Sklupcana u ljusku oraha plutam po okeanu. Voda me baca i nosi, poigrava se sa krhkom ljusturom. Nebo je sivo, voda hladna i modra. Ne ocekujem brodove i barke. Nikoga. Oko mene je voda gde god da pogledam.
Dolazi jesen. Umorna sam. Sama. Po nekad mi prija ta samoca. Ne zelim da pricam, nemam sta vise reci. Ne zelim da hodam, nemam gde da odem. Ne zelim nikoga da vidim.
Pored toliko prijatelja, ljudi u mom zivotu, raznih lica i likova, ja sam ipak sama. Nemam vise kome da ispricam sta mi je. Nema vise nikoga da slusa.
Ne sumnjam u nove neuspehe, ako se samo usudim da probam. A ne mogu da prestanem. Ne znam zasto to radim? Svaki put obecavam sebi, ponovo i ponovo, da necu, ne opet, ne ovog puta. I sta? Svaki put sapletem samu sebe. Pokusam i zavrsi se neuspehom pre no je i pocelo. I osecam se jos gore nego pre.
A unutra je ostala samo supljina. Prazna metalna serpa u kojoj ni kamena nema da zazveci. Opustosena i prazna lutam sivim metalnim hodnicima svog uma u kome ne pronalazim vise nista. Nema nicega za sta bih se mogla uhvatiti. Samo opustosene metalne prostorije.
A sve bih dala da imam nekoga kao sto sam ja u zivotu. Nekoga koga bih mogla pozvati kad mi se sve srusi u lice. Nekoga ko ce makar imati toliko vremena da me saslusa. Ko me nece osudjivati, koga mogu da driblam i prodjem nekaznjeno. Nekoga ko ce makar liciti na stare ljubavi u ono doba dok sam se zanosila da nesto vrede. Nekoga…
Obeshrabrena nocima koje dolaze u kojima cu cutati sa ekranom svog kompjutera, pricati prstima i slusati ocima. Obeshrabrena time sto u mojim vizijama buducnosti ne vidim sunce. I uplasena da ovo osecanje nikada nece proci…

Soundtrack: Neverne bebe - Gotovo

Mrzim ljude! Sve! Redom!
Mrzim i ludake i normalce, cini mi se da bih najsrecnija bila kad bi cela ljudska vrsta izumrla. Sa mnom ili bez mene, svejedno. I to, ako ikako moze sutra!
Kako i ta ljudska vrsta mrzi mene, cini se da smo se bas lepo slozili. Divota jedna!
Izgubila sam jos jednu bitku, pa sam odlucila i da predam rat. Isticem belu zastavu i evo, definitivno odustajem. Evo vam oruzje pa se zabavljajte! Mozda se i pobijete usput, to bi tek bilo divno!
Izgubila sam i nadu. Djuture sa jednom divnom osobom. I jos kojecime pride. Zasto? Zbog stranaca.
Zbog ljudi koji su se predstavljali kao moji prijatelji. A koji su sve samo prijatelji nisu. Neprijatelji mozda, stoka sigurno.
Oni su prijatelji samo kada im je potrebna safety net. Za sve strahove, frustracije i sranja koja im se desavaju. Koju naravno predstavljam ja. Oni su prijatelji kad im je potrebno rame za plakanje. I samo i jedino tada. A ja sam savrsen prijatelj koji ce uvek biti tu. Za sve. Da ih iz apsolutno svih sranja izvuce jednim potezom.
Kada je uteha i pomoc potrebna meni, nigde ih nema. Ne javljaju se na telefone, ne odgovaraju na poruke, negde su u zezanju, negde lochu i skachu. Daleko bilo da me pozovu, pa makar iz nekog najosnovnijeg obzira prema mojoj sjebanosti. Daleko bilo da me pozovu ikada. Kada je meni potrebno rame za plakanje, kada je meni tesko, jedini prijatelj koga cu naci, koji ce biti dostupan i raspoloziv je moj kompjuter. A kao sam neverovatni pozitivac, super devojka, fenomenalna, neverovatna sve u ogavnom, ljigavom superlativu od koga mi se povraca bar 10 puta vise nego od kombinacije hemije koju sam strpala u sebe. Super sam ali ne i za izlaske i druzenje. Samo za jebeno kukanje i ostala beznacajna i besmislena sranja koja su sebi izmislili da bi imali problem kad ujutru ustanu iz kreveta. Ako uopste ustanu.
Vrhunac ove odvratnosti je jutro posle mojih krahova, kada me jos napuse sto pijem i gudram se lekicima umesto da ih zovem. Aha. A sto da ih zovem? Da bih pricala sa gospojom iz mobilne telefonije kojoj su dostupni (mmujjbm) ili da bih slusala umilni zvuk zvonjave u beskraj?
I zbog njih sam izgubila? Zbog njih? Odlepljujem od muke. Dodje mi da ih preventivno pobijem, pa onda da udaram glavom o zid. Kao da nisam to vec radila. Steta samo sto sam onaj preventivni deo preskocila.
Budala. Dezurna. Najveca. Neopevani kreten! Ja naravno. Sto sam ih cuvala uz sebe misleci, kao naivna srednjoskolka, da ce oni ostati pored mene i kad me ovi drugi ostave. Aha. Dodji juce!
I tako sam postala mizantrop. Ubuduce namerno zaboravljam rodjendane. Ubuduce se ne javljam na telefon, posebno ako je nesto hitno. Valjda je to ta zlatna formula. Sto ih vise bijes to te vise vole. E, pa sad cemo da primenimo empirijski. Da vidimo kakvi ce rezultati experimenta da budu. Postajem najgora. Menjam superlativ za epitet najveceg olosha!

Soundratck: Portishead – Glory Box

Naslucivanja su igrala u senkama, tamo po ivicama sobe, u najmracnijim kutovima, tamo gde je najmanji komadic svetlosti zalutao greskom pa pobegao glavom bez obzira. Tamo gde je ionako priguseno svetlo znalo da nema sta da trazi. Zavarali su me zvukovi, glasovi i guzva. Nisam ih videla.
Naslucivanja, sasvim mala, naizgled naivna. Ali dovoljna izgleda. Dovoljno zelena, dovoljno zla i dovoljno, cak vise nego dovoljno, istinita. Bar po snorkijevskim teorijama…
Tek sam danima posle toga videla tragove koje su ostavila. Kasno naravno.
Varnice se nisu videle. Mislila sam naivno i da se ne osecaju u vazduhu. Bice da sam, kao i obicno, pogresila. I bice da se za mene nista nije promenilo. Kako i bi?
U vazduhu je treperio jedan cudan miris. Nisam ga nanjusila na vreme. Ima ko jeste. Nevidljiva elektrika je odradila svoje, pokazala i dokazala, kako jedan moralno deformisani gremlin rece. Ono sto sam mislila da mogu sakriti, da mogu zamazati, umotati u zvukove i tecnosti, zatamniti prigusenim svetlom, samo je blesnulo jos jace. U polumraku je sjaj mojih prijatelja bio jaci od Sunca. Posledice kao i obicno snosim ja.
Prezivljavanje je odavno postala moja disciplina, moj omiljeni sport i hobi, stil zivota. Pa ce samo, to i ostati. Pocinje izgleda jos jedan polugodisnji ciklus. Jos jedan koji cu preziveti. I izaci iz njega jos ostecenija, jos ludja, jos sve… Samo ne bolja i sposobnija za funkcionalan zivot.
Placam previsoku cenu da budem ono sto jesam. Ali nista drugo ne mogu biti. Ne vise. Ako sam ikada i mogla. I mada sam na to ponosna, i mada sam srecna sto imam takve prijatelje kakve imam, i mada ne umem, sve i kad bih zelela biti nesto drugo, nesto odglumljeno, prikriveno i sasvim lazno, sve to i dalje ne znaci da me sve ovo ne boli. Ponovo sam kaznjena zbog toga sto jesam. Kao da je to nesto novo. Kamoli iznenadjujuce.
A, da! Pocni da likujes. Ponovo si pobedio. Kao da sam ikada imala sansu da pobedim u ovom nasem ratu…

Soundtrack: Depeche Mode – The Darkest Star

Ulozi su podignuti. Sky high. Postali smo, zapravo lazem, postala sam, ozbiljan kockar. Na ovoj zelenoj coji naseg zivota, na kojoj se kockamo nasim glavama kao da su vrhovi sibica, ulozi su dostigli nepojamne cifre. Pa ipak, i dalje dopustamo jedno drugom po koji gvir u karte, tek da se nasladimo, kao ja imam jacu ruku, bolje karte, mogu vise…
A zapravo smo okovani, zavezani za taj sto. Ovo mucenje koje priredjujemo, ta patnja u kojoj uzivamo, postaje nam jedina dusevna hrana pored sve srece koja nam se pruzila na zlatnim tanjirima. Dobili smo tacno ono sto smo trazili i zeleli, a sada ne znamo sta s tim, osim da ga koristimo kao new and improved sredstvo za kidanje duse. Oruzje za mucenje. Ne orudje za zivot.
Imam sve razloge da budem srecna. I donekle i jesam. Ali nikad potpuno.
Razdvojila sam svet na dva dela. U jednom je sve lepo. U drugom se odrzava takmicenje. Ko moze vise da povredi drugu stranu. I hranimo se bolestima svog uma, trujemo se ziveci u iluziji da smo jaci nego sto jesmo. I vidim i ja, kao sto vidis i ti, samo to tako lepo i suptilno krijemo, koliko crkavamo od muke. Kako je dovoljan jedan pogled, kakva rec, kakav dodir, samo pogled da obrne zeludac na centrifugu. Ujedamo se umesto da se ljubimo. Zelja koja je jaca od svega, koju sputavamo nadljudskim naporima, svicne katkad iz mraka, svojim crvenim ocima, tek da podseti koliko je mocna, koliko je mocnija od nas.
I znam, tacno znam, po vrsti dodira, po mestu na kom se dodir zavrsava, po vrhu prsta i pulsiranju istog na mojoj kozi koliko je jaka ta zelja. I nemocna uzivam, dozivljavam nehumano zadovoljstvo izgovarajuci tu jednu, poganu rec. Vrtim je po jeziku i usnama, dozivljavam extazu u njenom ukusu, prevrcem je po ustima kao kakvu opojnu i otrovnu, slatku tecnost, sa mirisom gorkog badema. – Umri!
Umri od muke i ljubomore, udavi se u tom zelenom otrovu, sam si zakuvao taj kotao, sam si kriv, apsolutno sam! Promeni sve boje, uzduz i popreko. Seti se kako sam ga upoznala. Znam da te to razara iz malih, suvisnih reci u nekim banalnim recenicama. Skupi svoj zeludac na najmanju mogucu meru, uvrni ga u Gordijev cvor, prevrci se po krevetu bez sna, u agoniji koju je izazvala samo pomisao na to zasto ti nisam odmah odgovorila na poruku, gde sam, s kim sam i sta radim. I neka te sahrani ta zamisljena slika u glavi u kojoj dozivljavam najludji orgazam na svetu sa osobom koja nisi ti. To se valjda naplacije dug, za sva ona moja uvrtanja zeludca, za sve moje agonije, za sve one noci kada sam se kao crv uvijala od muke i nemoci. Nikada mi nismo bili iskreni do kraja. Da se bar sad ne lazemo…
Samo sto ovog puta nije kao pre. I, kad vec uzivam do ove bolesne mere, neka ti ovo bude najveci udarac. Ne radim ovo zbog tebe. Vec samo i iskljucivo zbog sebe. Zato sto mi je lepo sa njim. Zato sto je sve sto ti nisi. U svakom zamislivom smislu. I uzivam u svemu tome bez tebe.
Samo je dodatna hrana to sto negde znam koliko umires od muke, ma koliko ne priznavao. Jer vidim. Jer te, nazalost, znam.

Soundtrack: The Cranberries – Free To Decide

Imala sam tu srecu da 12 dana spavam pored osobe koju volim. Ludacki, iracionalno i sasvim blesavo. I tu nesrecu da saznam da me ta osoba ne voli.
Dovoljno? Verovatno.
Stvari jesu crno bele. Mi ih gledamo u nijansama sive samo onda kada ne zelimo da vidimo istinu, kada nam je potrebno da sebi zamazemo oci, da se od necega zastitimo. Problem je u tome sto su takve stvari resive samo kada su crno bele, samo kada se pojednostave i postave na suprotne strane kontinuuma.
Kopam po sebi i tragam za malim stvarima koje ce me zaleciti. A nisam dobro, ako ikada i jesam bila… Ipak, ja nikada nisam dobro, pa opstajem. I volela bih, makar na kratko, na dan ili dva, da zaboravim sve i da samo zivim, u nekom beslovesnom stanju.
Nisam vise u stanju da zivim sa svim onim stvarima sa kojima sam do sad zivela.
Postaje sve nepodnosljivije to sto su tudji kosmari moja svakodnevica. To sto sve teze podnosim stvari koje bi drugi podneli lakse. Sto sam sve obrnula. Postaje uzasno to sto drugi imaju kao problem situacije, i to situacije koje, ma koliko sjebano i tesko resenje imale, makar ga imaju. A ja imam (zapravo nemam!) sjebanu osobu koju ne mogu i nemam prava da menjam. I koja me, naravno, ne voli. I ne zeli.
Postala sam tacno ono sto je B. prorekao da cu postati. Frustrirana zena, figura kojoj zavide i podsmevaju se. Iz mnogo razloga za oba.
Znam da cu preziveti. I da mi je potrebna tisina. Znam jos i to da cu prsnuti jednom, da ce i taj dan doci kada vise necu moci da zivim u ovom malom, pateticnom i jadnom kavezu koji sam sebi stvorila. Kada vise necu biti sposobna da volim nekog ko me ne voli. Ali je taj dan jos daleko. I niko i nista mi ne olaksava sve ovo. Zapravo, samo otezava. A taj je kavez tezak. I istina koju u njemu kljucam je otrovna.
I ako stvari postavim crno belo, ili onakve kakve jesu, postaje nepodnosljiv. Tragam za snagom da sprovedem jedino moguce resenje ali je ne pronalazim. A nijanse sive vise nisu raspoloziva odbrana.

Soundtrack: Negativ – Ti me ne volis