Sazivesmo se nekako sa situacijom da neku ozbiljnu industriju ne mozemo da pokrenemo, ni sami ni lako (mozda nikako)… I za veliku nauku trebaju pare koje nemamo… i za sport… i za svasta jos… Odose tako niz vodu neke dojucerasnje iluzije. Ostade nam ipak ponesto… pa se deklarativno uhvatismo za poljoprivredu, turizam, transport i usluge… O svemu ovome mogu nasiroko... ali, za ovaj put, evo jedne friske transportne situacije… za one planiraju da se zapute, recimo, u ekoloski turizam istocne Srbije…
Dodjes na provincijsku stanicu grada Z da sacekas putnika iz grada N.
Parking pored strokave pijace uredno platis mobilnim telefonom. (Uuuu, jeeee...!!) Nova tehnologija, na ponos i diku svih… od predsednika opstine do inkasanta koji se sepuri okolo kao paun i ceka situaciju da alarmira ganc-novog pauka… sveCko chudo, pristiglo pred zabezeknute gradjane koji se u poslednje vreme sakrivaju po haustorima i dvoristima… pred naletom posasti zvane “zoniranje”…
Dakle, rastojanje izmedju grada Z i grada N je 100km… Na stanici saznas da ce kasniti autobus koji po redu voznje ovu relaciju prelazi za tek nesto manje od 3 (slovima TRI) sata!!!! Pre izvesnog vremena iz grada Z ukinut je voz (tzv.poslovni) koji je 250 km do Beograda prevaljivao za cca 8 sati… ako ne zakasni… Kakav pos’o takav i poslovni voz… munjevit…

Pitam ja sebe i svakog kome kroz pamet prodje ovo sto napisah… da li postoji mogucnost da se uvede neki standard po kome se javnim prevozom ne moze baviti niko ko “leti” 30 na sat…

Ili da vratimo kochije… brze je a isto smrdi…

Soundtrack: Glykeria - Ta rempetika tis Glykerias… spremam se za put pa se ubacujem u film… necu vozom…;)))

Nisam bio tamo. Kao ni prosle godine, kao ni pretprosle… I kad odem u to vreme, obicno se bavim drugim stvarima, prevozim, raspremam krsh ili pijem negde nesto. Samo uvece, iz neke baste ili kroz prozor stana, osluskujem kako do jutarnjih sati jeci ceo grad. Razmisljam o tome kako nama to nije bilo dozvoljeno. Stisavali su nam i one gramofone sa zvucnikom od 3W.
Onog momenta kad je Gitarijada proglasena za nekakav srpski, radiotelevizijski projekat, za koji se budzeti potezu, sve je otislo bestraga. Takozvani takmicari (da li u kulturi i kreaciji treba da se takmicimo?) su sutnuti na margine, zajedno sa svojim simpatizerima. Pocese da dovode “atrakcije”, svake godine sve bajatije… neki ce penzije na toj bini da izbore… neki iz penzije pozvani. A ljudi sve manje…
Gledam snimak sa VHS-a… ta sprava je jos uvek vazna u mojoj kuci… Pored Timoka prashe oni cije ime smo na sveske ispisivali… Culi smo ih tek mnogo kasnije… Dado i Time, Whishbone Ash… U grupici ljudi koja treba da predstavlja publiku vidim i ove moje, sa sve gospodjama… oni se podrazumevaju jer znaju sta gledaju… ali koga to jos zanima?
Trebalo bi… trebalo je vec… izvrsiti eutanaziju Gitarijade, ovakve kakva je sad… da ne citam bruku kako vec dve godine lazu pobednike da ce im dati studio da nesto snime… Ko? Zajecarci? Pa njih niko nista ne pita… a pare iz budzeta dele oni koji su ih i obezbedili… ko ce jos da placa drndanje balavaca kad sve lepo moze da se podeli sa renomiranima…
Kao lik koji je, u svojoj dvanaestoj, kupio karte za prvi red doma JNA da vidi prste, Cupinu decu, Dar, Apolone … pa kasnije Bakarnu reku, PU, Talas, Galiju, Oktopus, Pauk… molim vas najlepse, ukinite ovakvu Gitarijadu… Omogucite samo prostor i struju onima koji znaju zasto sviraju i onima koji su dosli da vide njih a ne, da izvinete, Govnarijadu… Dosta je je bilo prevare…

Soundtrack: Chris Cornell - 2006 - Unplugged in Sweden

Ima ih recimo u Tempu… bez semena… slatke ako med… “Good year for the roses” kaze g. Costello… Ja samo mogu da dodam – i za bostan… definitivno.. OK, sad se one seckaju na kockice, pa se mecu kugle sladoleda okolo… sta ja znam… Kad ih okusim ovako slatke, uvek prizovem neke drugacije slike…

Lubenice se biraju rano izjutra, najbolje negde oko 6… Onako, po rosi, pazljivo gazis izmedju vreza… i kuckas…. Doduse, metode su razne…. Neko ih stisne da vidi dal’ pucaju… neko gleda peteljke… neko boju ovoga ili onoga… Ja sam naucio da ih testiram dok su jos na zemlji i obavezno hladne… Zvuk treba da je sto puniji i dublji… ali ako prekoraci crtu, znaci da su prezrele i pocele da gnjile…
Treba imati uvo… klavir-stimeri i lubenica-testeri… zanati su to….
I kad se nameracis na pravu… pazljivo otkines peteljku i pod misku… sve do bunara…. Sledi pljassss!!! Ono sto sam uvek voleo… jutarnja bomba…
Nakon rucka, u hladu nekog oraha…. odlazim do bunara i lovim… zato je bitno da ne budu prevelike kao ovi danasnji mutanti… mora da stane u kofu…
Cim se ocedi, ide na “hirurgiju”… dugi noz odseca kapu i, kada krene uzduz, ona pukne…. dobar znak… Najpre otimacina oko “srca”… a kad se taj vazni kompromis postigne, seku se tanke kriske i dele prisutnima koji u rukama vec drze noziche za semenke… Deci noz ne treba… grizu po sredini… Podloga, mushema… cedi se… naravno sharena da se muve manje vide… :)))
I tako… nakon svega, prica se nastavlja dok nozicima seckamo koru na kockice, bacamo u kofu…. i cekamo kafu….

Soundtrack: Elvis Costello – Almost blue, zbog gore pomenute pesme… a ionako, volim tu plocu, mada se mnogi kao ogradjuju…
I jos nesto… da li iko moze da mi kaze gde da nadjem zute lubenice (iznutra)… ne pamtim kad sam ih video poslednji put….

Volim da gledam one strejndzere sto kuvaju. Oko njih dobri lonci, sva sila sastojaka, sto travki, zacina i trikova, puno maste u kombinovanju, uticaji raznih kultura… Pa su nekako smekeri, sarmeri, Oliveri… pa se zabavljaju...

Pre neki dan, na nasem nekom kanalu, odgledam najpre tunjavog kuvara koji, cuteci k’o uvredjen, isprzi par snicli (cudna mi cuda)… kao uvertiru…. a onda, za nas, krenu da deluje jedna .. lepa i *upa... Sa'ce ona ocas da nas na'rani...
Nasecka kranjsku pa je ubaci na tiganj sa jedno 2 deci maslinovog ulja (?!?)... Kaze zdravo je... Pola minuta kasnije, ubaci komade zelene paprike... E, onda krenu nozem da struze tvrdi dvopek u nameri da napravi cetvrtine. Hrpu mrva i okrnjaka, tako nastalih, suljnu takodje u papazjaniju...
Sledilo je nabadanje one kranjske i paprika na stapice... Manikirane rucice, navikle na pudrijeru, ucinise taj proces mucnijim nego nabadanje na kolac u Andricevoj "Cupriji".... Kad je tako izgnjavleni tzv.raznjic, sa koga se cedilo maslinovo ulje, pljesnula na tanjir, prestao sam da gledam pa ne mogu da vam kazem sta je sa smuljanim dvopekom bilo...
Celu predstavu jos bizarnijom cini voditelj, cije glavno zaduzenje najcesce predstavlja da orgazmicki stenje od miline dok po ustima mulja rezultat gnjavaze… npr. zapecene makarone sa jajima i sirom...

Nase kulinarske emisije obiluju dosadnim kuvarima i negovanim VIP-ovima koji luk ne umeju da iseckaju... Na ovim prostorima zanimljiv i mastovit kuvar podrazumeva onog ko najbolje prica viceve dok sa flasom piva u masnim rukama prevrce pljeske na skari… Mozemo mi da se duvamo i busamo ali kulinarska vestina je izgleda ostala zarobljena u varjacama nasih baka. Tek poneka snajka ili unuk/a ukrala je znanje.
Zato, u Srbiji, idite u kafane sa muzikom (i sa time oprezno)…. ove druge su blago dosadne...

Za danas – lake note: Lily Allen – Alright still

Mozda se o porodici moze razmisljati i kao o arhaicnoj, prevazidjenoj kategoriji. Mozda je forma koja traje milenijumima prezivela svoje, mozda sputava i pritiska…kvari individualnost…
Mozda ima zrtava njenog cvrstog zagrljaja…

Ipak, pre nego sto je ukinemo nekim lex budalisom, podsetimo se…

Porodica je okruzenje u kome deca pocinju svoj put… prvi interfejs ka svetu… Klinci ne mogu sami i ako im veliki svet ne bude predstavljen preko porodice… na taj sudar povesce ih druga forma organizovanog socijalnog staranja.

Evo nekih opcija:
Religija – manastiri su divna mesta, puna duhovnosti i radosti…
Ideologija – obezbeduje osmisljenu akciju… za vodju, za ideju… pionirski…
Armija – disciplinovani i odgovorni, mladi janicari…
ili… ako sve to ne bude odgovaralo, uvek ostaje
Anarhija – ulica obezbedjuje trzisni mehanizam… pobedjuje, najaci, najveci, najbeskompromisniji…

Dragi protivnici porodice…odaberite svog jahaca apokalipse… ili mozda to i nije tako bitno…

Soundtrack: Pogues - Rum, Sodomy And The Lash