Ijaooooooooo! Majko mila! Jaooj! Q-Q meni! Ja tako nisam normalna da to boli.
Prvo se umoljava svako ko me ubuduce vidi sa chashom, da mi je bez reci i po kratkom postupku otme! U petak sam napravila grdno sranje! Skandal! Katastrofu epskih razmera. Ne smem nikome da ispricam! Sve sam u onom fazonu “video sam tvoju macku kako se sheta po krovu”. Izokola, polako i ponesto kad bas pocnu rafalno da postavljaju pitanja. Da, da, izasla sam. Super je bilo. Nista se specijalno nije dogodilo. A mozak varnici koliko precutkujem (citaj lazem ko pseto!)
Napila sam se preko svake mere. Imam crne rupe. Do jednog trenutka vece je islo savrseno lepo. Super ljudi, atmosfera, sve fenomenalno. A onda se film prekida. I odatle imam secanja poredjana kao video klipovi. Po minut dva, na prekide. Od bebisiterke do bebisitovane. I sad se osecam ko oni sto su ulazili u Tamni vilajet. Ko uzme kajace se, ko ne uzme kajace se. Malo mi je zao sto se nekih stvari ne secam (chu` malo, pojedoh se ko lebac – beli!) a muka me hvata sto se secam i onog cega se secam.
To sto sam bila kraljica na peder-balu, to jos i nije nista novo. Ni prvi ni poslednji put. Ali kad se rasprica, a nema teorijske sanse da se ne rasprica, tesko meni! Menjam drzavu! Privremeno. Mada menjam je privremeno i onako… Skandal majstori se sklanjaju dok oluja ne prodje, prasina se ne slegne i sve se makar malo ne zaboravi.
Koja je mene luda mentol vodka udarila, pa sam isla redom i belezila kredom? Jao! Sad bih se pokrila cebetom preko glave i pretvarala da se nista nije desilo. Lepo kazem, kajem se sto se secam, kajem se sto se ne secam! A to sto sam ispala kuchka prema nekim ljudima koji to NIKAKO nisu zasluzili, to na stranu… Meni na, vec dobrano opterecenu, savest.
Naravno, ima i svetlih tacaka u celoj prici. Oprosteno je i zaboravljeno, kao da se nije ni dogodilo, kao da se podrazumeva, bez i jedne jedine reci. I za to sam zahvalna. I mirna. Ima tu jos po nesto, no dosta je i ovo, bar za javnost.
I tako sam jos uvek pijana, produzila na putovanje Vojvodinom. Detox, rehab i unormaljivanje program. Veseli vikend sa familijom i razularenim derishtima koja su nemilosrdno skakala po mojoj pijanoj, bolnoj i mamurnoj glavi… A sad odoh da se pokrijem cebetom preko glave i vrtim samo one video klipove koji mi se dopadaju. Na repeat.

Soundtrack: Madonna – Hanky panky

Tek tako, lutajuci kroz misli i predele obavijene maglom, u misao mi je svratio neko… Jedno secanje. Jedno od onih malobrojnih zbog kojih se kajem za nesto sto nisam uradila. Trebalo je mozda uciniti nesto, ali su me tadasnje fluktuacije u samopouzdanju omele u planovima.
Smejali smo se zajedno. Proveli dve neprospavane noci i tako se ludo, ludo dobro zabavljali. I razumeli. Docekali smo neka umorna i vesela jutra zajedno. Podelili neke interne fore. I bilo je, tada, tako lepo i jednostavno. Ta mi secanja jos uvek crtaju osmeh. A opet nismo podelili vise od obicnih stvari. I opet je to jos jedan podsetnik koliko sam smesno neuspesna. Pa ipak…
Secam se jednog pitanja koje sam sebi tada postavljala, i smejala se sama sebi. Koja je verovatnoca da si zaljubljen u dve osobe, koje se isto zovu, u isto vreme, i da puknes kod obe?
Mozda je, eto, bilo do imena. Mada ne verujem… To mi se samo sudbina podsmevala na svoj prefinjeno ironican nacin.
I onda sam ga zaboravila. I dosta je dugo plutao maglinama zaborava. Videla sam ga jednom posle na ulici, prosao je samo. Nije me video. Nisam se javila. Mozda je trebalo…
A onda je veceras dosao u secanje. Tek tako, nepozvan i nenajavljen. Nista nije govorilo da ce se pojaviti u mojoj glavi. I onda me ophrvalo kajanje. Tesko kajanje. Sto tada nisam nista uradila. Sto nisam bila ona prava i hrabra ja kakva umem biti. I pocelo je da me nagriza pitanje kakva bi danasnjica bila, i sta bi to bilo drugacije, ako bi ista, da sam tada smogla snage i hrabrosti i postavila jedno sasvim jednostavno i potpuno obicno pitanje. Mozda, samo mozda, bi danas bilo obojeno nekom drugom bojom. Mozda bi gorcina koju osecam bila nekog drugog ukusa. Mozda bi gorcina bila ukusa scenske sminke sa njegovih usana. No, naravno ne mogu to znati.
Ko zna? Zivot je cudan i neocekivan. Mozda se jednom, nekad ponovo sretnemo. Mozda tada sve bude drugacije. Mozda mi sudbina i univerzum, u svojoj suptilno prefinjenoj ironiji dodele jos jednu sansu.
Samo ne znam odakle on u mojoj glavi bas veceras? I zasto mi odjednom toliko nedostaje? Odakle ovo osecanje u meni? Mozda je predosecanje? Volela bih da je tako…

Soundtrack: Van Gogh – Plastelin, Goga Sekulic – Moze, moze

Ne pitajte zasto…

Danas se udala. Igra je sudbine htela da ja to saznam. Jedan glupi telefonski poziv. Koji se jednog starog prijatelja zatekao tamo gde ja nisam pozvana i pozeljna. Mozda je ovako bolje. Pada kisa… Morala je padati danas.
Ne placem ali bih zelela da mogu. I ne, nije mi svejedno. Ali sam sebi obecala da nikada vise zbog nekih ljudi necu plakati. Pa necu ni zbog nje.
Ucinila sam sve sto je do mene bilo. I odavno je gotovo. Ipak boli. Sve one godine sada se vracaju da me ujedu, da me zabole, da mi pokidaju utrobu.
Dan je tako savrsen za najpogresnije vencanje kome je sudjeno da prodje kroz moj zivot.
Ne znam kako je izgledala. Da li je bila u belom. Ne znam ni kome je bacila bidermajer. Znam samo da to nije ona moja najbolja drugarica od nekad, od pre… I znam da mnogo boli. Taj bol ne umanjuje saznanje da me boli jedna iluzija koja ne postoji, koja, kako se cini, nikada i nije postojala.
I sve te godine sada se tope, kao kocka secera, na ovoj surovoj kisi… Reci koje su sve promenile, ali zbog kojih se, uprkos ceni koju sam za njih platila, nikada nisam pokajala.Cak ni kada me zbog njih kaznila ovom tisinom.
Zelim joj, od sveg srca, svu srecu ovog sveta. Samo… Ne verujem da ce je ikada naci. I morace da zivi sa izborima koje je napravila, kao sto sa njima, kao i sa svojim, ja moram ziveti.
Cula sam da je to bilo jedno od najtuznijih vencanja. Bez pravih prijatelja.
Cestitala sam porukom. Ostala covek do kraja. Znam da je nekako i negde znala da cu to ostati, da sam uvek takva bila. Znala je i da ne ocekujem odgovor.
Ali bi trebalo da zna jos i to, da ako pozeli da se vrati, nacice moja vrata zatvorenim. Bas kao sto su njena sada zatvorena za mene.
Tragovi nekih ljubavi ce uvek ostati u nama… Kisa ne brise oziljke.
Ipak… Sa oziljcima se zivi. Oni bole samo ponekad, pomalo, kad pada kisa…

Soundtrack: Billy Idol – White Wedding

Bio jednom jedan mali sadista sa mazohistickim momentima. I sreo malog mazohistu sa sadistickim momentima. I ziveli su srecno do kraja zivota! Moja prica u 3 recenice. Divota…
Oni su prolazni, a ja sam tu da ostanem. I mogu da naprave i paradu sto se mene tice, da dube na trepavicama, sasvim je svejedno. Ta doza nadmoci, pakosti i namerne upotrebe internih fora i itinirera tu su sa samo jednom svrhom.
Ne verujem da postoji iko ko nije prosao taj dril. Kad upadnete u neko staro drustvo, koje vas ne prihvata zapravo, i prosipa interne fore i dozivljaje od pre Hrista, smeje se necemu sto vi apsolutno ne kapirate, dozivljava kao vrhunac zabave jedan gest ili jednu rec, suze krecu od smeha, a vi stojite ko pokisli i nista vam pod milim bogom nije jasno. O toj vrsti nadmoci pricam. Nadmoc istorije jednog odnosa. Kada vam je iz svega jasno samo jedno. Da vi tu ne pripadate i nikada i necete.
Volim tu nadmoc. Volim to da radim ljudima. Ne svim. Ali vecini. Da, ja uzivam u sitnim pakostima. Volim da ih priredjujem onima za koje ja procenim da su ih zasluzili.
A volim i ovakve stvari. Desilo mi se nesto sto godinama nije. ( Ne, ne, nije sex u pitanju, mada ga volim i rado ga se secam ) Sedela sam mrtva ozbiljna i sa maskom zainteresovane ozbiljnosti slusala trabunjanja necega sto nema dve spojene nervne celije. I ulagala sve raspolozive napore da ne pocnem da se tome smejem u lice. Jako dugo me ljudska glupost nije ovoliko razveselila.
Znate kako izgleda dete kad ga uhvatite sa rukom u tegli pekmeza? Eh, taj izraz lica kotira se pod onaj –Neprocenjivo- momenat iz MasterCard reklame. Nema tog novca koji to placa. Ups?
Upala sam u neciju privatnost, kao nezvan gost. Bila bas tamo gde nisam smela biti. Namestilo se tako. Valjda zato sto slucajnosti ne postoje. I opet sam odigrala po svome… I bila iznenadjena sopstvenom reakcijom. A i tudjom pomalo. I bilo je sasvim lepo. Zabavno. I ok.

Soundtrack: Blondie - One Way Or Another

Daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim…
Gledati u lice svom porazu, a ostati da stojis. Zeleti da sve samo prestane, da ovo nepodnosljivo osecanje samo jednom prestane. Bilo kako.
Nauciti da zivis sa onim sto najvise boli, a svestan si, neopisivo bolno svestan da ne postoji nista na ovom svetu sto se moze dogoditi, sto iko moze uciniti da se to promeni.
Glava mi pulsira u samo njoj znanom ritmu. Unutra se vode neki nuklearni ratovi koje ne umem da dokucim. A i nije me briga za njih. Gledam mirno u jednu tacku i vezbam stiskanje zuba. Misli su isprekidane i umorne. Reci su se izlizale od ponavljanja.
Danas sam ponovo prosla kroz svoje reci. Zatekle su me nespremnu. Jer, sve sto sam trazila ja sam i dobila. Apsolutno svaka zelja, zapisana na tim papirima ispunila se tacno onako kako je napisana.
I sada me zaticu nesrecnu sva ta ispunjenja. Jer nisu vise dovoljna, ako su ikada i bila. A ne mogu, nemam ni pravo ni mogucnost da zatrazim objasnjenje, jer objasnjenja nema. I nije vazno. Razlozi su potpuno nebitni. Oni nece promeniti nista. Situacija ce ipak ostati ista. I da li je onda vazno, makar i najmanje zasto je sve tako kako jeste?
Cemu reci, cemu sve, kada akcije, to poslednje uporiste istine, ostaju iste.
Ne znam da li je biJo. I da li su se proveli naj bolje. Ni koi mu je vrag? Nezna ni on puno toga, ali je bitno da poznaje fiziologiju, anatomiju i psihologiju. I da odlazi na hipodrom koji nije u Srbiji…
PUN INTENDED! Very much intended!

Soundtrack: Nelly Furtado - Promiscuous