unerede onako)… Bar da se nadje neko da ih napljuje a ne onako tunjavo – par placenih clanaka i nista!

Eto, to sam hteo da kazem danas… Alo bre ZA! Wake up!

Soundtrack: Madeleine Peyroux – Careless love

Onomad Keith Richards roknuo sa palme (malo slovo P!).
Nije mu bilo bilo uglavnom nista, tojest, posle toga nije izgledao nista ulubljeniji nego inace. Vest je, medjutim, obisla svet a on dobio postedu da neko vreme ne lomata stare koske po binama.

Otkad je nas slavni Gucha-juice-bekrija poceo da sedi dok svira, mislio sam da je svoje aktivnosti prilagodio uzrastu, kad ono – medjutim… Krchkalo se to izgleda u podsvesti naseg velikog trend-maga i konacno se, evo, odvazio da mazne jos jedan provereni patent.

Sedim na Senjaku, par stotina metara dalje… u dvoristu cak dve visnje, obe preko cet’r metra - al’ ne pade mi to na pamet. Ebga sad, gotovo! Propala jos jedna zicer sansa za mojih pet minuta! Trebalo se setiti na vreme.

Majstoru od srca zelim brz oporavak… pa dogodine – pravac jagode! Sto je sigurno, sigurno je.

Soundtrack: Divlje jagode - Motori

Otisao je jos jedan od velikih. Njegova sudbina ima mnogo dimenzija.
Neobrazovan, samouk, hipersenzibilan, hipertalentovan, ceo zivot van sistema… Covek sa dusom i srcem.. koje dalje nije moglo.
U devetnaestoj dezertira zbog ljubavi. Osude ga na tri godine Golog otoka ali mu kaznu povecaju na pet i po godina, kad im odgovori da “ne mogu da ga osude onoliko koliko on moze da izdrzi”. To je vec rock’n’roll! Na tu pricu se javno nije vracao. Cemu? Isao je dalje, mnogo dalje.

Ziveo u Nisu telom a svet obisao svojim delom. Moja ideja kosmopolitizma. Svirao Gandijima, napravio himnu Roma sveta i jos preko 600 pesama od kojih mu je mnogo pokradeno. Nije zalio - poklonio… nek’ im je alal.
Poslednjih godina se otvorio za sveze zvuke i mlade ljude oko njega. Nikakav problem za one koji se u stvaranje razumeju.
Nisam znao da je proglasen za sam vrh u oblasti blues-a. Apsolutno se slazem. On je bio blues i pokazao da to nije tek muzicki stil vec nacin i filozofija. Mnogo je bluesa-a oko nas. Ko to ne zna nek’ trazi drugde… ja ne moram…

Porazavajuca je cinjenica da je do juce ziveo kraj nas u bolesti i bedi. Ne ulazim u detalje i razloge ali to ne sme da se desava. Jednostavno ne sme.
Ckalja je tako otisao i od tada osecam grizu savesti kadgod se zavrti neka serija sa njim.
Dobio je malo milostinje na samom kraju. Neka je. Trebalo je mnogo ranije i mnogo vise. Tesko da smo takvim ljudima mogli da vratimo sve sto su oni nama pruzili.

Oprostio se od nas pre neki dan, takoreci direktno u kameru, i otisao sa samo sa jednom zeljom – da jos malo peva.

Soundrtrack: Saban Bajramovic – A Sunen Romalen… dalje od ovoga nema….

U rano jutro, pre neki dan, sedim u lobiju hotela, zavaljen u garnituru i bunovan zmirkam dok cekam ekipu da krenemo na posao.
Odjednom, sa svih strana, ka recepciji pokuljaju klinci… mladji teenage-ri, sa torbama i ruksacima…ekskurzija... Oni, golobradi, bubuljicavi i stidljivi. One, tek probudjene, bistrooke i vesele. Sedaju svuda oko mene i ja se nadjoh zatrpan i obmotan pozitivnom energijom koju su sasvim spontano oko sebe sejali. Ne smetam im, ne vide me… zadovoljni su i sebi dovoljni.

Posmatram par preko puta. Ona cavrlja i krisom merka efekat svojih reci na njegovom licu. On se pravi nezainteresovan i smoren…. a uopste nije….potpisujem!
Ipak, pravi centar njihove komunikacije su spojene ruke na naslonu. Stagod pricali i radili, gdegod gledali, sva njihova paznja je tu. Titra!
Jedan za drugim, kristalisem utiske.
Prvo, deca su na ekskurziji u hotelu gde je noc nesto ispod 200 EUR. Bravo! Znaci moze i tako… ne moraju uvek da ih vodaju po rupama il’ ostavljaju da spavaju u autobusima.
Drugo, celu noc su bili tu a nigde nije bilo ni vike ni tuce, ni bezobrazluka. Ponasaju se pristojno i gledaju svoja, divna, posla.
I konacno, najjaci utisak: do tada naizgled odsutni momak, se okrene, pogleda je znacajno, podigne njihove stegnute ruke i poljubi joj nadlanicu.
Paf! Bravo, majstore zeleni!
Ona se tog momenta razliva po trosedu a ja ustajem sa osmehom.
Dakle, u njegovu i njenu cast… i u cast pristojne dece na pristojnim mestima… menjam prvobitnu nameru i za kraj trilogije postavljam, tipican doo-wap stiskavac.

http://www.esnips.com/web/Diamonddog
Soundtrack: Sgio - Reci

Ova pesma je klasik Fifties-a. Moje izvinjenje Vinku, Banetu, Jacku i Zhuletu, jer ne znam ko je od njih ovaj biser napravio. Ja sam dosao na gotovo… ali sam se usudio da ga snimim jer je steta da nestane. Nedostaje mi samo vrisak Jacimovog sax-a, umesto koga sam ubacio “sugarsweet guitar” solo…
Fotka je takodje prava…. sa bine SKC-a, osamdesetih…Zao mi je sto se ostali Fifties-i ne vide. Te veceri sam, bez probe, uzeo gitaru i menjao Baneta koji se razboleo.. Jedna od najdrazih svirki.
Uzivajte!