Мислим да је време да се на овом блогу мало више позабавим својом главном сфером интересовања, такорећи својом струком (иако још увек безуспешно тражим посао ту) – телекомуникацијама.
Сва халабука је настала око лиценце за новог оператера фиксне телефоније. Коначно је неко решио да укине монопол који држи предузеће чији је и овај блог. Када кажем «неко» мислим на Владу Републике Србије и на сва одговарајућа регулаторна тела превасходно РАТЕЛ. Циљ расписивања конкурса за новог оператера фиксне телефоније је наводно био развој телекомуникација уопште са посебним акцентом на изградњу нових телекомуникационих капацитета и мреже. Узевши у обзир овај циљ прописани су и «одговарајући» услови: телекомуникациона компанија која има више од десет милиона корисника или уколико се ради о компанији која се изворно не бави телекомуникацијама депозит од 10 милиона евра. Многи су овим условима били разочарани, нарочито SBB који је већ себе видео као победника овог конкурса. SBB српски кабловски оператер – још један монополиста у својој сфери – је имао оправдане разлоге за своје наде. Имају изграђену мрежу са директним приступом корисницима. Такође, већ имају окосницу своје core оптичке мреже, додуше пројектована је тако да капацитетом једва подмирује потребе за наредне 3 године ако не и за толико. Елем, када су видели услове одмах су кренули са причама да је тендер намештен и расписан за већ виђеног победника. У меритум овог исказа нећу улазити – јер зато немам доказа. С друге стране, могу да претпоставим какав би нови оператер SBB био да је добио лиценцу. Убирао би профит само од неколицине «срећника» до којих су већ изградили мрежу, остатак Србије би чекао деценијама док SBB не заради довољно новца да своје цењене услуге пружи ширим народним масама. Зато ми је веома драго што SBB није добио лиценцу јер тамо одлучују људи са уским схватањима и без икакве визије.

Победника овог конкурса – сви знамо јер су медији то одмах разгласили – Норвешка компанија Теленор. И пре расписивања конкурса било је прича да ће се Теленор пријавити што је додуше оштро демантовано на обе стране. На крају – како оценити исход. Лиценцу на 10 година (са могућношћу продужења на још 10) је добила компанија са великим искуством у телекомуникацијама широм Европе и света. Компанија која држи до својих вредности и која држи до квалитета пружене услуге кориснику. Какве су могућности Теленора да у Србији почне са изградњом телекомуникационих капацитета већих размера су врло дискутабилне. Моје је мишљење да је Теленор у ову причу ушао само због лакших процедура за изнајмљивање и изградњу своје core мреже неопходне за проширење и мобилне телефоније. Још увек ће зависити од капацитета предузећа које организује и овај блог. Све док се не лате ашова и почну да постављају сопствене оптичке каблове у земљу од ове приче нема скоро ништа што се тиче обичних смртника жељних савремених видова телекомуникација и широкопојасног брзог интернета. Зато: ашов у руке!

У следећем броју: лелек бежичних провајдера и будућност телекомуникација...

...Док сам чекао на клупи покушавајући да утешим бол некога ко има троструки прелом ноге изненада су се отворила клизна врата и... Појавио се прво он, са торбом у рукама, енергичног погледа брзо се кретао ка улазним вратима акушерског одељења. Као што је то обично до сада бивало, не знам зашто, али увек прво приметим њега па тек онда тебе. Ти си се појавила одмах иза њега. Благо попуњеног лица, са стомачићем који помало прикрива јакна али и са неким забринутим изразом лица. Испратио сам вас погледом док се нисте изгубили уз степенице. Ниси ме приметила. Тај догађај од пар секунди је значио толико много – био сам срећан јер сам добио потврду твог благослова али ме је тај забринути израз лица помало мучио сумњом. Знам да ће бити све у реду и зато ми је мир у срцу. Бићеш срећна – упознаћеш како један осмех детета може да ти натера сузе на очи од чисте среће. То је довољно. Знајући све ово мислим да ће ово бити последња прича о теби. Окрећем се својој срећи а тебе остављам у ходницима сећања. Срешћемо се сигурно још и тада ћу сигурно поново добити потврду твоје среће и увек ће ти сусрети бити обојени као и овај. Светлост, боје и облици исти, значење исто. Љубав.

Чудно је како перципирамо ствари и догађаје око себе. Психологија нас учи да се опажање временом учи и развија. Када се родимо наша чула примају чисти сигнал дражи без утицаја искуства и то је све за нас неко шаренило боја, светлости, мириса, додира, укуса... Све је без облика све док не почнемо да додирујемо свет око себе сопственим рукама. Ствари полако добијају своју форму у физичком смислу. А касније када и емотивно сазремо одређеним формама дајемо и садржину и значење. Не знам зашто сам започео ову причу баш овако али неким чудним сплетом околности видео сам те поново после дужег времена. И тај догађај је имао и форму и садржину и скривено емотивно значење. Од како сам чуо да си се удала свет је помало другачији. Неке илузије су коначно пале у воду и морам да признам да ме је заболело. Међутим – знајући да си се венчала у цркви и колико је то важно за тебе знао сам да си веома срећна и да волиш искрено. То сазнање ме је некако умирило. С времена на време још увек помислим на тебе. Последњи пут када сам помислио на тебе питао сам се – сигурно очекује бебу? Тај благослов ће јој у потпуности дефинисати срећу. И јуче сам добио директан одговор. Неко је «морао» да сломи ногу да бих се ја баш у том тренутку нашао у холу болнице. Чудно како понекад судбина намести сценографију...

Одавно нисам писао без неког јаког мотива да нешто важно и саопштим. Овај блог је одавно престао да буде дневник јер нема потребе долазити сваки дан. Данас ћу само написати како се осећам. А осећам се уморно. Могуће да је јесења депресија у питању али стално ми се спава и имам осећај као да је гравитација три пута јача. Немам воље ни за чим нити се својим мислима трудим да "видим" шта ће бити сутра. Једном речју - вегетирам - живим од мало зрака сунца што падне на мене. Ето толико.