Moze da izgleda uvrnuto… ali ovo je zaista bio moj 24.11.

Jutarnji talas vec uobicajeno neuroticnog saobracaja doveo me na startnu poziciju u 8:07. Jos sam bunovan. Raskopcavam kais i dizem kosulju… mazu me gelom i trljaju sondom. Onda skidam desnu cipelu i carapu… kace mi struju i imam zadatak da brojim kamencice dok mi se trza pokolenica. Na kraju me prebace u post-apokalipticnu salu za fizicko, gde sa babama radim gimnastiku noznog palca. Posle svakih 5 pokreta palca treba da se odmaram !??!

Extended nightmare behind, transponujem se pravo u office.
Kvazi sastanak jedan-na-jedan, traje cetiri i po sata. Jezik sporazumevanja Balkan-English. Tema, skroz neodredjena a zakljucci nikakvi. Jedini opipljiv rezultat – popijene cetiri ogromne solje kafe.

Prelazimo u drumsku kafanu da sacekamo. Tu nam javljaju da je to sto cekamo odlozeno pa, potpuno sit, moram da rastezem rucak na citava 2 i po sata.
Cetiri stola dalje od mene, Nada Obric otvara usta (intervju). Na metar od mog levog lakta Lepa Lukic otvara usta (playback). Ne radi se o slici, imaginaciji ili hologramu, nego suvoj zbilji, pa polako shvatam da je ovaj dan definitivno otis’o u…. Objasnjavam sagovorniku kakva apsolutna legenda lako moze da mu se zanese u pilece belo na zaru. Ni ja njemu ne bi verov’o…
Kafu pijemo na drugom mestu… do koga i nazad vozimo cca 24 km.

Konacno…. oko pola sedam uvece pocinjemo stvarno da radimo!
Par sati kasnije i hiljadu bocica kasnije, podupirem glavu na pakericu i posle toliko godina dobijam jaku zelju da zapalim cigaru… i to zamotanu… i to od zutog makedonskog duvana… i to iz one kese u fioci…. To je apsolutno nemoguce, obzirom na okolnosti…sve i da pojedem ISO, HACCP, pravilnike zajedno sa registratorima.
Umesto toga uvaljuju mi da degustiram nesto… te, dostojno kralja Lira, donosim publici raspamecenje novim jogurtom sa cokoladom…. koji inace ne pijem… nikad … pogotovo ne u devet uvece…
22.45 konacno sam se dokopao zavrsne casice dunjevace….na strelistu gde se puca u glinene golubove…
23.25 vozim ka Beogradu da promenim auto i razmisljam…. da ujutro treba da startujem oko pola sedam…

Ma jebemtijabre ovakav radni dan!!! K’o lude gljive da sam jeo…
Poljoprivreda je majka!!

Soundtrack: Jefferson Airplane – Surrealistic Pillow (1967)

Sve je pocelo pre nedelju dana.
Blago sam se nagnuo da mi pernati ljubimac dodje na prst, a u ledjima mi je jasno kvrcnulo. Ostatak dana sam proveo oprezno sedajuci i gundjajuci: “Mmu mminu, pernatu… Ti ja uvedem low fat zrnevlje, znas! Otez’o si ko magarac!” Pored toga, dobijao sam i korisne savete, da savijem krstenicu nacetvoro i stavim na bolno mesto – i sve ce ocas da mine.

Prodje to nekako, pa ortak i ja radosno otperjasmo u dragu nam, rodnu provinciju, u nameri da se razbijemo od rada, pica, zezanja i obavimo jos ponesto.
U skladu sa tradicijom, na dan mog najavljenog dolaska, na odredjenoj lokaciji se sakupi: meso, pice, razglas, kafa i nesto slatko i nas minimum dva’es’.
Tacno u 21.00 seo sam za astal zaglavljen izmedju ultrapas stolice model “mesna zajednica”, mikrofona, tanjira i, pritisnut gitarom, udario prvu zicu. Kada sam, nekih pet sati kasnije, pokusao da ustanem, umalo se ne zabodoh pravo na nos, sto me uputi na sasvim bistar zakljucak da me jedna noga iz nekog razloga ne slusa!!?
Sledi, naravno, ono obavezno: “Kad popi tol’ko? Jel’ kroz vene islo kad usta nisi zatvorio? Ha..” Objasnjenja im bas nisu bila uverljiva, te sam se, prilicno zbunjen, dogegao kuci i proveo do jutra pokusavajuci da skontam sta me snaslo.

Posto se razdanilo, resim da okrenem dzoker telefon i svom guardian angelu ispricam situaciju.
“Palo ti stopalo? Auuu, jbt. to moz’ da bude ono sa ledjima!”
“Jel’ ti utrnulo?” – Da
“Jel’ mrdas prste?” – Ne bas
“Jel’ hodas k’o pevac?” - ??!? Jbt.’de me nadje! Tako nekako…(mada vise ko u**an golub, mislim se)
I jos par cudnih pitanja koja nisu bas za ovaj tekst…
“Oce to da prodje?” (naivni smesak)
“Da prodje??? Slusaj, po simptomima, ako je to od kicme, onda mozda moras pod noz.. Al’ dodji da idemo da vidimo…”

Na brzinu pozavrsavasmo neodlozno i pravac Bg, pre nego sto smo se i raspakovali.
I tako, iznebuha, bubnuh pravo u teritoriju kojom vlada, zadovoljstvo mi je predstaviti - Mrs.Diamond!
Nakon sto me je prvo vece, svojerucno, istretirala nekim cekicolikim i kojekakvim drugim spravama..CLICK!.. ukljucila je oficijelnu makinu i evo me vec 3 dana kuckaju, rastezu, grebuckaju… pa onda malo struja, pa bodu pa opet struja pa neke cevi…

Zakljucak koji se polako nasucuje nema direktne veze sa ledjima, ali ima sa mojom idiotskom pasijom da, kad uzmem tamburu - ne mrdam, makar sekire padale, doklegod neko u prostoriji pokazuje znake svesti. Povrh toga, ovoga puta, neiskusno sam se podupr’o uz nesto sto nije bilo mekano (glupo, glupo!) te sam tako nacisto urnisao neki nerv, zaduzen za stabilnost moje malenkosti u prostoru.

Elem, u ovom momentu znamo dve sjajne stvari: nece me seckati (yeeeeaah!! :))) a papagaj je amnestiran od odgovornosti, na zadovoljstvo nase omladine, koja nikako nije imala razumevanja za, toboze saljivi, predlog o prinosenju papagaja na pagansku zrtvu, zarad mog ozdravljenja!
Izvrsena je, takodje, i logicna preraspodela zaduzenja u kuci. Ja sam zaduzio papuce kao odlicno terapeutsko sredstvo za podizanje stopala (shepash okolo i trudis se da ti ne ispadnu) a Mrs.Diamond je preuzela kljuceve od auta, u cilju ocuvanja bezbednosti gradjanstva i spasavanja mene od robije, ako nekog zgazim.
Uveli smo i takozvane igre poverenja, kada se nakon 14 popijenih tableta, na kraju dana, podmetnem jos i pod iglu i pogadjam cime ce da me zvekne. Super zabava!

Poucen iskustvom slobodan sam da preporucim… i molim da se toga drzite po svaku cenu: postovane kolege: a) muzicari stoje, b) muzicari prave pauze, c) muzicari se podupiru na meko!
U suprotnom, verujte mi na rec, od muzicara do papucara – samo je mali korak!

Soundtrack: MELANIE - Paled By Dimmer Light (2004)

Ja: “O’sh ti danas na Sajam?”
Kolegin’ca: “Ma joook, to je za provinciju….”
Ja: “??????” (znam da zena nije zlonamerna ni pokondirena i da knjige ne meri bash u santimetrima)
K...ca: “Pa da…, pozatvarali knjizare po unutrasnjosti, pa ljudi hrle da se snabdeju i onda bude guzva. Mi mozemo u knjizare kad ‘ocemo!”

Ono jes’, tacno, u pravu je…uglavnom.
Retko u malim mestima mozete naci radnju da se vide, prelistaju ili (cak mozda) kupe knjige… one koje nemajy nacrtano nesto iz rerne… ili ako ne nude savete za savrseni seks (sa zvezdama, sa sefovima, sa glumcima…).
Zahvalan zanr za te prodajne objekte tzv.tezge, bi bila, recimo sex-management literatura. Ona bi mogla da se, naucno-popularno, bavi parenjem na poslu. Time bi se udarilo na vise ciljnih grupa koje se diche: budjelarom, wannahave seksipilom, sopstvenom vizijom nacitanosti i obavestenosti o najnovijim dostignucima (citaj: aberima)…
Ove sjajne kategorije se, ionako, vec presipaju ‘vamo-tamo (iz supljeg u prazno), tokom dinamicne interakcije izmedju ucesnika/citalaca, pa su sasvim plodno tle i prepoznatljiva podloga za razne avanture duha i pera.

Elem, taman posla da me pokoleba, tako netakticno izneta, koleg-cina opaska!
U meni stanuje sasvim dovoljno provincije, da uvek mogu mirne duse da se spustim sa brda (ono brdo iznad sajmista), u tradicionalni pohod Sajmu knjiga, na dan otvaranja.

Bio je - bas merak. Nije bilo guzve, vec je bilo nekako prijatno popunjeno. Izmilele odnekud sve one kreature zabludelih pogleda…olinjale ili zarasle u sedu bradu i kosu (Dabic-look), u odrpanim sakoima, neki pesnici u trajnom pokusaju…. Ponegde neka celebrity, nesto vise onih sa kosim ocima ove godine…Prisutno zenskinje se, generalno, bolje drzalo, sve trazeci razlog da promuva svoje, sveze obojene, fasade ispred nekog objektiva. To, medjutim, nije bilo predmet detaljnijeg posmatranja iz mo(je)g ugla.
Iako nenaoruzan (naocare sam, mudro, zaboravio u kolima), bio sam sve vreme, fully, usredsredjen na tezge i naslove (izuzev jednog momenta…kad sam dobio jaku zelju da pojedem tost sendvic, uz sok od paradajza… al’ to me brzo pustilo).

Rezultat posete je zavrsio na ledjima, u vidu nabubrelog ranca, koji je progutao otprilike sledece:
Markes - Ljubav u doba kolere, Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svacega, Bertrand Rasel - Mudrost zapada… Zatim, sekcija za egzoticna imena: alal-mu-prezime Kureishi – Buda iz…, g. Indijac, Aravin Adiga - Beli tigar… Gormenghast3(qq!)…
Onda, konacno, bugarsko-srpski recnik… i jos ponesto kao: 2 Stripoteke sa TORPEDO-m, biografija Dzonija Stulica sa apsolutno sarmantnim slikama dragog idiota, malo matematickih formula, jedna knjiga sa cudnim bicima, jedna medEcinska (mala al’ lekovita)… ne znam dalje…

Igrom slucaja, pred kraj, odmorismo malo na, cini mi se, najmorbidnijem standu u hali… 8 Legijinih knjiga… neki sa bradama, neke mape, krstovi, leshevi, popovi…
Posle smo otisli kuci, listali knjige, kuvali i tako… Lep dan, sve u svemu…

Soundtrack: Sean Costello - We can get together… Ima, izgleda, nesto u tom prezimenu!

Majstori su ti Japanci.
Prodaju ti i sta ‘oces i sta neces. Ustvari, ti samo mislis da neces… al’ oni nadju nekog, sa blistavim osmehom, da te ubedi za sve pare...

Bas prevrcem okolo dramaticne vesti, kako je sve pred krahom… berze, kurs, nekretnine… sve na putu za tandariju… Nemas gde da ulozis, ni sta, ni kome da prodas. Ako kupis za’ebo si se, ako ne kupis, posle kasno…

Usred te, tol’ke sekiracije, vest…. da je zilava zena onog fudbalera, naj-dama u beli svet, otkrila da joj najbolje prija da se maze pomadom od pticijih govana!!??! Jes’, dobro ste/smo procitali…ali ne bilo koje ptice, boze sacuvaj!! U pitanju je, naravno, severno-japanski slavuj.

Eto ga, na! Opet se snasli Japanci. Znaju oni da svaka omladinka koja drzi do svog misljenja, drhtavim prsticima, lista casopise ne bi li to svoje misljenje procitala iz usta SveteSpajsBekam-Kintu-na-KintuShtekam…
I kako onda Japanci da odole iskusenju i ne otarase se dosadnih govana koja leze svud po simsovima njihovih digitalizovanih kutija za spavanje?
Lepo ih upakuju u ekolosku(!) plastiku i posalju, pa nek’ the IN-girls (bogami i “the boys-IN-boys”) posle proveravaju dal’ je kakio bas japanski slavuj… il’ cvorak…

Sto se mene tice, Japanci nece moci da racunaju na moj doprinos ovoj revoluciji…
Ne mazem se nicim! Cak ni na moru… vise volim da sedim u ‘ladu nego da se mackam…Posle promenim kozhu i miran sam… Pogotovo ne dolazi u obzir nista sto je na bazi onog sto ima slikovito narodno ime – jutroklek…

A zilavim gospodjama, takodje, nista ne verujem… I tu sam skoro cuo dobru, narodnu: “zenu dupe krasi a tortu orasi” i drzim da je to potpuno u skladu sa sustinom.
Mislite o tome kad potpuno ravnodusno budete gledali one buljuke prakljacha koje se setaju na FashionTV, oslobodjene ambicija i obaveze da se prikazuju kao ziva bica.

Soundtrack: Ryuichi Sakamoto - Heartbeat (1991)

Sinoc sam, ni kriv ni duzan, zavrsio na koncertu g.V.Stefanovskog i g. J.Ackermann-a…
Gledajuci najave koncerata za ovaj period, nisam nameravao tu da odem ali su me obavestili da su karte kupljene i onda nije bilo nazad… Od kuce sam posao sa temperaturom 38 pa mozda i nisam bio bas najraspolozeniji…. taman toliko da dogadjaj da okarakterisem kao – prosecan.

Vlatko je, kao, usao u blues fazu sto za gitaristu njegovog kalibra moze da znaci samo stagnaciju. On svira blues otprilike na nacin Gary Moore-a sa bitnom razlikom sto g. Moore prezentira svoje radove i silno se potrudi oko aranzmana, koristeci duvace, glasove i svasta drugo... Vlatko svira skoro izlizane blues standarde koje podupire brzometnim i pomalo predugim solima sto ipak smori posle trece pesme.
Prateci muzicari vrlo korektni, bubnjar cak i vise od toga…. mada, ne secem vene za bubnjarskim solo deonicama, al’ takav je bio koncept…
Ackermann je nastupio kao da su ga izvukli iz publike. Pratuckao je ponesto, pokazao zavidno baratanje hamonijama, pocastio nas “Hocus Pocus”-om i ne mnogo vise.. Cak je pomalo smesno bilo koliko se ne snalazi u makedonskim neparnim ritmovima….Sve je mnogo bolje zvucalo kad su zalazili u jazzy vode i kad bi udarili po Leb i Sol-u. Od svetlih momenata mogu da istaknem pomenuti "Hocus Pocus", kamerni blok sa "Amazing Grace" .. "Kao kakao"…. i velicanstvena "Uci me majko karaj me"…
Sve je bilo nekako starinski i cini mi se bez svrhe… a od dobrog r’n’r koncerta ocekujem neku svrhu…

Kad smo kod svrhe, slika pokazuje moju skaru od proteklog vikenda… Potpalu sam izvukao iz gomile pozutelih i prasnjavih casopisa uredno uvezanih kanapom... Radilo se o jednom broju New Musical Expressa iz neke 1980 cini mi se. Dobro se secam uzbudjenja u busu 31(13) dok bih isao da podignem novi broj prispeo iz Londona... Pola nisam razumeo, za vecinu faca nisam cuo ali iz casopisa je izbijala energija i svezina… mi, koji smo ga citali, bili smo nosioci tajne!
Za trenutak mi je ruka zadrhtala ali… skoro tri’es godina kasnije od svezine realno ostane prasina pa je tako sa naslovne stranice pravo u vatru skocila je Chrisie Hynde iz Pretendersa! Eto svrhe i nacina kako da iz stare dame izvuces jos malo vatre, taman kol’ko za paprike… Bolje tako, nego bajat koncert…

Soundtrack: LARRY MILLER - Outlaw Blues (2006)