Od ovog vikenda ionako nista nisam ocekivao al’ ispade jos malo gore. Stiglo me valjda.

Premor i napetost neizbezno uzimaju danak ali pre toga uvek daju signal….opomenu koju ne treba ignorisati ako zelimo da ostanemo na nogama. Poslednjih par nedelja radim na nekoliko nivoa… Na ekranu ispred mene skacu prozori… zvrndaju telefoni koji me, svi do jednog, iznerviraju jer mi prekidaju nesto sto sam zapoceo i vec kasni… Patim za vremenima kad sam imao jednu mail adresu…
Pored toga za razliku od prosle godine ova je krenula sa putovanjima…. Tek tu se razlika oseti… Sad sam ja neka vrsta domacina koji treba da ucini da svi budu zadovoljni… Srecom ljudi koje srecem su OK… al’ novi su mi… treba uci u likove za kratko vreme ujedno i predstaviti sebe kako dolikuje…

Sve to dodje na naplatu… Najpre pocnes manje da spavas, pa vise da pusis, pa onda kako kome… Dakle ovog vikenda zazvonila mi je opomena… Prelezah nedelju poput klade... Valjda sam nesto shvatio…

Kad smo kod zvonjave, cuo sam za dobro mesto za ovakve k’o ja: Zvonacka banja, kako lokalni imaju obicaj da kazu – Zvonce banja, za zivci..;)))))

Soundtrack: Joni Mithcell - Mingus

Mozda neko zaista veruje da je deo IN trenda… mozda je to nekome i novo… uzbudljivo…Zabavno sigurno jeste (bar neko vreme), ali novo sigurno ne… Clubbing je pojava davno vidjena… reciklira se s vremena na vreme i ima ga gotovo svaka generacija… U vremena dok sam ja bazao gradom, prepustiti se clubbing-u formulisalo se kao “idem u disko”… da zajedno sa drugim nasmejanim lakomisliocima njisem sljastece tesne kosuljice.

Ko to tad nije voleo, ne voli ni sad, i takav bi nalazio svoje puteve da dodje do sustine price… Lik takvog (citaj drugacijeg) pogleda na svet, cekao bi u kafani da vece odmakne i situacija sazri…da na red dodje tzv. rok-blok, kad pocnu da deru Doors, Jethro Tull, Free… To je vreme kad su se cula ostrila, da bi se plen uvrebao i akcija pocela sa prvim cool taktovima ELP - Cest la vie… Disko kugle zavrtele bi pamet i stvorile atmosferu - lepljivu do koske. Sledi skok, njuh i njih…whisper-diplomatija….. Ko zalepljen ostane na kraju stiskavca, napolje izlazi uz prve taktove nastavka dump-dump bljuzge, ostavivsi iza sebe praznoglavce da se cerekaju.

Problem danasnjice je verovanje u avangardnost i globalnu znacajnost pojave zvane clubbing, koja kao vrhunske vrednosti promovise skupe mirisljave vode i pomade, obrijana prsa i iskljucivanje mozga tabletom… Smatram sve to glupavim koliko i, svojevremeno, obavezu da se umudris i zamislis kad cujes Pink Floyd ili Igru staklenih perli… I jedno i drugo podrazumeva snobovsku nadmenost prema onima koji su van posvecenog kruga…

Koliko god se scenografija izglancala a zvuci do bola pojacali, smekeri i dalje deru namirisanu masu… K’o orlovi se spustaju medju Britnolike klonove i grabe…. I svima lepo.... i onim avangardnima i ovim drugima. Ja verujem da i danas kao nekad, svako treba da radi svoje… “Treba biti IN!! Ja zasluzujem bolje od ovih seljaka u Smrdigradu..”.. “U redu je sreco, udji da popricamo o tome…”

Soundtrack: Donna Summer – On the radio……. Recimo….

Bruka je moja sto, do pre desetak dana, pojma nisam imao ko je covek… Srecom, prijatelji, inace gitaristi od pameti i zanata, ne bejahu lenji i prosvetlise me…
Mislio sam da sam se dobro pripremio… preslusao nesto mp3-ca, pogledao dvaput divX koncerta ali… ovo sto smo sinoc doziveli bilo je bolje…mnooooogo bolje..!
Ko nabavi karte za koncert Tommy Emanuel-a, treba da zna da je ce cuti gitaristu, bateriju perkusija, pevaca(ok, ne bash..:)), rock band videti artistu vodviljskog tipa, sharmera zabavljaca, rockera…
Ako se drzim svoje definicije rock’n’rolla koja me do sada nije izneverila u ocenama (R’n’r=stav+zajebancija), prisustvovali smo sinoc vrhunskom r’n’r dogadjaju. Tommy Emanuel nosi sa sobom duh pedesetih…. stoji i mrda kao Elvis, prashi kao Carl Perkins… Bina se moze opisati kao podrum gde stoje njegove gitare (komada 3), mikrofon i njegova dva magicna koferceta sa nesto efekata… atmosfera kao da su se prijatelji skupili kod njega na probi… zvuk – konacno fenomenalan!
Nakon pozdravne reci od strane australijskog ambasadora, g.Emanuel utrcava na binu sa gitarom i od prve sekunde krece freneticna voznja… najpre kroz nesto ragtime picking-a. Culi smo sve sto smo voleli iz zlatnog perioda gitara od 40-ih do recimo sedamdesetih.. Svirao nam je jazz, pop, rockabilly, blues, boogie… pevao Beatles-e, sjajne balade, filmsku muziku…Aranzmani veoma inventivni a dinamicki raspon zadivljujuci.
Jednostavan instrument u njegovim rukama isporucuje fascinantan je skup zvukova …On svira na bukvalno svakom delu instrumenta (zice, civije, kobilica, elektronika – koristi sve!) Gitare su mu potpuno oguljene jer…vazno!… Emanuel je izvanredan perkusionista i vi cete cuti ritam linije kojih se ne bi postideli Santanini bubnjari… sve to izvodi lupajuci, kuckajuci, grebuci, gladeci, zveckajuci po svom instrumentu… udarajuci sve sto stigne ukljucujuci i mikrofon – cak i glavom! Izvanredna elektronika u njegovim “olupinama” (Washburn?) omogucava da se cuje let trzalice, a udarac direktno na magnet daje potpuni utisak bas bubnja…Svaka ruka, posebno, je clan njegovog band-a jer svira samostalno i jasno se cuju odvojene linije basa, harmonije i osnovne melodijske linije… ponekad jedan clan seretski pokaze na ono sto drugi radi…
Bez daha sam ostao kada je izveo kompoziciju posvecenu Australiji, zemlji Aboridzina…. Culi smo zivotinjsku riku, plemenske bubnjeve, krike ptica… one aboridzinske ogromne duvaljke (uvek im zaboravim ime)… Kad to kazem, ne mislim podsecanje na njih - zicama… ne, to se zaista cuje, pomocu svega sto oko sebe trzne kucne, ili zagrebe!
G.Emanuel nastupa od svoje 6-te godine… drzi oko 300 (!!!!!) koncerata godisnje! Kod njega promasaja jednostavno nema. Prijem publike u kojoj su bile i priznate institucije nase gitarske scene (pozdrav za Krleta i Jozu Boceka), je prava euforija, koju on nagradjuje bisom u vidu gitarskog boogiea, za trecinu brze nego na disku, dakle, gotovo punk freneticno…
Zatim, poklon madjionicara i mi odosmo da ‘ladimo dlanove pod cesmom… Ovaj koncert je za cistu desetku! Ja imam mnogo godina (surprised..:))) i mnogo muzike u usima…. Ovako nesto, verujte, zaista nisam video!
Padalo mi je poslednjih godina na pamet kako je akusticna gitara pomalo zastarela… Posto sam dozvolio da me prevari tako gresna misao, resio sam: ove nedelje moj Hagstrom ide u krevet – ja spavam na patosu…. za kaznu…!!!

Soundtrack: Tommy Emanuel uzivo!! Ne postoji zapis koji ovo moze da reprodukuje!

Suncano januarsko jutro. U 9 sati izbauljavam iz stana u potrazi za autoperionicom. To je prilicno ambiciozan zadatak u gradu gde ljudi il' kola ne peru, il' to rade u sopstvenom dvoristu. Nije da sam ja neki cistunac al' postalo je kriticno... ne razaznajem kvaku...
Pronadjem jednog omladinca u praznoj radionici kako bulji u slavinu, bacim mu kljuceve: "Vidimo se za sat..."...
Zagrebem uz Kraljevicu, dobro poznatim skautskim stazama... Kraljevica je za ovaj grad nesto kao Zvezdara.... udomila sportski centar ...fakultet za menadzment..plus seksualni univerzitet ciji smo polaznici svi bili... Posle toliko vremena i dalje zmureci mogu ovuda...vozi Misko! Na vrhu, kod Vesala, sednem na panj ... Poda mnom panorama grada, kao na dlanu.
Tema razmisljanja za ovo jutro: razlika u administrativnim procedurama Male u odnosu na Veliku provinciju....
Okrenem sinoc broj....zvrrrr...klik! "De si bre D?....bla,bla...slusaj treba mi tvoja zena... Nesto iz njene branse... 'artije neke".... "Spusti!"...Spustim...
Malo kasnije cuje se kucanje na prozoru...uzimam kacket i jaknu...napolju me ceka D, koga znam od svoje sedme i pola zivota su nas po dnevnicima mesali... "E, ono pricajte sutra uvece u MIG-u...a kad vec pricate aj' da vidimo sta nam jos treba..." Otisnemo se niz mracne ulice razmenjujuci abrove. Kucamo na jos nekoliko prozora.
Posle otprilike sat vremena ulazim u kucu sa koferom u kome je neki Fender-oliki nosac zica... Upitni pogledi..."Sta ti je to?"..."Ma nista... za sutra.... imam dogovor za ono u socijalnom..." ...."Aaa, dobro..."

Soundtrack: Victor Wooten – Live in America (na slici)

Imao sam jednom takav flash… jako davno… Izlazim iz kuce preko travnjaka i u ruci drzim novcic vredan pet kugli sladoleda…ili dve baklave “sarajke” i pet sudzuka ili… sto kombinacija u jednoj parici… Okrecem se u krug zatvorenih ociju i rasirenih ruku. Parica klizi izmedju prstiju i nestaje u gustoj travi 3-4 metra dalje… Pipam, trazim... bezuspesno… Onda poslednji pokusaj…podizem kamencic i ponovo uradim isto. Okrenem se, pustim… zrno odleti i uleti u busen… cak!
Pridjem, razgrnem travu i podignem dinar…
Na samom kraju netom proslog veka, dobrostojecoj gospodji u san dodje vizija mesta i poruka da, bas tu, crkvicu treba da podigne… Detalje ne znam ali mesto je pronasla u sumi, nekoliko desetina metara kraj brdskog puteljka koji vodi ka sokobanjskoj Lepteriji. Krene ona tako da kopa temelje svoje zaduzbine… sve dok majstorska lopata ne naidje na kamen. Na tom mestu,potpuno neocekivano, pronadjeni su ostaci veoma starog hrama Crkve Presvete Bogorodice…
Ovih dana stajao sam ispred obnovljene gradjevine i saznao da ju je srusio bahati Musa Kesedzija, sin Bajazitov, pre nekoliko vekova. Ostala bi u dubini da kamencic iz snova plemenite gospodje nije sleteo bas na to mesto…
Vracam se nazad pored tzv. Pecine, mesta na kome bi svako jagnje pristalo na zrtvu.. Zatim preko vrleti, do vode… razmisljam o kamencicima dok spiram blato sa cipela u plicaku ledene Moravice….

Soundtrack: J.S.Bach - Fugues