Odjednom, naizgled nicim izazvano, steglo me nesto, hladnom, metalnom, grubom rukom. I osetila sam suze u grlu. Ne znam zasto. Nije postojao ni jedan jedini razlog na ovom svetu. Progutala sam suze.
Odjednom, bila sam jako depresivna. Tuzna. Pozelela sam da se udavim u cokoladi. Da se pokrijem cebetom preko glave. A bez kauzalnosti.
Osetila sam potrebu da placem, kao kisa, neutesno. A znala sam nekako, da te suze ne bi pomogle. Da je reseno i gotovo. Da ta potreba za suzama dolazi 2 minutes 2 late. Kao reakcija na nesto. Ne kao pokusaj da se spreci. I ta konacnost je ono sto stvara moju potrebu.
Pomalo izgubljena. Zbunjena. Razocarana a ne znam zbog cega i u koga?
Mozda je sve to samo obicna uobrazilja. Trip. Racionalno sigurno nije. Nema realnog razloga.
A mozda je neko, u nekom stanu, negde u ovom gradu, nekoga dodirnuo, poljubio, podelio sebe.
A mozda je neko prozveo hemijsku erupciju, mnogo jacu od one koju sam ja sposobna da proizvedem.
A mozda je neko, nocas, u ovom gradu mene prodao za sitne novce i prizemna zadovoljstva.
A mozda je neko konacno zaplakao…

Samo da pruzim podrsku, inspirisana postom Wolwerina jer se slazem. I muka mi je!

E, lepo… Mishija rupa je definitivno zatvorena. Ne radi vise. Aut of biznis. Svrati se u nju tu i tamo, ali na kratko. Dan dva najvise. Propadanje u zemlju, vanishing in the thin air, izgleda, vise nije u modi. Bas me to raduje! Komunikacija je ponovo in.
Svet se ponovo okrece u dobrom starom ritmu. I sve je na svom mestu. Tacno tamo gde treba da bude. Umirena sam. Lepo raspolozena. Obaveze me muce samo onoliko koliko im dopustam.
Obaraju se rekordi. Igraju se neke bezazlene decije igre, zabavlja se lepo i umereno. Igra se sa trepavicama i ushnim resicama, palaca se jezikom blago i blesavo. Pricaju se kojestarije, slatko se smeje slatkim glupostima. I sve je tako super. I draga mi je mnogo ta nezavrsena recenica, zapravo, nezavrsena rec, prekinuta ustima. Imati snage izgovoriti nesto, makar i do pola, moze da promeni svet. Koji se, eto nije zaustavio. Samo je malo usporio, i zanebesao se. Bilo je valjda i njemu lepo. Svetu, mislim.
A zapravo sam tako umorna. Zavrsila sam veci deo obaveza, sutra samo da podnosim izvestaje i prezentujem budalarije, pravim od sebe pajaca i budalu. Valjda bar na nekom polju moram to ciniti, kad vec ovo drugo polje ostaje osvojeno. Sad bar tu mogu da se prutjim i opustim, da uzivam u plodovima mukotrpnog rada i truda, da uzivam za sve potrosene zivce i suze. Bolje je tako, naravno.
Nisam u otporu, ne mrzim vise sve te obaveze. Samo znam da ih moram otaljati. Kao sto znam da cu ponovo da idem na exkurziju. I da cu povesti bar jednu osobu koju zelim da vidim u susednom krevetu kad se probudim. Od mnogih koje volim i koji su mi dragi…
Samo me jedna cudna sitnica pomalo gricka. Zasto mi nedostaje, ma koliko malo?

I made a doodoo! Again! Dobro ajde, mozda i nisam… Nisam pametna. Sta mi je to trebalo, da me covek lepo pita? A taman sam se lepo ubedila da je sve pod konac. Mada, mozda i jeste.
Napila sam se ko letva sinoc. Ubila se. Otrovala. I bas mi je bilo super. Nisam rekla da se ne vracam kuci dok ne budem puzala na sve 4, a malo je falilo da se tako vratim. E bas!
I izgovorila sam jedno pitanje koje, ma kako lep rezultat dalo, ne da nije trebalo da izgovorim, nego je bilo pozeljno da se pokrijem usima i sakrijem pod sto. Da, i to je malo falilo, da zavrsim pod stolom… No to je tek sporedna info.
Ko me je vukao za jezik? Mogla sam lepo da cutim i da se lepo provodim, ali jok! Pijano govedo je moralo da laje. Sto mozda i ne bi bilo strasno da sad nisam poluisprepadana traumama iz proslosti. I ako ta misija rupa opet proradi lepo su da se samospalim. Na Terazijama. Ko prava. Za primer. Kao najveci kreten ikada sklepan na ovoj planeti.
E, sad, ima ovo i neke pozitivne efekte, istini za volju. Ne da je bilo sooper nego… Provela sam se… Bog bogova. Prijalo je, posle svih obaveza i stresova, posle sveg sranja u mom zivotu.
I ta zdravica je ispala odlicno. Valjda je ono malo mozga sto nije bilo pridavljeno Pelinkovcem i pivom kvrcnulo kako treba. Dobro se setio, mucenik.
- Za nas! Bez definicija.
E taman tako i ispada. Sta smo ne zna se. Ne znamo ni mi, kamoli neko sa strane. Nije ni mnogo bitno, zapravo. Lepo nam je. Kad smo tu. Kad nismo, svak` na svoju stranu. Kud koji… Na pamet mi pada – friends with benefits. Malo mi je, samo malo istina, zao sto me ne radi kao pre. Sto nisam onako poremeceno nagudrana endorfinom pa da se kezim i fleshiram ceo dan. Dva. Tri… Nisam vise zaljubljena. Stvarno nisam. Ali se volimo, na neki poremeceni nacin. I znamo to. Pa nek ide zivot, sta sad…
Ipak, ispada sve ok. Videcemo dugorocne posledice u danima koji dolaze. Cak postoji nada i da ih nece biti. Bar ne tako tragicnih, kao pre. Istina je da me gricka, bas onako naopako, a sta cu ako sam opet uspesno i permanent zakenjala? A da sam napravila sranje, jesam! Priznajem. Al necu da se samobicujem za kaznu, z`inat! U najgorem slucaju, bar znam adresu mishije rupe. I nije mi tako nedostupna kao pre. Pa cu da vrsim desant po potrebi. E, neces majci! Da ja znam da zaista nece, lepo bih pokupila pinkle i otperjala u nepoznatom pravcu. Ali ovako? Ne dolazi u obzir! Femkanje ne priznajem. Malo cu da zbrisem, pa da se pojavim kad mi dune ludi vetar kroz shuplju glavu. M-da! A onda je mrmot, i tako to!
Na kraju, ako sve zaista ostane kao pre, ako ostane makar malo dobro, samo ce potvrditi onu staru – Bog cuva budale!

Ovih dana sam bas puno mislila na njega. A nikako da se nateram da podignem slusalicu i okrenem broj. Nema se vremena. Obaveze me pridavile, ne stizem ni da spavam, ni da mislim. I osecam se nekako krivom. Sto me nema jako dugo. Mesecima. I opet znam da se nece ljutiti. Znam da je i on zauzet, znam da ima svoj zivot, kao i ja.
Krivica me gricka, polako, neumitno, sto ne zna neke stvari o meni. A ne mogu da mu kazem. Ne mogu da mu kazem da je osoba sa kojom imam najvise kontakta u poslednje vreme neko koga on ne podnosi. Zato sto misli da je sve to lose po mene. A ja eto, tako vesta sa recima, njemu ne umem da objasnim. Ne umem da mu kazem. On je jedna od izuzetno retkih osoba na ovom svetu kojoj ne umem da pricam. Ali koju umem uvek, tako savrseno da slusam.
On je neko ko mi se nasao kad su me svi napustili. Ko je dosao na moja vrata sa flasom piva i proveo vece sa mnom kad sam bila na dnu. Spremna da skocim. I nije trazio nista. Nije bilo potrebno ni da zatrazim. I zasto onda neko ko u tako velikim stvarima ume da prepozna, u malima pada, sitnicari i drzi pridike, bespotrebne i neprijatne?
Telefon je zazvonio. I pricali smo, nadoknadjivali propusteno, zezali se, delili sve one divne sitnice koje uvek delimo, smejali se. Pricao mi je anegdotice iz zivota, pricala sam i ja pomalo. Nedovoljno, naravno. Kao da je vreme stalo, kao da smo se videli juce. I po tome znam da mi je pravi prijatelj. I da ce to i ostati. I shvatila sam nesto, i izgovorila. Ostalo je kao zapis na tankim linijama neurona, kao trag, sitan ali postojeci.
- Ostarili smo, dragi prijatelju, postali smo matori…
Ipak znam da, ma koliko ostarili, ma koliko godina proslo, makar se ne videli godinama, svaki put kad se sretnemo, bice kao da smo se juce videli. I nastavicemo tamo gde smo stali neometeni vremenom.
Uprkos svi sitnim i nedefinisanim problemima, tisinama i precutkivanjima u nasem odnosu. Uvek cemo ostati isti.

* for a true friend…