Nisam sasvim sigurna zasto radim stvari koje radim. Zasto svaki put kad izadjem negde napravim skandal i napijem se bez ikakve mere. Bezim od necega verovatno. Jesam li zaista toliko ocajna? Toliko bez nade? A izgleda da jesam.
Moja me nesreca, sva je prilika, ucinila oguglalom i neresponzicnom. Hladnom, bez reakcije i prave emocije na svet oko mene. Nicega me vise nije sramota, ni za sta me vise nije ni briga. Ispiti se blize, a ja se ne hvatam knjige, jer me zapravo nije briga. Jer mi je svejedno. Jer mislim da cu proci na foru, kao i do sada, a ako ne prodjem, boze moj, bice jos prilika.
Vise me nije briga ni sta ce moji prijatelji misliti o meni. Ne trzam se na pozive i prozivke niti ih se plasim. Pa sta ako sam uradila sve sto jesam? Zao mi je sto nisam onoliko koliko se prica. Trebalo je nadmasiti glasine, ne biti manji od njih. Izivljavam se. Koliko mi je raspolozivo da to cinim.
Kupam se obucena u Adi u zoru. Pa sta? Kao da je vazno sta ce te kreature misliti o meni. Nikada i nisu mislili sta je trebalo ili umeli da to pokazu. Uvek sam vredela vise od njih. Zasto bi me bilo briga?
Kada je njima, uostalom, bilo stalo do toga sta ja o njima mislim?
Vise me nije briga. Ni za koga i ni za sta. Ne interesuju me price o bahanalijama. Sasvim mi je svejedno da li su se odrzale. I potpuno je nevazno njihovo znacenje i sadrzaj. Pogadja me jos samo malo sve to. Utoliko sto me cine ljubomornom. Frustriraju me, jer nisam sposobna ili u poziciji da radim isto. Podsecaju me na moje neuspehe. Samo me jos to pomalo jede. Ipak nedovoljno da pomeri i jedan misic u mom telu. Ne kao nekad. Nikada vise kao nekad.
Ni posmatranje srece me ne dotice vise kao pre. Da li je ovo pobeda? Da li sam konacno i to postigla? Da budem sama svoj majstor za sve. Da sve resavam u okviru sebe. Da sve sto mi je potrebno nalazim u sebi. Da imitiram tudje dodire na svojoj kozi. Da zivim sama u dvoje.
Ne, nisam srecna. Samo nije vise onako nepodnosljivo. Dovoljno da obezbedim opstanak na neko duze vreme. Mozda je i to dovoljno. Za sada svakako.

Soundtrack: Depeche Mode - Damaged People

Sabiram, oduzimam, delim… Ne mnozim. Ne radim koeficijente, korelacije i slicno. Tu i tamo malo procackam po verovatnoci. Tek reda radi, mada je verovatnoca, ipak, jako udaljena instanca, u vremenu makar. U prostoru nije.
Sabiram utiske i reci. Iskustva sa malog, kvazi odmora, iskustva jedne sasvim uvrnute kombinacije, situacije, jednog sleda i poretka koji je delovao tako lud i nadrealan, sasvim nemoguc. Pa ipak…
Sabiram i sebe. I delim. Podvajam licnost i pokusavam da onu Drugu od te dve licnosti unistim, neutralisem i zatvorim u neki duboki i mracni lavirint da nikada vise ne izadje i cini zlo i nesrecu u kojoj je bila tako dobra. Oduzimam sebi nepotrebno. Sklanjam i uklanjam.
Visestruko dobro proizaslo iz svega, za sve strane koje su ucestvovale u sharadi, pokazalo je neka tipovanja na buducnost, kao fotografije u staklenoj kugli, neke male i simpaticne slike, sasvim prijatne, umirujuce.
Iskrenost kao poslednje oruzje i poslednja odstupnica, odgovori koji su mi bili potrebni. Zaista potrebni. Bilo mi je neophodno da znam. Sa istinom je uvek lakse i bolje. Istina skracuje agoniju. Istina te tera da se suocis i naucis da zivis sa njom. I uvek je bolja pre nego kasnije. Jer istina, pored svega boli. Ali mnogo manje kad je blagovremena.
Dobila sam rat nad samom sobom. Desilo se nesto potpuno cudno. Kao da sam se konacno pomirila. I slusam neke reci, zamisljam neke slike, testiram sebe i osluskujem… Ali ne cuje se nista. Nema grchenja, ne smeta mi. Ugasilo se. Nije mi krivo, ne boli me, ne desava se nista. Osluskujem zacudjena, naculjenih usiju, nerava, u stavu za skok i napad, ali ne desava se nista. Ono sto je valjda najvise bolelo, onako svakodnavno, odjednom je nestalo. Kao u bajkama, kad se glavni junak jednog jutra probudi, i ceka svoje cudoviste da pomoli svoju veliku ruznu, zelenu glavu, odvratnog zadaha, ali cudovista nema… Umrlo je ili napustilo kraljevstvo. I sad vlada jedna vedra tisina u koju junak jos uvek ne veruje, sumnja, osluskuje, ocekuje nekakvu zamku i trik. Ali nema zamke. Ni trika. Samo cudovista vise nema. Hoce li se vratiti? Ne znam.
Buducnost je promenila boju i oblik. I lokaciju. Za sada je dobro…

Soundtrack: U2 – Stuck In A Moment

Po istom onom receptu po kom se prave gay sinovi, prave se i cerke pederke. Potrebni sastojci variraju minimalno, doslovno je razlika u zacinima. Kao sto odredjenoj vrsti mesa odgovara odredjen zacin i vrsta vina koje se uz taj obrok sluzi.
Recept: Sastojci:
Uzeti jednu majku, snazne licnosti, dominantnu, autoritativnu, frustriranu i sa blago iskrivljenim stavovima o vaspitanju dece.
Dodati submisivnog, blagog oca, bez autoriteta i znacajnog uticaja na porodicnu dinamiku, pozeljno je da bude i cesto odsutan, hladan i prilicno nepristupacan, bez interesovanja po pitanju mesanja u vaspitanje dece. Svaka suprotna karakteristika moze pokvariti ukus jela u finalu.
Varijacija na temu, u nedostatku kvalitetnog sastojka br.2 je da otac takodje ima gay sklonosti, koje po mogucstvu praktikuje krisom, iza ledja i da se o tome sazna, ali naravno dovoljno kasno. Kao sto za odredjena jela povce koje se dodaje mora biti dovoljno zrelo. (ako mislite da je rezervnu varijantu sastojka 2 tesko pronaci i da ih ima malo, toplo savetujem preispitivanje, ne biste verovali koliko je lakse pronaci zamenu od osnovnog sastojka)
Neophodna je i velika kolicina frustracije i nezadovoljstva sobom i sopstvenim zivotom dva najbitnija sastojka.
Zavisnost deteta i nesposobnost odbijanja bilo kog zahteva, putem emotivne ucene je sustinski sastojak, koji majka stvara vremenom, brizljivo, iz cega zakljucujemo da je kvalitet prvog sastojka izuzetno vazan.
Dodati prstohvat fizicke lepote majke i/ili njene brige i sopstvenom izgledu.
Kao finalni sastojak neophodno je stvoriti idolopoklonstvo, idealizaciju i nekriticko obozavanje majke u ranom detinjstvu, koje ce kasnije prerasti u prezir u kasnoj adolescenciji, a sto ne bi smelo da utice na zavisnost.
Nacin pripreme: krckati sve sastojke zajedno na tihoj vatri do puberteta, a onda pojacati vatru. Ovaj proces ce od sastojaka ubacenih u lonac napraviti, ukoliko je temperatura dobra, neophodnu kolicinu trauma, frustracija i nelagodnosti, sto ce ukus dovesti do perfekcije, sto je trenutak kada sebi mozete cestitati na kulinarskom umecu.
Servirati na besprekorno ustirkanom i belom stoljnjaku, u laznoj atmosferi porodicne idile i sa dobro ohladjenim, laznim, nasminkanim i odglumljenim osmesima u velikoj kolicini.
Prijatno!

A onda ima dana kao sto je ovaj…
Dodje trenutak kad se osecam kao da sam pod vodom, vec predugo, da ce mi pluca prsnuti od nedostatka kiseonika, i onda me, ta ruka koja me drzi pod vodom pusti. I izronim. I udahnem. Duboko. I otvorim oci. A voda je bistra i plava, nebo je svetlo i suncano. I isto tako plavo. I onda disem duboko i svet, makar na trenutak, izgleda lepo.
Ovih dana slusa mi se Madonna. Veseli opus. Kao sto su: Hanky Panky, Vogue, Holiday, Material girl. Ovih dana besumucno ugovaram kafe sa prijateljima i ljudima koji na to mesto pretenduju. Ovih dana ne mogu da se cudom nacudim kako imam, odjednom, posle toliko obaveza, vremena za sve. I za ucenje, i za prijatelje, i za spavanje. Konacno.
I ovih dana dozivela sam malo otkrovenje. Shvatila sam, sticajem cudnih okolnosti, da sam spremna da nastavim dalje. Ne brini, to ne znaci da cu otici iz tvog zivota. Niti da cu prekinuti kontakte. Ali znaci da ce se za mene nesto promeniti.
Jer zaista ne mogu vise da zivim ovako. Potreban mi je neko ko ce, ako ga pozovem u 4 ujutro jer mi gori kuca, doci na moja vrata u 4:03, sa kofom vode u rukama. Potreban mi je neko ko ce me zagrliti kada to zatrazim. I poljubiti i kada je trezan. Potreban mi je neko ko ce malo, i za promenu, biti u stanju da podnese moje probleme i anxioznosti. Neko ko se nece plasiti mog prisustva, mojih reci, mojih prijatelja i moje teritorije. Neko ko ce imati hrabrosti da sedne u autobus sa mnom i ode u ludi provod. I da, potreban mi je sex. Zasto, na kraju i to ne priznati? To je samo jos jedna, sasvim normalna ljudska potreba. A ja sam samo ljudsko bice. Mozda cudno, mozda nadasve neobicno, ali ipak samo to.
I ne mogu vise da zivim od onoga sto od tebe dobijam. Ne mogu da zivim od jednog poljupca mesecno, u pijanom stanju, negde u nekom podrumu, u guzvi, medju ljudima koji su hostilni, koji pljuju i komentarisu. Ne mogu vise da zivim od toga, ma koliko taj poljubac zaustavljao planetu. Potrebno mi je vise. Mnogo vise. Ne ocekujem od tebe da mi to das. Nikada i nisam. Ali ocekujem da to muski podneses kada se desi. A kako sam neopisivo pozitivna, puna energije i otvorena za kontakte, pocela sam, eto i u to cudo da verujem. Da, verujem da ce se i to desiti. Pa makar bilo privremeno.
Ovih dana moj ugao gledanja na svet, na moj zivot, se promenio. Malo, sasvim malo, ali izgleda dovoljno.Tek koji stepen. Taman toliko da mi je potreban neko nov. Neka promena. I taman toliko da ulozim dovoljno energije da nekog novog i pronadjem…

Soundtrack: Madonna - Vogue

Da mi je samo znati na kojoj su tacno gudri bili oni ljudi sinoc? I zasto mi, dodjavola zasto, nisu dali malo! Svi od reda kao da su uzeli neki esid, neku zeshcu halucinozu i tripovali, svi do jednog istu stvar. Osecala sam se kao da samo meni niko nije nista sipao u pice i sad sam ja jedina tamo koja nije na drogama i nich mi nije bilo jasno sta im je? Tacno mi je doslo da ustanem, stanem na sred sobe i kazem: Ajde brzo sad da priznate na cemu ste, i jos brze da date i meni malo, cicije ni jedne, sram vas bilo!
Cinilo mi se da igram dve uloge paralelno, shtucao mi text. Ne moze da se igra jedna predstava po dva razlicita scenarija!
Pa kad su krenula rafalna serijska pitanja, jos sam se i drzala. Izvlacila se na fore i viceve, trudila se, muchena, da odgovorim nekako na pitanja koja nemaju odgovor. Ispadoh zabavna i fina, duhovita i nadasve sarmantna – citaj izvukla sam se!
Izvini, a kako ja da odgovorim na pitanje: koliko dugo ste vi zajedno, kad nismo, ali lepo se igramo veze s vremena na vreme, onako sporta i zabave radi? Da sabiram kumulativno po vecerima ili sta? Istina, nekima su zapala i teza pitanja, kako se kasnije ispostavilo.
Nekako sam se drzala i kad su krenule konstatacije. Ajde i to nekako. Ali kad sam imenovana kao snajka i buduca kuma, mal` nisam bubnula sa one stolice!
Razumem ja da je to stara ekipa, da neki cekaju decu, pored one koju vec imaju. I beskrajno sam zahvalna na nadasve lepom primanju u drustvo. Prihvacena i bolje no sto sam ocekivala, a mozda i zasluzila? A ne ko ja, najgora ona preispoljna, koja drka neku muchenu decu internim forama (pogledati 4 bloga na dole).
Lepo, porodicni ljudi, zenjeTi, sa sitnom decom i ozbiljnim poslom. Postujem, cenim, lepo je to. Ali nije za mene. Ni to, ni kuvanje rucka, ni deca, a bogami ni zlatni retriver… E bas!
E, a onda je dosao trenutak kad sam se ozbiljno zapitala ko je tu od svih njih cicija koja ne da i meni malo toga na cemu su. Rekoh nekome su zapala i teza pitanja. More, pitanja i nekako, ali odgovor!
Ono je bila kolektivna halucinacija u koju nisam bila ukljucena. Znam ja ko je tu jos odlicno glumio, bolje nego ja, jebote! Za to ide poseban respect! Malo ko mene ume da nadglumi. Ali sto je mnogo mnogo je! Na pricu o deci, planovima i usvajanju vec sam htela da pobegnem pod sto, odatle pitam sta im je i sacekam da dejstvo gudre prestane. Za glavu se uhvatih!
Apsurdno je samo to sto je ipak, pored svih haludza koje su ih drmale, to zaista bilo jedno izuzetno prijatno vece. Malo smo se igrali, nikom nista, kao i obicno. Samo, ta prica – mama, tata, pas i kravata bas nije za mene. Zapravo mozda bi i bila da sam ja sposobna da makar na trenutak poverujem u nju. Ali nisam. Samo nisam sigurna jesam li jedina ili nekome treba dodeliti Oskara bez prelaska preko START?

Soundtrack: Madonna - Paradise (Not For Me)