Skole su ucili devedesetih u okruzeni mentalnim, moralnim, estetskim i svakim drugim haosom. Ucili su ih konfuzni, nervozni i tuzni ljudi koji su imali muke da odbrane licno dostojanstvo i pred sobom opravdaju sopstveni ulozeni trud.
Kod kuce je cesto cekao praznjikav frizider a grad zvecao praznim izlozima.
U modi je bila SMB i maskirni dezeni.
Vrsta pica nije bila toliko bitna… samo kolicina i ime splava.
Pasose doskora nisu imali, jer im to nije trebalo.
Letovanje je podrazumevalo razgrtanje pene i kesa u bokokotorskom zalivu (u vikendici rodjaka, bivseg soc.direktora, koji ima i cisternu sa vodom!!).
Zivotni cilj je bio – izdrzati dok se ne zavrsi.

Danas su konacno svoji!
Sest dana u nedelji, sedmi samo ponekad, oblace yuppie uniforme i krecu u zivot za koji su se spremali.

Odskora su deo Firme! Velike, moderne, jake, savremene – svetske…u srpskim okvirima.
Svetsko a… - nema veze cije je!
Ona im omogucava seminar u Pesti, i dve hiljade kredita za mobilni. Dozvoljeno je pusenje na terasi na sestom.
Prvih sest meseci su ziveli sa roditeljima. Nakon toga su se preselili u iznajmljene stanove. Za njih zrtvuju grdno vreme jer su daleko od posla ili novac, ako su blizu fancy biznis blokova.
Plata, cetvorostruko niza od plate prvog pretpostavljenog ali solidna u odnosu na roditeljske otpremnine. Kola su nova a rata niska. Ima mesta i za koju ratu letovanja – ove godine nista blize od Kube ne dolazi u obzir!
Hvala, bogu mladi su. Imaju sansu da prezive cistku kod sledece promene vlasnistva. Za to vreme ce uplatiti jos jedan strani kurs i preci u drugu Firmu. Nije ovo socijalizam da ceo zivot trunu na jednom mestu, ko cale i keva. Nije vazno sta ce raditi, radice sta im se kaze… Neki ce mozda morati i u proizvodnju na obuku. Smaranje zivo… i prljavo je, al’ moraju da prodju svi … i produkcija, operateri, marketing i mercendajzeri, cak i pi-ar…
Skola i znanje jesu vazni ali korporacijska interna (izvinite na izrazu) dresura je zakon! To prolaze iskljucivo najbolji! Ako bi trebalo brzo reci neku zelju il’ strah, bilo bi:.… da sledeca prezentacija prodje kako valja…i da se ne-daj-boze ne zalomi neka trudnoca.

Cim sunce zadje – slobodni su!
Ove nedelje su cetiri puta proveli po celo vece sa deckom/devojkom u zajednickoj gajbi. To je zesci problem, jer su previse umorni i nervozni za razgovor. Snabdevanje, pranje i film pre spavanja. Kad ce vec jednom da se ovima otvori ta varijanta za posao u drugom gradu i stvari se vrate na normalne vikend susrete. Mada, neki se iz tog drugog grada i ne vrate u stan ili pre odlaska spakuju sve kofere…
Svojski se trude da odrze ritam druzenja i sa prijateljima. Svakih sest meseci, obavezno sretnu…. i jedne i druge…. iako su vec postali krajnje dosadni, skroz van tokova… potpuno neupuceni u stvari Firme. Prosli put su ih udavili pricom o svojim kolegama s posla. Oni drugi su pokazivali slike iz Egipta… osim veceg bazena, sve ostalo standardno…
Ovaj put oni su domacini… red je vec stvarno da ispricaju ko je sve bio na koktelu u Firmi…

Soundtrack: Zdenka Kovačiček (PGP RTB, 1978.)

Postoje ljudi koji svoje zivote, zivote svojih bliznjih a bogami i sire, podredjuju ideji. Dobroj ili losoj, naprednoj ili konzervativnoj, realnoj ili ne. Sto je ideja bolja i realnija, manje je potrebna licna ili kolektivna zrtva a vise sistem i organizacija.

U politici se mogu naci, verovatno najuocljiviji, primeri onih koji isprva nisu zalili da zrtvuju sebe zarad sprovodjenja ideje. U razvijenoj formi, oni bi prestajali da zale tudje zrtve a ideja bi se malo-pomalo modifikovala u njihovu korist.

Zivoti i karijere se na svom putu preplicu, zatim jedno vreme koracaju paralelno i, na kraju, razdvajaju uz manje ili vise loma.
Fanaticne jedinke je na tom putu veoma tesko slediti. One cesto ignorisu realnost i idu protiv evolucije, u jednom broju slucajeva, prelazeci granicu koja realizaciju ideje odvaja od ego tripa, pohlepe ili apsolutizma.

To je vreme razdvajanja i pregrupisavanja.
U principu, pravilno je slediti ideju a ne korist ili coveka. U tom momentu, bitne su one face koje umeju da prepoznaju a zatim prelome, pravilno. Oni, koji mogu ukazati na nacin kako se od saborca ne postaje adjutant.

Otprilike zbog toga: Bravo, Tomo!
Sada bi stvari mogle da postanu manje iracionalne. Vec mi je bilo zlo da gledam coveka koji ne govori glupo a ipak vuklja onaj bedz na reveru.

Ako bih sad postavio soundtrack, bila bi to bruka. Spremam se za neke rodjendane i svadbe i sta slusam, ne pitajte!

Da me neko ter’a – ne bi’ nikad, al’ merak cenu nema. Upravo to je slucaj sa mojom ovoletnjom utopijom uredjenja rancha, koja je sama sebi svrha. Potpuno sam srecan dok radim a kad bude gotovo… ko zna dal’ ce mi se tamo ici... Docekah vece polumrtav, nakon punih 13 sati rintanja. Ruke i noge me slabo slusaju al’ mi se ne spava, pa spiram prasinu sa sebe i bauljam ka centru grada.

Na Popovoj plazi zapomaze Hari Mata(Bata?) Hari.. Klincima na stepenicama doooosaadnoooo…Jes’ on, kao, popularan (valjda, negde) ali mrljavo je to za njih. G.Hari, mucenik, prosto moli: “Ajmo, ljudi taj aplauz!”… Klap, klap… Za stolovima matori, k’o ja, pa i vise. Obesili face, vidi se da su na muku doterani. Oni su dosadni sami sebi pa nije ni vazno ko nastupa. Atmosfera budvanska, pozadi voda, blago muljava, mirise neki rostilj... Meni pljeske sve manje idu uz leto. Vise sam za ribu il’ neke salate i vino... Rostilj prolazi jedino kao podloga za pivo ili spricere iz domace radinosti… Posto nema teorije da pijem (ceo dan sam uz rintanje i dolivao neku vrlo ljutu) a ne mogu da popusim tol’ku zvucno mirisnu patetiku, bezim dalje…

Ispred konaka – alterntiva. Ilegalni poslasticari i Tobic Tobic u okviru ZALET-a 2008. Malko sam se zadrzao u nameri da blize ispitam slucaj. Trebalo bi da bude zabavno, angazovano, alternativno. Moj utisak je, medjutim, da ne komunicira… ni sa ono malo ljudi koji su zastali ili tradicionalno vise na tom cosku. Sve mu dodje kao njihova potpuno licna zabava (¿) Nemam utisak da se njihov nastup obraca nekome, vec iskljucivo sledi njihove tokove misli. Ne mogu bas da uzivam u tudjim zabavama ako iz njih ne izbije makar neka opsta poruka, koja bi mogla i mene da se tice. Ustvari, mozda bih mogao ako neki veoma jak personality uspe da mi nametne svoj svet. U ovom slucaju, muzika je neinventivna i slabo odtamburana. Sve vreme se barata nekim slager parodijama cija je prezentacija mlaka da bi oblikovala impresiju ili prenela nesto. OK, recimo da sviranje nije primarno, da zele minimalisticki zvuk i simplifikovane teme. Tada bar ocekujem da mi nesto zanimljivo kazu. Tekstovi su, opet, bizarni i – ne mnogo vise. Sve se izvodi uz distancu, blagu ironiju, kao, mi se to samo zezamo…. OK zezajte se, da ne smetamo…Mozda to u pisanoj ili crtanoj formi ima nekog smisla ali nije uspelo duze da zadrzi cak ni mene, koji sam dosao sa pozitivnim predubedjenjem.
Smatram da, kad uzmes mikrofon i stanes pred publiku, onda treba da se potrudis da nesto preneses. Ako ti to bash, bash nije vazno onda ti je dovoljno je i ogledalo u sobi…. ili mozda treba da se, u nastupima, pomognes i drugim medijima koji ce komunicirati uspesnije…

Vucem se ka kuci sa utiskom prilicno konfuzne, blago shizofrene, budzetski ponudjene, zabave. Dragi nam opstinski PreCednik (kaze da) odvaja 12% buzdeta za kulturu… i to se oseti…haoticno… U isto vreme (i bukvalno) prezentuju se vrlo razlicite stvari… sto ne mora da bude lose ali se cini da nijedna bas nije isterana do kraja. Narod izadje ali ne ucestvuje i ne zabavlja se. Samo posmatra dogadjaje koji se brzo smenjuju… u potrazi za smislom…

Prethodnu noc je bila oluja. Spojilo se nebo i zemlja. Gruvalo je k’o da se opet onaj Milosrdni, crk’o dabogda, setio da svrati. Ispod Kraljevice se skupilo veselo drustvo bajkersko. Cujem doveli i striptizetu. Blago njojzi! Bar je njoj odelo ostalo suvo a valjda se nas’o neko da je zakloni da ne navuce nesto na plucima. Nisam tamo bio (tek smo bili stigli) ali mi se, post festum, ucinilo privlacnije od ovih budzetom dotiranih stvari… Naredni put razmislicu o tome na vreme…

Soundtrack: Jeff Beck – Wired

Dakle, sticajem okolnosti i skoro neplanirano prozujah ja ovih dana pored nekoliko bina. Voxstock (tu mi nesto bilo najlepse), Police, Return to forever... Bilo fino svuda, al’ to su svi pisali pa da ne mrsim i ja mnogo. Post o Voxstock-u sam bio spremio al’ na zalost nisam bio u mogucnosti da ga na vreme izbacim.

Nego, nisam to hteo danas.

Dobismo mi novu vladu. Posle X godina, prvi put posle Pasica, evo ga (eve gu) Zajecarac premijer! Na jednom mestu Canak (ko bi drugi) pomene kako je g.Mirko nesto svirao, te ja krenem da ronjam, da vidim o cemu se tu radi. Coveka ne znam jer je davno otis’o svojim poslom k’o i svi mi.
Vrlo brzo sam batalio politiku i poceo da nabadam Zajecar kao ime, pojam… stagod…. Shvatim da smo bre mi skoro potpuno nepokriveno podrucje. Crna rupa na internetu, takoreci! Pored opstinskog sajta koji je solidno zamisljen budjavo izveden i – mrtav, postoji nekakav forum gde su teme tipa “Gde cete na more”.. a lik odgovori: “.. u **zdu ma**rinu, i tamo je slano” (??!?). Misliiiimmmm!!!… :(((((

Moram, hocu, osecam potrebu… da kazem… da je Zajecar jedno vrlo fino mesto za zajebanciju raznih vrsta. Pozeleo bih ga svakom tinejdzeru da malo izgradi svoj lik i ego… Da njegov bude i centar i periferija i reka i bircuz i ski-staza… i ribe i komsije… Da uvek ima na koga da se osloni.. da zna sve i da ga znaju… Pa posle, tako nabiflan i samopouzdan moze dalje…

Pored toga to jeste neki kulturni centar regiona gde se svasta zbiva… sto budzetom pumpano, sto na pogon naseg licnog entuzijazma i za nase rodjene pare… I od svega toga – na netu nista! Ni rec niko da napise! Bas sam se nesto ubedacio.

Gledam Borani aktivni… Majdanpek pa Boljevac… slikaju sta stignu, kace, caskaju… cini ti se silna zbivanja… Mogu ja sad da zapnem da pricam o gradu… al’ ne mogu odavde bas dnevna desavanja da pratim, jbg…! To je ono sto cini duh, mnogo vise nego buzdetske manifestacije koje se po novinama provuku.
Kad bolje pogledas, jesmo mi za’ebani… umereno lenji za medije i blago nadmeni… Nama lepo i zaaaboleee nas dal’ to neko vidi i zna… bas da mu i ne kazemo!
Danas je vreme nekakve informaticke demokratije. Prica k’o sta ‘oce i tek kad sve to skupis, sklopis celu sliku sredine. Kad razmislim, radi se o nekoj nasoj, lokalnoj, mentalnoj infantilnosti...da ne umemo da prepoznamo i drugima prezentiramo svoj identitet. Svasta tamo ljudi znaju, svasta cujem i naucim kad odem… al’ da nesto javno kazu ili napisu, nema teorije! Umesto aktivizma ili profesionalizma, tu je klasicna kafanska intelektuala (koju vrlo volim al’ samo kad ima i ove druge, javne).

Idem ja za vikend tamo… i pravo na kosarkasko… “Mlade nade ZA rock-a” … Aj bas da vidimo i taj rock… svud umro samo kod nas kao nije… Ja cu pored miksete, tu privilegiju jos uvek imam, pa da probam da na’vatam nekog entuzijastu, da mu probudim lokalpatriotizam ne bi li svet saznao sta se zbiva na jezerima, bazenu, po kafanama, na tenisu, ko gde svira, ko gradi kucu il’ plantazu… Ko je skolu zavrsio, kakvu pamet prodaje… Ide sad opet i ona, da izvinete, Govnarijada (ziv nisam dal’ ce i ove godine da je unerede onako)… Bar da se nadje neko da ih napljuje a ne onako tunjavo – par placenih clanaka i nista!

Eto, to sam hteo da kazem danas… Alo bre ZA! Wake up!

Soundtrack: Madeleine Peyroux – Careless love

Onomad Keith Richards roknuo sa palme (malo slovo P!).
Nije mu bilo bilo uglavnom nista, tojest, posle toga nije izgledao nista ulubljeniji nego inace. Vest je, medjutim, obisla svet a on dobio postedu da neko vreme ne lomata stare koske po binama.

Otkad je nas slavni Gucha-juice-bekrija poceo da sedi dok svira, mislio sam da je svoje aktivnosti prilagodio uzrastu, kad ono – medjutim… Krchkalo se to izgleda u podsvesti naseg velikog trend-maga i konacno se, evo, odvazio da mazne jos jedan provereni patent.

Sedim na Senjaku, par stotina metara dalje… u dvoristu cak dve visnje, obe preko cet’r metra - al’ ne pade mi to na pamet. Ebga sad, gotovo! Propala jos jedna zicer sansa za mojih pet minuta! Trebalo se setiti na vreme.

Majstoru od srca zelim brz oporavak… pa dogodine – pravac jagode! Sto je sigurno, sigurno je.

Soundtrack: Divlje jagode - Motori