Hocu da se probudim srecna. Hocu da se probudim u krevetu, ne na dvosedu na razvlacenje. Hocu da se probudim u sobi, ne u kuhinji. Hocu da se probudim slobodna i svoja. Hocu da ustanem iz kreveta srecna sto me ceka gomila poslova koje volim i zelim da uradim. Hocu da se probudim naspavana, bez sata i telefona. Hocu da me ne bude poruke. Hocu da kad ustanem i odem u kupatilo da se istusiram tamo stoje bar dve bochice razlicitih gelova za tusiranje sa mirisima koje sam ja izmislila. Hocu da znam da je nekome stalo do mene. Hocu nekoga ko ce da me saslusa. Hocu nekoga ko nece da me osudjuje sto gresim. Greske i tako ispastam ja.
Hocu da on i ona zauvek ostanu zajedno i ne muce nikoga vise svojim raskidima. Hocu da X. ne postoji. Zapravo, hocu da X. nikada i nije postojao. Hocu da mi ne znaci nista ko je on i da li postoji. Hocu da me nista ne sjebava dodatno. U stvari hocu da nisam sjebana uopste.
Hocu papuce koje nemaju rupu. Hocu novi telefon umesto ovog koji umire. Hocu da me neko poljubi. Ne treba mi sex. Hocu samo da me neko poljubi i da stvarno to misli. Hocu da me nesto musko zagrli. Uopste nije bitno ko. Mozda je to i sasvim dovoljno. Hocu da ne moram da budem jaka 24-7. Hocu da ne budem kameni kip. Hocu da neko zna da imam i ja dusu, da sam od krvi i mesa. Hocu da neko zna, bilo ko, da sam samo ljudsko bice. Hocu da nekome kazem da sam samo covek.
Hocu da mi ne stizu te lepe i nezne reci. Hocu da ih nikada nisam ni zelela. Hocu da mi znace nesto i sada. Hocu da ne znam ili bar da budem sposobna da se pretvaram da nisu stigle prekasno. Hocu da sam sposobna da ih obrisem iz glave, a ne iz telefona. Hocu da me ne zove svojom sada kada to nisam, ne zelim i ne mogu biti. Hocu da zaboravim da mi je napisao da me voli. Ne treba mi to. Ne sada.
I hocu, tako prokleto hocu da me ne bole toliko jako samo zato sto mi ne znace nista… Vise nego sto me bolelo nekada kada bi znacile sve. Da su samo doshle…

Oci na pola koplja. Tako umorna… Konacno sam uhvatila to malo vremena za odmor. Ni priblizno koliko mi je potrebno.
I ova kisa! Samo mi je jos ona trebala. Da me podseti… Na sve sto je palo i nikada vise nije ustalo. Na sve one ljude koje sam tako volela, toliko ludacki volela, a sada nisu tu.
Stigla mi je jedna ljubav, ali prekasno. A i pomalo drogirana, naslucujem… Pre, eh, pre… Vezali bi me kanapom za nogu da ostanem na ovoj planeti. Da ne odletim skroz. Skakala bih do neba i nazad, pa ponovo. Nekad…
Sada bih samo da uhvatim svet u flasu, u staklenu posudu, u pescani sat. Sada bih da ti izgradim te minijaturne terene za golf na svakoj zvezdi. Ali ne mogu. Ne umem vise. Niti imam snage. Nisam vise taj umetnik koji sam bila. Ne mogu svetu da dokazem da nisi lud. Ne mogu svetu da dokazem ni da ja nisam luda. Istina, to nikada i nisam mogla.
Hocu da se igram sa svetom, da ga posmatram kako curi iz jedne komore u drugu, hocu da ga gledam kako glumi pescani sat. A ne mogu vise. Izgubila sam tu moc. I tu magiju. Nedostaje mi. Magija naravno, ne ti.
Nedostajala mi je i ona danas. Prolazila sam blizu njene kuce. Za trenutak, samo mali trenutak, pozelela sam da je nazovem i svratim na kafu kao nekad. Nisam. Jer ne bi bilo kao nekad. Ne bi bilo nista. A ja nemam snage za nista u ovom trenutku. Mozda mi je zbog kise toliko zanedostajala. Mozda zbog neceg drugog. Tek… bi mi pomalo tesko. I samo. I prazno. Falilo je. Samo na kratko, onda je nestalo. I svet je ponovo bio samo siv i kisan. Kese su se sudarale sa mojim kolenima dok sam gacala ka tramvajskoj stanici. I proslo je brzo. Otisla sam.
Hocu da ponovo mogu da se nadam da cu pronaci ono sto trazim. A nisam bas savim sigurna ni sta trazim. Ni da li mi treba. Zelim to nesto, ali ne znam sta je to nesto. Mislila sam da znam u jednom trenutku. Mozda onom kad mi je kap kise pala pravo na teme i poremetila frekvenciju mene. Mozda je samo to. Mozda je sve samo obicna fizika, samo treperenje tela u skladu sa planetom. Mozda je nesto drugo. Nesto manje, nesto vise… Mozda i saznam jednom.

Soundtrack – Sting - Until

Ja sam kroz sve to prosla. Istina. Ali zato mnogo ( i previse) ljudi oko mene nije!
Puknes tako, odlepis, otkines, sechesh se na nekoga. Pol nebitan, vreme, mesto, godine, okolnosti, sve po redu, jos manje… I onda krenu zachkoljice i zavrzlame. `Oce, nece, ne zna sta ce…
Zaseresh pricu do koske. I vecina se tu zaglavi. Prekinu se kontakti i krene crkavanje. Ubijam SE natenane… Pa onda pate, kukaju, placu, u depri su (danima, mesecima, mnogo dugo, obrni okreni). E, tako nikad preboleti… Tacnije, moguce je, ali ce da trajeeeee. Bice potrebno bar trostruko vise vremena da se to odboli, odcvili i ostalo. Tako ne ide. Tako mora samo ako druga strana presece svaki kontakt i nece vise da postoji za vas. A najcesce to NIJE slucaj. Najcesce je to neko povuci-potegni cimanje. Na kashichicu. Toplo hladno. A kad je tako postoje 2 izbora.
Prvi je vec naveden. Ako imate vremena i bas nista pametnije u zivotu da radite,a vi posvetite tu enormnu kolicinu energije i vremena. Mislim, zaista, da je to jako glupo, ali ko voli nek izvoli.
Drugi je da vozite do kraja. Iscimas se kao volina. Cvilish po intenzitetu mnogo jace nego u prvom slucaju. Ispadas magarac. Ali vozis. Guras dalje, odrzavas kontakt. Dok se jednog dana ne probudis i shvatis da si slobodan. Da se prica obrnula. Da se sve pretvorilo u svoju suprotnost. Da si pobedio. Sebe prvo, pa onda tu drugu stranu. Shvatis da je ta druga strana jadna. Jadnija no sto si ti ikad bio. I da je snaga na tebi, odluka na tebi, i sve je u tvojim rukama. Ti odlucujes kako ce se i da li ce se prica nastaviti.
Vazna napomena: dok odrzavas taj kontakt, i cvilis, i mucis sebe, i sve oko sebe, dok kukas i prenemazes se u sebi, radis na tome da prebolis. Naravno ako je to jedini izbor. Radis u svojoj maloj glavi na problemima koji te opsedaju. Suocis se sa istinama koje bole,sa surovostima situacije. Zanemaris sujetu. Pomiris se sa onim sa cime se moras pomiriti da bi preziveo. Boris se sa sobom dok ne pobedis. I ma koliko bilo tesko, ne odustajes. Nikada! E, to znaci voziti do kraja.

Zeludac se instinktivno zgrchio. Van moje volje i zelje. I u celoj toj neverici koja mi je prevrtala utrobu naopachke znala sam da to nije zapravo nista cudno i neocekivano. Zacutala sam. Odustala cak i od ideje da glumim da sam ok. Samo sto niko to nije primetio. Nisam ni ocekivala da ce.
Znam ja za tu politiku da se prvi machici u vodu bacaju. Nije to nista novo. Neki dobijaju na zlatnom tanjiru, pre no sto su zavrsili recenicu. U imperativu naravno. Ja ne dobijam ni kada trazim. Tacnije moljakam. Mesecima. I muka mi je. Gade mi se, svi oni od reda, gadi mi se ta nepravda koju ni ne uvidjaju. Zelim da ih podavim, da ih zavezem u vrecu i bacim u istu tu vodu u koju su oni mene bacili.
Mrzim ih. Mrzim i to sto me i dalje pogadja. Sto se i dalje i jos uvek nerviram. Odvratno mi je to prezrivo bacanje mrvica, kao samilost, kao neka vrsta utehe, kao Noblesse Oblige. A Noblesse momenta ni u naznakama. A nemam odakle da trazim ako ne od njih.
Da, slaba sam. Da, i nesposobna da sama steknem. Istina. Jeste, i sama sam kriva. Sto ocekujem od nekoga ko bi po svim ljudskim, covecanskim i bioloshkim pravilima bio duzan da me tretira kao ljudsko bice… Ako ti treba, idi pa se snadji…
Ali i taj ce dan doci. Kad nje vise ne bude. Kad podignem sidro, spakujem kofere i odem zauvek. Dan kada mi oni vise nece biti potrebni. Kada necu zavisiti od te ljigave bagre, koja nesrecnim slucajem deli neke alele sa mnom. Dan kada vise necu trositi svoje vreme na sazaljenje prema njoj, jadnoj, jedinoj, usamljenoj i bar sazaljenja vrednoj. Kriva je i ona. Ali eto, na nju nemam srca da se ljutim. Ona ipak pokusava nesto. Daje sve od sebe. I makar me drzi uverenju da joj je stalo. Ostali su i od tog pokusaja odavno digli ruke. I zato cu im oduzeti jedino sto im je od mene potrebno. Necu im dati mogucnost da se, pred svetom, hvale mojim profesionalnim uspesima. Necu ih nikada vise pogledati, dodirnuti i biti prisutna. Nisu zasluzili. Oticicu uz jako malo reci, i svakako bez osvrtanja. A vraticu se tek da ih sahranim, kada za to dodje vreme. Ne zato sto treba, ne zato sto zelim, vec da im ne dam spokoj time sto cu uzeti ono sto mi po zakonu pripada. Svakome po zasluzi.
A njihova je u danasnjoj recenici kojom su me ispratili iz kuce.
- Baka i ja smo malo utanjili, nemamo sad nista da ti damo …
-U redu je… rekoh i prezrivo odmahnuh rukom. A pomislih – Ne utanjili kad ste pukli 18 000 din na svoje jedino ( i treba li uopste pomenuti – musko?) dete, pre 2 dana! Ocutala sam. Ne treba mi... Ne tako. Recice im zivot.

Jel pozelis nekad da imas telefon vise sile, boga, cega god sto je iznad nas? Pa da mozes da mu posaljes makar poruku, ako vec ne mozes da nazoves, i da kazes koliko si sjeban? Jer nemas kome drugom…
Muka mi je od slusanja. Muka mi je od tudjih problema. Muka mi je od svega. Umorna sam kao pas od tesenja drugih. A mene nema ko da cuje.
Znam da vozim u pogresnom pravcu. Znam da radim sve pogresno. Znam, ja najbolje od svih znam, koja je cena toga. I bas zato sto znam, ne treba mi napusavanje, ne trebaju mi lekcije o mom zivotu. Ne treba mi, nikako mi ne treba instrukcija sta da radim. Treba mi samo malo razumevanja. Da budem saslusana.
Ja sve znam. Sve mi je jasno. Ne verujem vise u to da nesto mora biti. Suvise je primera da ne mora. Ne verujem ni u filmove, ni u romantiku. Sve je to odavno postalo samo slika iluzije.
Ipak to je moj zivot. Ja bolje ne mogu jer bolje je idenje protiv sebe. A time cu samo biti jos vise sjebana. To nije resenje.
Umorna sam od glume. Od maske. Od toga da sam ja uvek najjaca, najbolja i sposobna za sve, sposobna da sve volim, da sve saslusam i svima pomognem. Dosta mi je toga da budem kraljica.
Potrebno mi je nesto sasvim jednostavno. Jedno uho, jedna ruka, jedan torzo da samo malo odmorim glavu i dushu. Potrebno mi je samo malo koze da je dodirnem. Mekane i tople.
A najteze i najgore od svega mi je upravo to sto su moje zelje male, sasvim male, jednostavne i svedene na najmanju meru, pa ipak neispunjive. Mozda gresim u tome. Mozda su te zelje ipak prevelike. A kako da zelim manje od toga?