Sreca je laz. Lepa laz koja ne traje. I bas zato je treba koristiti do kraja. Svaki sekund. Ali ujedno znati da je to laz, da sve to ne postoji, da nikada i nije. I onda, kad taj trenutak opijenosti prodje, a veruj mi, uvek prodje, biti u stanju da ustanes iz kreveta, speres toplim tushem sve sa sebe i zakoracis u novi dan, kao da se nikada nije desilo ono zbog cega si levitirao juce. Nije tesko zapamtiti, tesko je zaboraviti.
Nema niceg tezeg od toga da se suocis sa onim sto ne zelis da je istina, a jeste. Da to priznas sebi, i da onda, konacno nastavis dalje. I da toga budes svestan svakog dana. Da te vise nista od cele te istine ne pogadja. Ni malo. I da zeludac prestane da glumi centrifugu u matoroj ves masini, svaki put kada saznas po nesto, novo ili staro, ali nesto pred cime uspesno zmuris. I lepo ti je samo kad se pretvaras da istina nije upravo to. Istina. Koju nista pod kapom nebeskom ne moze da promeni.
Danas mi je jedan drag prijatelj postavio jedno sasvim obicno pitanje. Shvatila sam da nemam odgovor. I da ga verovatno nikada i necu imati. A odmah potom i da ne zelim da odgovaram na takva pitanja.
Jer, dosta mi je! Dosta mi je svega! Ocu samo da me svi lepo ostave na miru! I da me puste da se sama ucrvljam ili procvetam, da uspem ili propadnem. Necu da me vuku za rukave, da me smaraju, da mi drze pridike, da oni najbolje znaju sta je za mene dobro, a sta najbolje! I posebno ne zelim da cujem kritike na moj zivot kojih sam i sama bolno svesna. Moja stvar s kim se druzim. Gde spavam. A veoma je moja stvar sta mi to donosi i zasto radim sve sto radim. Umes bolje? Izvoli dokazi na licnom primeru.
Moj emotivni zivot je moja licna stvar. Nicija vise. Brini se za sebe i svoje analize, a mene ostavi na miru!
Mrzim dusebriznike. Mrzim pridike.
My name is Grace Adler and I`m an alcoholic! A ako ti ne mozes da zivis s tim - kushuj!

Uskrsnje jutro donelo je ispunjenje jedne velike zelje. Lako, jednostavno. Sasvim prirodno. Donelo je i mnogo vise. Donelo je nepojamno mnogo svega, tako potrebnog, toliko neophodnog. Donelo je nadoknadu za jutra, asmaticna od zelje za zagrljajem. Oslobodjenje od tereta snage. Ne, nisam jaka, ne toliko. I ne, ne zelim vise da se pretvaram da jesam.
Doslo je sasvim cudno i neocekivano, pomerenim sledom dogadjaja. A opet tako prirodno, ako da se desava svaki dan.
I imalo je kokainske efekte. Euforija, levitiranje, hiper! Letnji dan do podne. Samo, podne prodje…
Sve sto pozelis pazljivo biraj, to se moze i dogoditi.
I onda se, odjednom desava implozija mog uma. Urusavam se sama u sebe. Izbezumljena, u panici, potpuno i kompletno dezorijentisana. Telo se buni, opire reakcijama uma. Gusim se, i nije mi dobro.
Nesposobna da objasnim sta mi je, da samoj sebi predocim sta se desilo. A nekom sa strane, zvucalo bi smesno. Jer u svetu u kome zivimo, i po merilima tog sveta, zapravo se nije desilo nista.
Davim se sama u sebi. I opet preispitujem. I krivim sebe. Mozda sam napravila preveliku intruziju u taj zivot. I mozda je sve to bilo pogresno. A nije, znam da nije. Ti trenuci, to ushushkavanje dva medvedica, to tako ocigledno ispunjenje skrivene potrebe za necim sto je u ovom svetu podcenjena roba, prevazidjena stavka – to ne moze biti pogresno.
Suvise jake emocije prozvode imploziju. Sa kojom, kao ni sa samom sobom, ne znam sta cu.
Ne umem sasvim ni da pretocim u reci. Ni da objasnim. Ni da kazem sta mi je. Ostaje mi panika. I nada da ce sutra sve ovo izgledati drugacije. Ne samo meni…

Soundtrack: Van Gogh - Puls

… A OVO JE SADA!
Otvorila sam vrata od sobe i slika koju sam ugledala izbila mi je dah iz grudi svojom lepotom. Veliki prozor u kuhinji otkrivao je bozanstvano svetlo zelene, olistale grane drveta. Suncevo svetlo je precizno bacalo zrake na poznato predsoblje i kuhinju. Jedna poruka mi je postala kristalno jasna. Nepodnosljivo lepo jutro je doslo kao nagrada, kao poklon, kao prava stvar, kao biser pronadjen na dnu duse koja nekada beshe zatvorena kao shkoljka, ali zatvorena s razlogom jer je taj biser teskom mukom stvorila. I pogled na taj biser dovoljan je da bude jasno da su sve te muke vredele. Noc je protekla u recima i smehu. Neke velike stvari su se skupile u nekoliko recenica i prosule pred mene kao brusheni dijamanti. Reci koje su dolazile bile su sve ono sto sam zelela da cujem, sto sam zelela da bude istina. I konacno, posle toliko vremena one su to i bile. Ni jedan jedini trenutak nisam posumnjala u to. Osetila sam stomakom, osetila osecajem, osetila u zvuku i vibraciji, u vazduhu, u titraju, da je to jedina, ogoljena istina.
Dogodilo se cudo. Posle svega. Pogled mi zamucuju suze, ali to nisu tuzne suze. To su suze olaksanja. One koje dolaze posle velikih pobeda. Nasih ili pobeda ljudi koje dozivljavamo kao sebe. Koje znamo i osecamo. Pobede koje nisu vodjene protiv nekoga ili necega, vec za nesto.
Nepodnosljiva sreca me gusi. Adrenalin me drzi budnom i zivom, bez ikakve fizioloske osnove. Od svih noci koje sam probdela, ova je bila ona prava. I ona je sada nesto najvrednije sto imam, a tu je da ostane.
Ne umem da pretocim u reci ono sto osecam i ono sto je bilo. Ja, kraljica reci ostala sam bez ijedne. A on, kralj cutanja sada ih je imao sve, na zlatnom tanjiru, i tako je vesto nizao pravi niz, sklapao cudesne recenice sa takvom lakocom, sigurnoshcu, znajuci da su mala remek dela. I poklanjao ih sa takvom lakocom, kao da to radi citavog zivota, a ne prvi put u zivotu. Stvorio ih je za mene i zbog mene, a ja sam cutala, ostajala bez i jedne reci, bez i jedne jedine perlice kojom bih zahvalila. A bila sam tako beskrajno zahvalna i ponosna, neopisivo ponosna.
Promenili smo jedno drugo. Postali smo bolji, veci i srecniji. U sobi okupanoj suncem, doruckovali smo zajedno. Kao da to cinimo svaki dan, a ne prvi put. Intimniji od toga bio je samo zagrljaj pred vratima. Intimniji od bilo cega ikad dozivljenog. Pocinjao je novi dan. Nikada rec novo nije imala toliko snazno znacenje.
I konacno sam imala taj dokaz, da nisam luda, da nije bilo uzalud. Samo… Vise me nije bilo briga za taj dokaz. Imam mnogo vise.

Soundtrack: Jazzamor - Berimbou

OVO JE BILO PRE 4 DANA …
Zelim da se sklupcham u fetalni polozaj, da se skupim na najmanju mogucu meru, da napravim od sebe jednu minijaturnu gomilicu nicega. I da onda oderem kozu sa ledja, da strgnem sa sebe sve sto me moze naterati da osecam, da obrisem svaki dodir koji sam ikada dobila. Hocu da otkinem svoje usne i bacim ih negde daleko, da ne postoje, hocu da se dezintegrisem.
Ne zelim vise svoja secanja. Ne trebaju mi. Samo su teret na ledjima. Hocu da ih sva oderem zajedno sa kozom.
Tesko dvoumljenje mi stoji na grlu, gusi me, trazi svoje. Istina. Koja boli, koja uvek boli, kao noz, kao tup metalni predmet koji mi kida utrobu, deo po deo, polako.Zelim li da znam? Koji je smisao znanja? I kada je tacno ljudima preslo u naviku da mi prazne sharzer u celo? A znam da bez te istine nemam gde da odem, a da taj put bude dovoljno dobar da na njemu prezivim.
Lagati druge nije strasno. Nije cak ni lose ponekad. Mnogo je strasnije od toga lagati sebe. I daleko bolnije. I svaki put kad me neko podseti koliko strasno lazem sebe, pozelim da sve zaboravim, da nikad nije ni postojalo. Koliko cu jos puta voditi rat sa istom istinom? Koliko cu jos puta prisiljavati sebe da se suocim sa onim sa cime sam se vec suocila? I iz kog cu puta konacno uspeti da se pomirim?
Ne znam koliko cu jos moci da igram ovu igru. Sama sa sobom, pre svega. Vec pomisljam suvise cesto, da bi trebalo pobeci, sto dalje. Da bi trebalo otici bez reci. Samo sto znam da ne mogu pobeci bez reci. I da je jedini way out suocenje. Da stisnem zube i kazem kako ne mogu vise. I objasnim zasto ne mogu vise. A za to nemam snage. Ni hrabrosti. Znam da je ova igra tako postavljena da u njoj ne mogu pobediti. Pitanje je samo koliki ce gubici biti, kad jednom konacno, izadjem iz nje.
Nema suza, nema nicega. I ne znam vise sta. I kako. I kuda…
Znam samo da moram sebi priznati da je bolno i surovo. I da je istina. Ma koliko mi se sve to ne dopadalo.
I znati gde je granica, iza koje, za mene nema nicega. To sto ja zelim nece od vakuuma stvoriti ozrachje.

Soundtrack : Placebo – Protect me from what I want

Sinhronicitet je pojam iz psihoterapije. Oznacava dogadjaje koji se ne mogu objasniti, objasnjava ono sto nema kauzalnost – dakle uzrok i posledicu.Oznacava sve ono sto ne umemo racionalno da objasnimo, ono na sta nismo navikli. Slicno paranormalnom, ono sto nazivamo slucajnostima a znamo da to nisu i ne mogu biti.
Primer za ovo je jedna rasprava izmedju Junga i Frojda. Oni su se zucno svadjali o tome postoji li sinhronicitet. Jung je tvrdio da postoji, Frojd je poricao. U jednom trenutku, dok su obojica urlali, orman u kome su stajale Frojdove knjige se raspao i sruchio na pod.
Jung je na to rekao: Aha! Sinhronicitet! Frojd je odgovorio: Crvotochina!
Ja sam jutros, cim sam sela za komp dobila odgovor i objasnjenje u jednom mailu od 4 reda. I sve mi je bilo jasno. Osetila sam sinoc kome nije bilo dobro, znala sam to. I potvrda je stigla u najkracem roku.
Receno mi je da sam podlozna skupljanju tudjih losih vibracija. Mozda… Samo… Ne tudjih. Tvojih!
Dragi moj Frojde iz gornje price. Znam da ti ne priznajes sinhronicitet. Ja ga eto priznajem. I gajim, i negujem. Jer, ma koliko mi tesko bilo sinoc, ma koliko bila depresivna, znam da ce mi jednom ta moja senzitivnost biti od koristi. Doneti nesto dobro. Doneti nekome olaksanje. A i ja bih radije da znam uz muku, nego da zivim u beslovesnom neznanju.