Vratio sam se iz radne posete rodnoj provinciji… mrtav umoran…
Jedino slobodno vece presedeo sam sa prijateljima, u “Zelengori” koja, nakon sto ju je zakupio nas frend-bubnjar, polako poprima, ne toliko izgled, koliko duh pravog pub-a…
Od jutra defiluju ljudi svih godista i imidza, svi se znaju i svi pozdravljaju…pije se jeftino, pomalo i stalno…. U cosku, na fajlove, tambura lik koji nam je nekad daaaavno svirao matursku… pa se ozenio i ostao u gradu… Njegov Gibson 335 je isti, samo mu je brada seda…

Pricaju mi novosti… Pre nekog vremena, vratili se sa tezge, malo pre 4 ujutro…. istovarili instrumente i shvatili da je krevet poslednje mesto gde im se ide… i, sta ce, okrenu telefonom komshiju, iz kuce prekoputa…
“Dobroj’tro M… ne spavas valjda? E jbg… glupo ti to… nego slusaj, tvoja terasa gleda na istok… stavi ti kafu a mi, evo, idemo da gledamo izlazak sunca…”, …
M: (mrtav ‘ladan, “cool”, u slengu): “Aj’ vazi, dodjite…”

Dok su presli ulicu, M vec turio lonce, i ceka ih, onako krmeljiv… To, medjutim, nije dosta… U detinjstvu, do M je stanovao i B.. koji danas obavlja funkciju malo tvrdjeg inspektora u SUP-u… Dalja akcija se sama namece… opet telefon...
“Alo B… da dodjes, odma’, ovde kod M…. obili mu kucu!”…
“Jebemti, evo stizem!”…
Kad B ide po gradu sa kuchetom, znaci da se sheta… ako nema kuche, na zadatku je…
I tako, 15 minuta posle, ulece B u kucu, bez kera…

”Sta je bilo? Gde su usli?!?”…
“Seeedi bre, B… kakvu bese pijes?”…
“Uuuuu, mamu vam… kud’ se ja ne seti’ odma’!?! Gorku stavi, duplu…”

I tako, sede, gledaju izlazak sunca i piju kafu… Lepo, a?
Eto, tih izlazaka sunca se ja odrekoh, prelaskom u ovo otudjenje… samo da jednog dana ne zazalim…

Soundtrack: Trenutno ne slusam nista…samo, tu i tamo, semplove bubnjeva, basa… kako reaguju na reverb i to….

Poznajem NS fair, tako reci “iza kulisa”… tacno mogu da mu osetim puls i da li se tu nesto desava ili odradjuje…
Godinama sam ucestvovao u paradi koja je podrazumevala dvonedeljno ustajanje u 6 i trku kroz narednih desetak sati tegljenja uzoraka, opremanja standa, kiselih kafa, dinstanja pod limenim krovom, ruckova sa picem i bez njega, kinjdjurenja, besomucne razmene vizitki, beleski i nervoznih obecanja…
Ovih dana bio sam tamo, rasterecen, da vidim sta ima...

Stekao sam utisak prilicno sive, posne manifestacije, bez poleta, inovacija i realne vere u neki napredak… “Privredni subjekti” se ushanchili u svojim privatno-finansiranim atarima. Sve se multiplikovalo na pribizno istom nivou… Svi imaju sve…sto vrsta flipsa, sto vrsta cokoladica, sto verzija sicnih salama, deset vrsta ove ili one sprave … i svi se nadaju sansi da se okace na prilicno prazne srbijanske dzepove…

Velikom opremom se ovde nece trgovati… Manageri je kupuju putujuci po inostranstvu gde se udobnije moze razgovarati o nekim ugradjenim procentima…. Pored dosadno praznih i skupo placenih standova sa opremom za manja gazdinstva samo prolaze ljudi bez volje da izvuku pare i otvore se ka neizvesnosti…

Glavne face dolaze samo za slikanje pred nekom kamerom i da preuzmu preslano placene nagrade. Pored polica stoje iznajmljene, razgolicene hostese kojima zaposleni u firmi moraju da se predstavljaju kad ulaze na sopstveni stand…

U takvoj situaciji najlepsi deo su zivotinje…one se pokazuju, bez fola i rezerve, do zadnje kapi krvi i kile mesa…potpuno iskreno… Konacno bez obaveze da jurcam u vucem bilo koga za rukav, na miru obidjoh delove gde sam mogao da izbliza vidim velicanstvene zivuljke kojima, recimo, rec svinja predstavlja rasnu a ne karakternu osobinu…

Dame i gospodo… poklanjam vam sliku sampiona… pls. give warm welcome to ROKI, the great champ from Trstenik… 1550kg zive vage. Iza njega se nazire drugi sampion, Limuzin od 1200 kg … Legenda kaze da ROKI za svoje “aktivnosti” ima pripremljenu specijalnu rampu, ispod koje mu dovode neveste…
Impozantno! Zbog njih dvojice je vredelo doci!

Soundtrack: Hank Williams – sve!

Ima dosta najava za nase isposcene pozornice pocetkom leta … a ljudi se sve tresu… dal’ ce biti love, da ne bude otkazano i sl....
Meni se cini da jos nismo bas spremni da neke velike livadske koncerte onako udobno organizujemo... pa zazirem od ucesca u eksperimentima i seljakanjima od shtale preko njive do Usca… Jedino me na RHCP nagovorise (tesko macku na slaninu nagovoriti…)
S druge strane, ja bas nisam u clubbing filmu…(dobro poznato i ocekivano) … tamo nema mojih ljudi a bogami ni zvukova… Merkam, dakle, srednju varijantu… Gary Moore me vuk’o… ali nije mi se dopalo ono kako je ushlagerio blues i malo ga dao po duetima sa ovim i onim…

I tako, pazarim karte za ZZTop… Bradonje se najavile u Limes… da ukrstimo dlake… Ucinilo mi se to kao prava mera, dragi veseljaci zovu da sa njima prvi put udjem u taj obecavajuci prostor… Pomenuta gospoda su napravila neke od najvatrenijih riff-ova koje sam cuo… (Tush, LaGrange…) U njihovom boogie-u ne ostavljaju puno mesta filozofiranju... a sa elektronikom su se udruzili taman toliko da se u halama poput Limesa ne osecaju kao retro rejects…
Tako ja rezonujem, a dal’ sam u pravu, videcemo… Voleo bih jos da dodju i olinjali motoristi i dovezu svoje prsate druzbenice u vrucim pantalonicama… Ugodjaj bi bio potpun…

Soundtrack: ZZ Top – Rio Grande Mud

Praznik je imenica, ocigledno izvedena iz nekakve praznine... bas onakve kakva mi se desava na pocetku ovog maja....
Dakle, haos i konfuzija neisplaniranog vremena se odvukose... a meni je, posle zavrsenih praznovanja, ipak ostao jedan suvenir... Vise puta nagovaran od nekih dragih lica i pritisnut dosadom, u kriticnom trenutku odustadoh i spustih brijac...
Dobih bradu... Nije cela, nije jos ni porasla, musava nekako, ali - brada... Sad sam glavom i bradom, do daljnjega...
U nedelju, u Merkatoru, naletim i na kapu... onu sto se navuce do ociju pa ti ne da visoko da gledas... kupim i to... Usput se ogledam u svemu sto sija i uzivam u neprepoznavanju sebe...
U redu, kod menjacnice, ortak koga znam decenijama... mase i prvo sto kaze kad sam prisao: "Izgledas dobro!".... Dal' zajebava... ne znam... al' cutim, da ne pogorsavam buru reakcija onih nenaviknutih na pohvale u mom pravcu...
Ako ovih dana vidite nekog sa parcijalnom, musavom bradom, crnom kapom do ociju... tacnije do tamnih naocara... rukama u dzepovima... to se ja ku*cim po ulici... ne znam dokle ce da me drzi ali, it feels good, for a change...

Soundtrack: ZZ top - Tres hombres.... spremamo se polako...

Nisam ja bas neka musterija…. Prava mera bi bila pustiti da se dvojica ovak’ih shishaju za iste pare… no dobro, nije to tema… Resih da iskoristim suncano popodne, da se natenane spustim duz Bulevara i obavim tu formalnost….
Oduvek su mi gadni bili oni feminizirani prodavci magle, macho-looking alapache sa blajhanim pramenovima, nasijanim noktima i multifunkcionalnim dupetom…

Negde oko Djerma nalazi se neugledna radnja sa nekim normalnim likovima, gde sam, u poslednje vreme, zavrsavao pod secivima simpaticne, cutljive, prsate frizerke kojoj, pored navedenog, pamtim i naocare potpuno odgovarajuceg oblika… Volim nekako da imam svog mehanicara, zubara… pa mi, eto, i ova radnja, sa sve gospodjom, prirasla za srce….

Kako udjoh, vidim, muvaju se po radnji dva momka, pa zakljucih da sam promasio smenu… Obzirom da mi to nije od preterane vaznosti, sednem i napravimo standardni dziber-haircut…
Dok je covek primenjivao metla-tretman mog odela, pogled mi padne na ugao izoga u kome stoji okacena plakata….. a na njoj, na moje zaprepascenje, pomenuta gospodja… Momak me pogleda, onako zblanutog i promrmlja: “… pre 10 dana… mozdani udar…”

Citam i ne verujem… U majcinu! Pa gde se odjavljuje sa 44 godine? Zasto, bre?!!?? Bi mi stvarno krivo... izadjoh kao popishan... Mogli su i uvo da mi odseku, ne bih primetio... Izvinjavam se zbog recnika... imam pomalo neprimerene reakcije na ovakve stvari... jos mi nekako gorko...

Soundtrack: Danas nema..... tishina....