Veceras sam malo tuzna… Procice naravno, vec sutra zaboravicu ponovo, zanemaricu i zazmuriti i sve ce biti kao pre, bar dok ne padne vece. Ali ova tuga veceras nekako nece da ode, postala je lepljiva, zakachila se za mene kao chichak, i sedi tako, davi me i obuzima. A znam ja tu tugu dobro. Stara je ona, odavno me posecuje. Nekad je bila cheshca u posetama, sad tek tu i tamo navrati.
O, moj boze, kako je sve ovo bolesno. Kako krivo i poremeceno. Jedan obican dlan pomeri me iz taka, kako hoce i kad hoce. A pretvaramo se tako vesto da je sve to nista. Pretvaramo se da je to sve samo… ali nije! I znamo da nije. To nije rukovanje. To nije shtip za obraz. To NIJE to. Kako je sve to poremeceno i bolno. Najbolnije, mislim, jer smo svesni kolika je to laz. Svesni da je sve to samo nacrtano, i to lose nacrtano, da nije stvarnost i nije odrzivo. Nema tu prijatelja. Nema nicega. To je samo neko sirovo osecanje poraza, osecanje koje obuzima i preplavljuje svaki put kad se dve koze dodirnu. Jer znamo ishod, znamo rezultat, znamo cemu vodi, poznajemo taj sunovrat. Sada znam zasto za sve druge postoji vreme, za sve drugo se moze naci nacin, osim za mene. Znam. Zato sto je svaki susret sunovrat. Podsecanje. I bol.
Zato sto se ta zelja ne da ubiti, a ubija. Zato sto je ta zelja najpogresnija stvar koja nas je ikada u zivotu zadesila, a opet jedino sto nam daje snage da ujutru ustanemo iz nasih kreveta i odemo u dan izgledajuci kao pobednici, kao ljudi kojima zavide. A osecamo tu zelju, gore nam dlanovi, gori sve unutra, kad se gledamo, kad se pretvaramo da se rukujemo, kad se pretvaramo da se simpaticno stipkamo za obraze, kad produzavamo rukovanje i ne mozemo da pustimo tu ruku, po cenu zivota, po cenu bilo cega…
I sve je samo laz. Nismo mi prijatelji. Niti to mozemo biti. Ikad. Suvise se zelimo i suvise se plasimo.
Sve je ovde po sistemu : ni s tobom ni bez tebe. Zajedno ne moze, nikako, samo ce ubrzati pad i poraz, a to je onaj poraz koji se ne prezivljava u jednom komadu. Ako se prezivljava uopste.
Zajedno je valjda najveci strah i najgore nesto ako propadne, a takvi smo da mora propasti.
A odvojeno… Eh, odvojeno… Pokusali toliko puta, pokusali da bezimo, znali da je to jedini nacin da se spasimo, pokusali, pa opet smo tu, na mojim vratima, razmenjujemo glupe diskove i jos gluplje reci, i drzimo se za ruke, a kao da to ne primecujemo, onako, kao usput… eh, odvojeno…

Kao najsavrseniji saten, ta mekana koza se uvija pod njegovim dlanom. Zavodi mu ruku, nezno se umiljavajuci. Obicne celije epitela igraju igru u kojoj odnose pobedu nad njegovim. A drugima, sa strane to izgleda kao obicno milovanje po obrazu dva stara prijatelja. Kakva iluzija!
Njegov dlan, suv i mekan, ostaje opijen, zavaran i uhvacen u klopku njene koze. Nikad joj lice nije bilo neznije i opasnije. Nekome se cini to je samo obraz. Samo deo lica i nista vise. Ali mnogo je vise od toga.
Ta koza je topla. Mekana. Stvorena za dodir. Samo joj je to svrha i smisao. Ona zove i mami, zeli da bude dodirnuta. I dovodi sebi zrtve. One koje ostaju zauvek zacarane, koje se posle toga nikada nisu oporavile. Zrtve su dlanovi i nadlanice, prsti i drugi obrazi. Koji ce vek provesti trazeci nesto podjednako meko i satensko. A umrece nezadovoljeni.
Ta koza je zamka, ta koza je misterija i opijum. I taj je dodir smrtonosan po sva druga secanja, po sve druge ljude i koze.
Samo jedno tu kozu moze sputati i zauzdati. Samo je jedan dogadjaj koji je moze opiti i podciniti sebi. Ista takva koza, koja zavodi i poseduje, koja otima i ima, koja uzima dusu. Ali eto i to se desilo. Dva su se savrseno meka i glatka obraza susrela. Dva ista, isto mocna i opasna. Dva sveta su se potresla pri sudaru, dva savrsenstva za pamcenje. I upamtila su se doveka. Mozda je to bio pocetak njihovog kraja.
Drugim, neukima, izgledalo je da se dva prijatelja susrecu, pozdravljaju poljupcem u obraz na ulici i odlaze na kafu…
P.S. Cuo me taj obraz dok sam pisala…
P.P.S. Sto je jako cudno, jer me ovaj obraz obicno ne cuje i kad treba?

Jednostavne su stvari najlepse. Nasavrsenije. A u ljudskoj je prirodi da kvari savrsenstvo. E, pa necu vise! Necu, mame mi, necu!
Nesto se konacno promenilo. Stekla sam novog prijatelja! Volim ga. Ali ne onako kako se to od mene ocekuje, kako drugi misle da ga volim. I mozda je to zapravo carobna formula naseg prijateljstva. Odusevljava me postupcima.
Odjednom, planeta se okrenula naopako i sve je doslo, nekim cudom, na svoje mesto. Znam da i on mene voli na isti nacin. Bas kako treba. Tacno onako kako treba, da bismo ostali tu jedno za drugo, ceo zivot. I nada je sve ovo potpuno naopacke, mada bi alternativni univerzumi cupali kose da ovo vide, mada je totalno nelogicno i naopacke, ovo je zapravo ono idealno resenje, ono za sta je vredelo potrositi energiju, zivce i ko zna sta jos.
Sve druge vrste ljubavi se mogu ukvariti, postati nesto drugo, istruliti, ubudjati se. Prijateljska ljubav ne. Potrebno joj je malo brige i paznje, daleko manje zalivanja… Generalno je najizdrzljivija biljka iz cele porodice. Mozda cak i vrste.
Ova ce se pokazati dodatno izdrzljiva i jer je evoluirala. Pa iz jedne presla u drugu vrstu, iz korova u plemenitu biljku, iz trnja u cvet. A procvetala je bas onda kad je bila na izdisaju. Kad je pozutela i sparusena, nezalivena visila na jednom bednom koncu, iz saxije, davno ostavljene u prozoru, na severnoj strani. Bas onda kad sam je ostavila da umre. I to je cvetanje spasilo biljku. Promenilo zivotni tok.
Jedan sasvim obican telefonski razgovor. Ne secam se detalja. Ne secam se ni o cemu smo pricali. Ali se secam smeha. Onog jednostavnog, lekovitog, nadasve ljudskog smeha. To je onaj smeh za koji se zivi, ona oda zivotu. Onaj smeh i ono vreme provedeno sa prijateljima koje ne biste menjali ni za sta na svetu. Najprijatnije moguce potroseno vreme koje oslobadja stresa, koje hrani i daje volju za rad, ucenje i delanje. Moze li se vise zatraziti?
Opet pocinje! Imam napad voljenja celog sveta. Kako ce ovi moji to da podnesu i prezive? Pojma nemam?
Blog im bio u pomoc!

Kao da je bilo nekad i kao da je bilo tu… Ipak je sve to samo san, konfuzan i dalek. Nikada se nista od svega toga nije dogodilo. Sanjala sam i halucinirala, kao sto haluciniram i sada. Te tople, mekane usne, samo su plod moje maste. Vrtoglavica ponistava snove. Ona ponistava i realnost! Ta crvena boja krzna koje mi je ocesalo kosu, zapravo je moja izmisljotina. Neke su se pogresne sinapse prespojile u mojoj glavi. Taj vreli dah na vratu, taj miris i ukus samo su zamisljeni i izmastani. Ruke i dodiri, sluzokoze i pokreti izmisljeni su.
Prepustam se izmisljenim secanjima. Izgovor mi je izmenjeno stanje svesti. Izgovor je slika pred ocima. Izgovor je rec i glas. Izgovore pronalazim posejane pored puta kao pecurke posle kise. Znam da su otrovne, znam i da je to put sunovrata. Znam i da sunovrat ima mnogo stepenika i ne znam na kojoj cu se tacno zaustaviti. Izgovor je i vrelina koja spaljuje razum. Mozda je to uzrok secanja. Mozda samo popustaju brizljivo stvarane odbrane, i sve mi se survava u lice kao lavina.
Vrelina kao savrsena podloga, vraca dodire hirurski precizno u secanje i sece surove rezove po mozgu. A ja se nadam zarasce dok se oporavim. Ponovo cu nabaciti svoju staru masku i glumiti dobro kao pre, mozda i bolje. Glumiti pred sobom naravno. Pred drugima to nikada i nije bilo pitanje.

I tako dok mi je mozak kljucao na 39,5 stepeni, u glavi se vrtela ova pesma… Na repeat! Mislim da je zadnje vreme doslo… A ne bi bilo lose i da doznam ko je Madonna u mom malom univerzumu… Ali moze biti da su ovo sve i dalje buncanja skuhanog mozga…
Robbie Williams - She's Madonna

Oh, Madonna, Madonna
I don't miss you
Just who
You used to be
And you don't ring true
So please
Stop calling me
Your "I love you"'s
Are ten a penny
You're dropping clues
Like you've got any
You got to choose
There's been so many ohhhh

I love you baby
But face it she's Madonna
No man on earth
Could say that he don't want her
This look of love
Says I'm leaving
You're frozen now
I've done the freezing
I'm walking out
Madonna's calling me

She's got to be
Obscene to be believed
That's her routine
Not what she means to me
I found myself
By circumstance
Across a room
Where people dance
And quite by chance
She' danced right next to me

I love you baby
But face it she's Madonna
No man on earth
Would say that he don't want her
It's me not you
I've got to move on
You're younger too
But she's got her groove on
I'm sorry love
Madonna's calling me

Oh, Madonna, Madonna

I want to tell you a secret
We're having drinks
With Kate and Stella
Gwyneth's here
She's brought her fella
But all I wanna do
Is take Madonna home

I love you baby
But face it she's Madonna
No man on earth
Would say that he don't want her
It's me not you
I've got to move on
You're younger too
But she's got her groove on
I'm sorry love
Madonna's calling me