Ko si ti? Ha? Ko si ti uopste? Ko mislis da jesi? Kako se drugima predstavljas, a koje je tvoje pravo lice?
Mislis da me poznajes? Pojma ti nemas! Nemas ni najblazu predstavu ko sam ja. Ne znas nista o meni, ali se nalazis pozvan da sudis. Nalazis se pozvan da zakljucujes. Znas neke reci koje sam izgovorila, znas tek po koji fragment, tek po koju kockicu mozaika imas u rukama, a mislis da imas sve potrebne delove da sastavis sliku mene. Veruj mi da gresis. Silno. Pojma ti nemas ko sam ja. Znas tek po koji deo, poznajes povrsno tek po koji slicicu mog zivota. Znas ono sto sam ti dozvolila da znas. Ono sto zelim da se o meni zna ili ono sto nisam u mogucnosti da sakrijem. To su tek obicne fizicke karakteristike. Samo oklop, samo slika i to cak nije ni prava slika. To je samo jedna smesna kockica, samo jedan komadic kamena koji je tek neznatni deo mene. Ni 1% onoga sto jesam. I odakle ti pravo da mi sudis?
Mislis da si pametniji? Mislis da imas blagog pojma kako je ziveti u ovoj kozi, u ovom svetu, u ovom telu i univerzumu.
Ne zelis da slusas moje price. Ne zelis da shvatis zasto radim ono sto radim,zasto vucem poteze koje vucem. Zasto mi je potrebno ono sto jeste, zasto zelim i zasto disem. Ne znas o meni nista, a ipak mi sudis prekim sudom, smatras me procitanom, a ni korice otvorio nisi. Ni naslov te knjige ne znas, a vec cenis da si je celu spoznao.
Mislis da si shavtio ko sam ja? Da li zaista verujes u to ili samo lazes druge poljuljan svojom sujetom? Greskom u proceni? Mislis li zaista da me poznajes dok koracam starim zeleznickim mostom u bakinom mantilu? Mislis li da samo jednim pogledom mozes da me spoznas celu? Da li je boja kose sve sto ti je potrebno da znas da bi doneo sud o meni?
Ako me ikada spoznas zaista, ako ikada shvatis ko sam ja, volecu te. Zauvek. A do tada… Ne sudi da ti ne sude. Jer ni ti nisi samo taj prvi pogled koji na tebe pada, ni ti nisi samo ta slika u polumraku, samo ime ili nadimak, samo smesni stisak ruke, samo prva slika i prvi utisak koji ostavljas, na nekoj smesnoj lokaciji planete Zemlje, u nekom podrumu ispod nivoa vode, nisi ni ti samo ono sto drugi vide u tom mraku. I ti si mnogo vise. Ili bih ja jako volela da mislim da jesi…

Soundtrack: The Corrs – No good for me

Vest godine, ako ne i decenije, je da sam se preselila. Sto bi bilo lepo da se prethodni stanar iselio iz nase sobe. Samo sto nije i tako sad zivim u velikoj sobi u kojoj je explodirala atomska bomba. Na sve strane su stvari, razne stvari, mesane stvari, bocice parfema, knjige, kutije za nakit, odeca, mesana naravno. Od lanenih pantalona, do satenskih haljina, peskira, posteljine, flasa sa picem, kristala, pa do sampona, gelova za tusiranje, balzama za kosu… You name it, it`s here! Posvuda su i koferi svih boja i velicina, o dizajnu da ne pocinjem uopste… Kese? Zabranjena tema! Ako se ne udavim u njima, udavicu prvog ko ih pomene! Kesom naravno!
Recju tranzicioni period. Ja se useljavam, on se iseljava i bice tako jos koju nedelju i vise. I ne mozete ni da zamislite koliko je sve ovo zabavno, blesavo ali i zamorno u isto vreme. Mada je od svega najzabavniji onaj deo gde ja svaki dan sa 6 kesa u rukama idem od stare do nove kuce dok mi taxisti trube.
Aktuelno, a nimalo zabavno je problem interneta. Prednost: kabl posle dial-up-a. Mana: potreban adekvatan nacin povezivanja moje kante da modemom. Onim kablovskim. Jupiiiiii… Mrmlj. I tako kriziram vec danima sa vrlo ogranicenim pristupom netu. Apstinencijana kriza. Jeste, dzanki sam najgori, a ko nije nek digne 2 prsta da ga gadjam modemom… Onim starim, dial –up modemom naravno!
Takodje aktuelno kao problem je prljav vesh. Bukvalno. Najbukvalnije! Gde s njim. Sta s njim. Skupljam za mashinu. A ne koristim omekshivac. I nisam fan meshanja prljavih veshova. Pa imam iracionalnu zelju da operem samo svoj. Sto je ispao, cini se, najveci problem mog useljenja. A sto opet i nije tako lose, ako je to najveci problem.
Prilicno sam uverena da cemo se lepo slagati sa mojim novim cimerom. I ja, a i vi, clanovi naseg malog solitera. Nema potrebe da ga predstavljam, do sad ste ga jako dobro upoznali. Ko nije, nek se pozabavi mojim starim unosima, pa da se lepo upoznate. Mrzi me da se ponavljam. Nemere.
Kad prestanete da se krstite nogama i vracate vilice ispale iz lezista, javite se za objasnjenja i pojasnjenja. Da vas okupim sve na jedno mesto, zajedno sa ovim mojim pacijentima iz ekipe, pa da objasnim, ne mogu da se ponavljam, dobicu facijalis od tolike price. Mozda da snimim na traku… Mada ni ideja seminara nije losa…
Pored svega navedenog desava se jos gomila nekih cudarija u mom zivotu, ali sve to je neka druga prica. Za sad sam u tranziciji, dovlacim stvari i snalazim se. Pa kad to prezivim idemo dalje. Prelazim u novu eru. Kompletno. Fizicki, emotivno, zivotno. SVE se menja.
P.S. Moli se moj dragi cimer da kad bude ovo bude procitao kucne na vrata te ostavi audio komentar. Licno. Iz prosto prakticnih razloga. Mislim, samo treba da otvori vrata izmedju nasih soba, koliko to tacno problem moze biti? ;)
To be continued…

Soundtrack: Jon Bon Jovi – It`s my life

U svetlu onog maestralno karambolnog dokuckavanja, dozivela sam visestruko prosvetljenje (bez orgazma). Pa sam tako spoznala svasta nesto.
1. Svaki tip koji hoce da ima nesto sa mnom je ozbiljno poremecen. Ne ono chvrknut, lujka, shizika, nego zaista ozbiljno bolestan. I da je ovo normalna zemlja ko sto nije, bio bi davnih dana zatvoren u neku instituciju, a kljuc dezintegrisan po mogucstvu. Ubacen u sonu kiselinu recimo. Cak vrlo pozeljno.
2. Ja sam konacno slobodna. I samo svoja, pa nek je klishe najotrcaniji i najpatetichniji, evo sve se potresam. I uopste mi nije potreban neko da me voli, jos manje mi treba da ja nekog volim jer… ma pogledati tacku 1.
3. Svo moje ogromno vreme mogla bih, umesto depresivnim raspolozenjima da posvetim lepo, najboljoj osobi koju znam, sa toliko mnogo talenata i lepih osobina, koja je tako super, apsolutno fantasticna, lik totalni, koja mnogo ume i moze, ma nema joj ravne, nikad nisu znali niti ce upoznati jos jednu makar slicnu (svi tako kazu, pa ajde jedared i druge da poslusam) – SEBI! I svom napredovanju.
4. Svaki sledeci koji i pomisli da ima nesto sa mnom mora da prodje surove kriterijume i opaku selekciju. Prvo moju. Pa onda mojih prijatelja. I osim sto je a must da mi se opasno dopadne, da bude fin i sve ono sto se inace od jednog prosecno idealnog decka zahteva, mora i da zivi u krugu dvojke (tolerisem do 500m van istog) i da studira (al` ozbiljno – makar zavrsena druga godina i to nekog fakulteta, visu skolu ne priznajem. Sta? Bolonja priznaje? E zabole me sto priznaje, JA ne priznajem!) ili da je zavrsio fax. Pare nisu problem, a ni kriterijum, nisam sponzorusa. LM, kad prodje kod mene onda mora i da nauci da postuje (ne obavezno i da voli, ali je prednost) moje prijatelje. I to sve. Pogotovo ne sme da ima problem sto sam pederka. Ne dam svoje prijatelje, oni ipak, ma kako jadno i bedno, ali ipak ostaju iza svakog frajera. U suprotnom, decko… dvojka!
5. Svako ko mi kaze da sam snob zbog svih prethodne stavke, dobice odgovor, za tebe snob, za mene poucena iskustvom. Dakle sta? Pa dvojka naravno! (Cudo jedno koliko je bitna ta dvojka. I krug iste naravno, hahahaha!)
6. E, ako ovakvi uopste postoje ima ih… pa… jedno 3 komada ukupno. Od cega su bar 2 gay. Onaj preostali je ili zauzet ili ozenjen. Bilo kako bilo, menjam kriterijume tek kad emigriram negde preko velike bare. Do tad ostajem single and fabulous! Sa znakom uzvika!
7. Ako se i pored ovog provuce neki neandertalac, prostak, stoka neopevana, neko kome je omiljeni sport lecenje komplexa preko tudje grbace, ko je zlostavljac, ko ne postuje zene, ko slusa narodnjake, kome se otkachi ruka s vremena na vreme i poseduje jos neku slicnu osobinu, dobija sta? Ajmo svi, u glas! :pruzam mikrofon frenetichnoj masi: DVOJKAAAAAAAAAAAAAA!!!!!
E, pa malo li je? Otkrovenja na kilo! Ne prodajem, samo se hvalim! A sad odoh da sprovodim bar neko od navedenih. Savetujem i vama. A odoh i da jos malo volim sebe i ulazem u sebe. Vala sam zasluzila!
P.S. Jeste! Hiper sam popizdela!

Soundtrack: Gloria Gaynor – I will survive

E, jebi ga! Izgleda da su me moji mama i tata grdno sjebali kad sam bila mala. Nesto su me naopako i uvrnuto vaspitali, naucili me nekim stvarima koje, sva je prilika, nikada nije trebalo da znam. I da prihvatim kao svoje vrednosti. Mozda sam i sama kriva, a mozda nije niko. Ko ce sad jos to znati?
No, bilo kako bilo, ispade sta ispade. Pitanje je sta cemo sad? Pardon, sta cu JA sad?
Ja sam to sto jesam. Rezultat svih genetskih, sredinskih i drustvenih uticaja koji su se skrljali na ovu ludu glavu. I ne mogu da budem nista drugo. Htela ja, pokusala na sve nacine, glumatala i folirala, zelela sam toliko snazno da budem nesto drugo. I nije islo. Bila sam nesrecna, bila otpadnik i outsider, bila sve. I niko nije hteo da se igra u pesku sa mnom. Bila sam “ona cudna” ma koliko se oblacila u roze i vezivala masnice u pokusaju da licim na druge devojcice.
Pa sam onda pokusala da budem to sto jesam ili to sto je od mene protokom vremena i dogadjaja postalo. Ja sam cudna i dalje. Ali sam to sto jesam i odbijam da budem nesto drugo zarad “arhetipskih drustvenih konstrukata”. Ne zelim da radjam decu i ne vidim to kao produzenje sebe. Zeludac mi se prevrne na takve fraze. Osipam se na one sto mi kazu da cu se predomisliti i da sam mlada. Pederka sam, tim se dichim. Neki su mi se prijatelji nasli kad su svi str8ashi zapalili u nepoznatom pravcu. Sasvim sam dovoljno inteligentna i pismena (mozda i previse za svoje dobro), pa nemam potrebu da idem na splavove i penjem se po stolovima. Ne slusam narodnjake. Ne dopustam da se takvi izgovori za muziku emituju sa uredjaja ciji sam vlasnik. Bez kompromisa. Zavrsavam studije i zelim da gradim karijeru. Verujem da cu biti dobra u svom poslu i ne zelim da je zrtvujem da bih postala domacica. Jer znam da bih, uprkos svoj potencijalnoj ljubavi koju bih mozda dobila, bila nesrecna i nezadovoljna jer nisam nista sama postigla. Ne zelim da budem zavisna od muskaraca. I ne zelim da mi oni diktiraju zivot, raspored vremena i budzet. Ne uklapam se u standardne vrednosti shugave nam zemlje.
Obrni okreni ja sam nesrecna, cudna i neprihvacena. I kada jesam i kada se ponasam kao da nisam ja. I opet niko nece da se igra u pesku sa mnom. Samo se pesak promenio. Ali princip je isti.
Diskutabilno je koliko, ali da kazemo da su prijatelji tu. A ja nisam spremna da ih se odreknem, jer mi je mnogo vremena i muke trebalo da nadjem ljude koji ce me prihvatiti, pa makar delimicno, makar tako kako je.
I sta bih ja sad? Sta god radila, kako god se ponasala, sta god zelela ili glumila da zelim, ja sam nesrecna i niko me nece. Nazalost i dalje sam ljudsko, pa samim tim i socijalno bice. I imam neke zelje i potrebe kao i svi ostali ljudi. I jebeno je tesko sa njima se izboriti. Kad se vec ne mogu ostvariti.
I sta sada da radim? I sta da budem? Ko? Bas bih volela da znam!

Soundtrack: Cindy Lauper - True Colors

Mrzim vencanja. Mrzim ih iz dna svoje uistinu male duse. Prezirem ih, i gledam na to kao na svetkovinu malogradjanstine i prostakluka. Mrzim svadbe. Shatore i trubace, prasetinu i svadbarske kupuse. Povraca mi se od mirisa ruzmarina. Pozelim da spalim svaku tracicu roze i plave boje za koje je zakacena ta smrdljiva, glupa biljka. Prezirem peskire vezane za brisace automobila. Pocepala bih svaku vencanicu i veo, polila ih nekim pomijama, uflekala motornim uljem. Polomila bih stikle na svakoj beloj satenskoj cipeli u shpic. Svaki put kada cujem kako kolona svatova trubi paradirajuci ulicom prokomentarisem kako se neko unesrecuje. Odvratni su mi barjaci koji se vijore na vetru. I sva ta seljanija i nakezene, izoblicene face. Tetke i strine sa sarma pundjama, crvene u faci kao vino koje su pile, znojave i masne, koje ruku pod ruku pocupkuju u kolu i podvriskuju, ponukane valjda svojim pecinskim poreklom.
I valjda imam tu srecu da ne budem pozvana na svadbe. Da bar budem postedjena sve te parade pijanstva i kicha. Da bar ne moram da gledam. Za ovu koja sledi znam bar toliko da za sve novce ovog sveta ne bih otisla. I da svakako necu cestitati.
Jer se vec i sada osecam kao krpa za brisanje patosa. A smesno je, zaista je smesno. Od svega najsmesnija sam ja. Naravno. Sto sam i na trenutak pomislila da sam nesto vise od krpe. Da sam bila makar drago ljudsko bice. Ako nista vise. I da sam bar nesto znacila. Stvarno je smesno. Ispada da sam bila neka cudna inspiracija. Negativ fotografije. Poslednji kamen preko koga se pregazilo u prelazenju nabujale reke.
Izgleda da su 3 nedelje taj magicni rok. Jedna za upoznavanje gospodicne, druga za upoznavanje roditelja i treca za selidbu. Cudo jedno, izgleda da vlada epidemija selidba mladjanih devojaka diljem Beograda i okolnih selendri. I taman dovoljno vremena da skontas da sa tom osobom zelis da provedes ostatak zivota i izrodis derishta koja ce da drece i useravaju pelene. Bas lepo.
Tesim se da svako dobija po zasluzi. Neko seljanku i svadbu pod satorom, neko gajbu u famoznom krugu dvojke i cimera soulmate-a. Bice da sam vise nego odlicno prosla.
A zasto se onda osecam ovako? Secanja sada bole vise nego pre. Mozda zato sto znam da su konacna i zapecacena. I da se ti putevi vise nikada nece ukrstiti. I ujedaju me slike, blickaju mi u umu, vidim ih tako zivo, i sto su zivlje to vise bole. I znam samo jedno. To su poslednje slike kojima cu dozvoliti da me bole.
Ova igra je zavrsena.

Soundtrack: Djordje Balasevic – Svirajte mi jesen stize dunjo moja