Totalno sam ocajna… Pozatvarali su mi sve forume… Ni jedan vise ne radi. Bar od ovih koje zelim da posecujem. I sad citam neke kilometarske textove offline. Zanimljivi su, ali nije to to.
I sto je najtuznije, obilazim svoju internetsku parohiju za 10 minuta. Dobro, nek je i pola sata, opet ne valja. Ne volim kad me drugi nateraju da se resim svoje adikcije. Valjda ja sama odlucujem kad cu i sa koje igle da se skinem.
Ako se situacija ovako nastavi, a svi su izgledi da hoce, pocecu da posecujem i onaj brlog, tamo na devedes`dvojci. Pardon blog. U svom silnom ocajanju pocecu i ta baljezganja da citam, samo da imam jos neku vezu sa netom. No mozda je tako i bolje, bar mi leto nece tesko pasti…
Prezivljavam obaveze. I spremam se za novu exkurziju. Offline. Samo imacu velikih problema sa spiskom putnika. Ko mi kriv. Kako neko rece, sad ce se videti koliko si musko. Fljas! Rukavica u lice.
Naravno, ako nista drugo, a ono ponos mi ne dozvoljava da ustuknem i pojedem svoje reci. Ma kakav cilj imale tada kada su izrecene.
Imam ipak dovoljno snage da izvedem i to. Da, srce moje, videce se koliko sam musko. Samo pazi da i ti to ne osetis.
Veceras slusamo Café Oceania - Equator

Napolju je doslo prolece. Sve je tako lepo, tako nepodnosljivo lepo. Kroz otvorena vrata od terase dopire do mene lagani povetarac. Unosi mirise. Mirise priroda i prolece. Neko na nekoj obliznjoj terasi sprema CeDevitu i Nes kafu. Sumrak se polako sunja, jedva primetno. I tako prijatno.
A ja zelim toliko toga. I kako apsolutno nista od toga ne mogu dobiti, onda zelim da me nema. I da me nikada i nije bilo. Da nisam ni postojala.
Terasa me mami, vetar me zove tankim prstima… I poletela bih da smem. Znam samo da to zelim.
Sva ta nepodnosljiva lepota biva kao savrsen kontrast, kao idealna mera mene suprotne. Ostaje mi samo ta jedna zelja.
Neopisivo umorna. Nikome potrebna. Samo smetnja i visak. Svima. Ponajvise svojim tvorcima. Kojima bi zivot bio mnogo jednostavniji da me nisu stvorili. I kojima sada ne trebam, koji sada ne zele da sam tu i da postojim, jer samim svojim postojanjem stvaram potrebu za stvarima koje mi nisu spremni i radi pruziti.
Zauzimam prostor koji im je potreban za neke druge stvari i ljude. Trosim resurse koji su u ekonomskoj raspodeli, po ideji i smislu trebali da odu na neke pametnije stvari.
Zivot bi za manje od nedelju dana bio isti, da se samo mogu dezintegrisati. Da od mene ne ostane niti jedan atom, niti trag da me ikada bilo.
Sutra koje dolazi, donosi samo jos vece beznadje. Jos vecu muku. I umor. I progutane suze.
Kako bi nepojamno lepo bilo da sutra nikada ne dodje.
Ipak probudicu se u sutrasnjem danu. U inat i za inat. Samo da ih necemu naucim. Da shvate da sva dela imaju posledice. Da shvate da nista na ovom svetu ne prolazi nekaznjeno. I da shvate da stvaranje nosi sa sobom mnogo vise od biologije. Mnogo vise od sebicne zelje. I nepojamno mnogo vise od hvaljenja pred svetom necim za sta je njihova odgovornost na nivou statisticke greske.

Soundrack: The Cardigans - Don't Blame Your Daughter (Diamonds)

A znam da cu vec sutra, ponovo visoko podici glavu, i ponosno odmarsirati u novi dan. Na mom licu se nece videti ni trag ove noci. Ni pazljivi posmatrac nece videti tragove lekova za smirenje na mom licu. A pramen tuge u ocima nece niko ni primetiti. Pomislice da je to neka svakodnevna senka u oku, neki obicni aktuelni problem. Ako i to iko primeti.
Ali ova noc… Nagomilane obaveze cekaju. Uplaceno internet vreme za umereno koriscenje. Sve je tu, a ja tako nemam vise snage. Ne mogu cak ni da se isplacem na miru, jer je samo zid od mene puna soba gostiju. Tetkin rodjendan. I znam da sve te zene rospije, dosadne i zavidne, zele da ulove taj trag ove noci na mom licu. Nemam eto, ni tu privilegiju.
Obuzima me potpuno beznadje. Znam, od pocetka znam, da su sve to samo gorke iluzije. Da ce se i ove nove price, zavrsiti isto kao i sve stare. Zavrsice se pre nego sto su uopste ikada i pocele.
I to sto sam se sa njima pomirila, ne znaci da i dalje ne bole.
Cigarete i lekovi za smirenje ostaju kao poslednje utociste. Kao poslednji, spori nacin samoubistva. Kukavicki. I nada da ce njihovo dejstvo doneti makar to, da mi moja propast i moje beznadje ucine laksim. Da mi eto, bar bude svejedno. I nevazno. Sto vreme prolazi. A sve ostaje tako isto.
Zapletena u svoj mali zivot bez izlaza. Jer oni koji su bili duzni da pruze mogucnosti nisu radi da to ucine. Zbog sitnicarskih osveta imaginarnim proslostima. Ja placam tudje greske i ludosti, tudje proslosti. Tudje mrznje slamaju se na mojim ledjima.
I sve one reci koje mi je B. uputio sada mi se vracaju da me ujedu, da mi pokazu da nisam razlicita i nista bolja, da sam postala tacno ono sto je i predvideo da cu postati.
Za mene nema privilegija. Ja nemam to pravo da budem slaba. Ja nemam to pravo da placem, da trazim, da zamolim nekoga da me samo zagrli i saceka da ova oluja protutnji.
Vec danima mi je jako hladno. Sta se to ledi u meni pa se po ovom divnom prolecu umotavam u slojeve odece. Od cega se to branim, sta to hocu da ugrejem, a ne uspeva mi?
Malo previse bez nade… I smisla. I snage da ga trazim.

Soundtrack: Reamonn – Supergirl

Velike su se stvari skupile u male, i voze… Zivot je tu gde jeste, takav kakav je. Redjaju se neki video materijali, prevrce se dan i noc, menja, zamenjuje, a sve je isto ili slicno. Nove stvari, iste kao stare. Fraze koje nekad bile su mnogo, koje nekad bile su drage, sada postaju obicne. I ponestaje mi materije za nova dela, ponestaje reci koje bi ispricale sta je u grudima.
A ponekad osecam pukla bi, rasprsila se na sve strane. U vazduhu mirise on. Gde god posla, sta god radila, prati me njegov miris, njegovi snovi. Prate i njega moji. I tako vezani – razvezani, nastavljamo dalje. Zamenjujemo identitete medjusobno, igramo se. I lepo nam je. Gledamo se, i opet je lepo. Ne objasnjavam, ne pricam. Nemam vise ni potrebu da pricam, ni da se branim, samo da cutim u njegovom zagrljaju, dok mi mrsi kosu, a na zidu se projektuje neki video zapis, gotovo do besmislenosti nevazno koji. I taj mali san, dosao mi je. I sad kad se snovi tako brzo ispunjavaju, pitam se da li je to dobro.
U ljudskoj je prirodi da kvari savrsenstvo. A ja se trudim da svoju prirodu ostavim pred vratima. I udjem u tu sobu cista i laka. Da zaboravim sve sto me tishti i boli, i da samo sanjam budna.
I jos samo da se ukljucim u taj san, pa da ga ucinim boljim i divnijim. Samo to…
Ostalo ce doci na svoje.

Usla sam u kucu, sela, i onda me zviznulo. Shvatila sam, kliknulo je sta sam ja sve tamo izgovorila. Jos grdje, doslo mi je iz mesta gde ledja gube svoje pristojno ime u glavu i da je sve to istina.
Kako je samo bolestan taj odnos. I mogu ja da bezim do sutra, mogu da ga verbalnim stedstvima odbacujem od sebe koliko god hocu, do mile volje, da ga depersonalizujem kako mi se svidi, on ce i dalje ostati to sto jeste. NASH bolesni odnos.
Kako je sve to vrljavo ispalo u ovom zivotu. Da, to je to, soulmate i sve te ljiga, bljuc, tandr patetike. Samo sto je u ovom zivotu to tako beskrajno bolesno. Krivo i naopako.
Bliskost koju delimo prevazilazi zakone fizike, moze izazvati levitiranje ili fizicki bol, poremecena je do te mere da se granici sa telepatijom. Ali je ta bliskost ujedno sasvim oslobodjena sexualnosti. I utoliko je gora i bolesnija po nas. Jer da nije tako, mogla bi se nekako resiti. Imala bi neki izlaz i neki nacin da se zavrsi. Ovako… Moze doveka.
Jedino resenje koje vidim je da spakujem kofere i pobegnem preko velikog okeana. Samo, pitanje je moze li se iz ovoga pobeci? I da li bih uspela da pobegnem ili bih samo dodatno unesrecila oboje.
Snorkijevka mi je danas postavila jedno jako dobro pitanje. Sta bi bilo kada bi on nestao iz tvog zivota? Nebitno kako, mozda i ne svojom voljom, ali samo nestao. Ili ti iz njegovog?
Dekompenzovanje. Ne bi to bila depresija. Ne. To bi bio dubok rascep licnosti, implozija, brisanje granica. Sve bi se urusilo jer bi pola licnosti najednom nestalo. I granice tog kruga bile bi pokidane. A bez granica vise nista ne odredjuje postojanje i svetovi se prelivaju. Medjusobno. Spoljasnji i unutrasnji. I postojanje bi okrpile halucinacije. Na neko vreme. A posle?
Desio bi se, kako jedan mudri covek rece u pokusaju da bude dopadljiv – psihoticni fenomenchic.
Zaglavljena sam tu gde jesam. Borila sam se za to jako dugo. I sad ne mogu da pustim. I nema vise te misije rupe u koju bih se mogla sakriti. A sta sam dobila? – ostaje kao jos jedno pitanje bez odgovora…

Soundtrack: Jazzamor - Story of Elaine