>> http://www.youtube.com/watch?v=Xo_EnsxQtyU
svasta sam nesto pisala, al' me omese u procesu, pa barem ovoliko da podelim s vama :)

Nerascesljanja, trsava kosa spusta se u slepljenim pramenovima na uska ramena. Bez sjaja. Bez boje. Neupadljiva i dosadna kao njena vlasnica.
Na nesto sirem licu, neobdarenom lepom puti, smestile su se oci bez izraza. Iz njih govori samo napadni blesak, koj gotovo da prozdire okolicu.
Na trenutak mu se cini da njima pokusava upiti sadrzaje spolja kako bi ispunila unutrasnju prazninu. Shvata, reka reci, juri i obliva sagovornika, ne bi li iznova i iznova, u svakom novom naletu, zbunila vec bespomocnog sagovornika prikrivsi nedostatke prirode i duh bez pokreta.

Da cuti, ne bi postojala. Poput dosadne muve otima paznju u potrazi za hranom.

Mute.

I ostaju samo usta, bez tona, da se bespomocno micu.
Posmatra misice kako se beskorisno grce nesmanjenom zestinom, a ipak za njega gubeci iż trena u tren sve vise svoju svrhu.

„U kom trenutku ce shvatiti da je ne slusam? Hoce se osetiti nebitno, beznacajno? Hoce ucutati da sacuva mrvu dostojanstva? Ili barem iż pristojnosti?”
Baca jos jedan pogled na njenu neuglednu pojavu. Zvuka nema ali na njegovu nesrecu, slika je i dalje tu.

Ne. Ovaj stvor nema pristojnosti, zakljucuje donekle iznerviran situacijom u kojoj se nalazi. I uz teskobni uzdah, skrece pogled pred sebe, u zid.

Oseca da je nadomak resenja. Zna. Samo trenutak koncentracije, jos jedan mali napor neurona i ono ce se neizbrisivo ukazati. Tek tada, moci ce da predahne. I ulaze poslednji napor, ne bi li dosegao tacku, od koje se po inerciji, gotovo vodjene stranom silom, pocinju sklapati kockice, a nacin na koj ce ovladati problemom postaje jasan put, kojim ce se naknadno nonsalantno prosetati, u pravcu savrsenstva.

Obuzima ga osecaj dobro poznatog zadovoljstva. Superiornosti. I pocinju da mu se znoje dlanovi.
Ne sme se saplesti o sujetu. Usmeri li paznju na sebe u kljucnom trenutku, virtuelna konstrukcija ce nestati a vesto ispletene niti u nepovrat rasplesti. I jos jednom, zateci ce se na pocetku. U onom zamisljenom tezistu mislima, od kog je potraga za resenjem, lov savremenog coveka, otpoceo.

Drmusanje ga doslovce cupa iż misli. Zbunjen od naglog, usiljenog prekida kreativnog grca, skrece pogled ka smetnji i u neverici, trazeci objasnjenje, pocinje da cuje reci…

„Vidis, vidis kako izgleda. Pipni!” izgovara gurajuci mu ruku pod nos.
„To je potpuno normalno” uspeva da procedi bezbojnim glasom, resen da joj ne priusti ni trun zadovoljstva, pokazujuci najmanji znak interesa.
„Ali, gledaj, kao da se deformisao od drzanja olovke, pipni, pipni…” nastavlja da insistira histericno krseci prste, nesposobna da se suzdrzava.

Srecom, vec je ustao, instinktivno pripremljen na situaciju koja je usledila, i bez reci uvlaci poslednji dim zahvalan sto je cigareta dogorela.
Na korak od vrata, u masti ih vec zatvara za sobom, uz cvrst tresak. Kao los zadah, bolest, ocaj i slabost se sire, izazivajuci mucninu.
Nema vise strpljenja. Nema milosti. Gluposti se uvek grozio, ali glupost osiljena dosadom, jednostavno mu je nepodnosljiva.

>> http://www.youtube.com/watch?v=SOn1G6XC35g

Jutro u sobi s juzne strane.

…Sedi blago pognutih ramena. I samo oku vestog posmatraca, taj detalj nesto govori, uklopljen u celu sliku.

Presavsi pogledom po poznatim obrisima, grc delimicno popusta. Beli zidovi doimaju se toliko cisto da mu se sire nozdrve pri pomisli na miris sveze farbe.
Donekle nesvesno, u pokusaju da skrene misli prelazi rukom preko glatke povrsine stola, sacinjenog od teskog, svetlog drveta.
Na tren cula su probudjena i kao da mu se vidokrug prosirio.
Smesta se udobnije u radnoj stolici, isturenih grudi sto daje neodredjenu krutost, inace mekom drzanju, i zastaje posmatrajuci sopstvenu saku. Misli sto naviru, brisu ostatak prostora u neprepoznatljive obrise, iznova nestvarnu, mutnu opnu.

Da zeli nesto da promeni na sebi, bila bi to saka. Oduvek ju je smatrao previse zenstvenom, zbog nezne koze i vitkog zgloba. Kao prerasla detinja ruka, inkopatibilna telu odraslog muskarca.
I ozbiljna bora, smesta mu se medju obrve…Ali je vesela, decacka narav brzo brise.

Baca se na posao s entuzijazmom novordjenceta, nicim umorenim, opterecenim, cistog srca. Kao da juce nikada nije postojalo a da je minut ranije, samo deo nepreglednih sati apsolutne koncentracije.

I jedan zrak prvog jutarnjeg sunca, sapleo se preko neprovidne metalne sredine prozorskog okna, nateravsi ga da refleksno zazmuri. A potom, predvodjen onim prvim, ceo snop blistave svetlosti prodire u sobu smestajuci mu se na lice.

Isteze se opustajuci napete misice i jos jednom prepusta, da mu sunce svojim iskrama broji pege i nestasno skaklji trepavice.

Lako, kao vetrom potaknut, ustaje, prilazi prozoru i gipkim pokretima ga otvara. Zastaje na tren, i licem, grudima, oseca prikupljenu toplinu sto emituje bistro staklo. Gotovo naslonjen na njega vidi milione cestica fine prasine. Igru senke, sto ih od oka sakriva, i svetla sto ih oku, kao reflektor izvodjaca na pozornici, otkriva. Nemarno lebde u prostoru, sepureci se u beskonacnosti.

Svez vazduh u naletu istiskuje onaj jucerasnji, ustajali i unosi nove mirise od spolja. Tek pokosena trava…

…Jabuka.
Kiselina vocke golica mu nozdrve i uz mali grc u vilici, usta se pune pljuvackom. Pazljivo posmatra zelenu koru kako se odvaja od socnog ploda i nastavlja pokret, hrskavo uvijajuci pod ostricom seciva, ka vestim prstima.

S uzivanjem, uz malo oklevanja prinosi prvi komad usnama. Pogled mu postaje zamagljen. Necujno, prisao bi mu s ledja, pridigavsi se na vrhove prstiju i prisno zagrlio. Pustajuci samo tisinu da stoji izmedju njih.

Ne znam kud se setih ove pesme...Sad je pevusim...

Pa, bas i nisam morala to sebi da uradim, no sta je tu je...Barem 'epo pevam :)

I blame you for the moonlit sky
And the dream that died
With the eagles flight
I blame you for the moonlit nights
When I wonder why
Are the seas still dry
Don't blame this sleeping satellite

Did we fly to the moon too soon
Did we squander the chance
In the rush of the race
The reason we chase is lost in romance
And still we try
To justify the waste
For a taste of man's greatest adventure

I blame you for the moonlit sky
And the dream that died
With the eagles flight
I blame you for the moonlit nights
When I wonder why
Are the seas still dry
Don't blame this sleeping satellite

Have we lost what it takes to advance
Have we peaked too soon
If the world is so great
Then why does it scream under a blue moon
We wonder why
If the earth's sacrificed
For the price of its greatest treasure

I blame you for the moonlit sky
And the dream that died
With the eagles flight
I blame you for the moonlit nights
When I wonder why
Are the seas still dry
Don't blame this sleeping satellite

And when we shoot for the stars
What a giant step
Have we got what it takes
To carry the weight of this concept
Or pass it by
Like a shot in the dark
Miss the mark with a sense of adventure

Don't blame this sleeping satellite
I blame you for the moonlit sky
And the dream that died
With the eagles flight
I blame you for the moonlit nights
When I wonder why
Are the seas still dry
Don't blame this sleeping satellite

Don't blame this sleeping satellite

>>http://www.youtube.com/watch?v=UuhDDx49TTw

Godine 480. p.n.e., persijske snage pod caem Kserksom, koje su prema Herodotu brojale 2 mil vojnika, presle su helspont i krenule u svojoj monzini na pohod ka Grckoj, da bi je osvojile i porobile.
U ocajnickom cinu odlaganja, izabrane snage od 300 Spartanaca izaslane su do termopilskog klanca, gde su se planine i more toliko priblizavali da su bar delimicno neutralizovali persijsko mnostvo i njihovu konjicu. Ovde ce, postojala je nada, elitni borci voljni da zrtvuju svoje zivote moci za koji dan da zadrze milionsku armiju u najezdi.

300 Spartanaca sa svojim saveznicima zadrzavali su osvajace 7 dana, sve dok, izlomivsi u pokolju oruzje boreci se, "golim sakama i zubima" (kako je zabelezio Herodot), nisu na kraju podlegli.
Spartanci i njihovi tespiski saveznici izginuli su do poslednjeg, ali merilo hrabrosti koje su postavili svojom zrtvom nadahnulo je grke da ustanu i da u jesen i u prolece poraze Persijance u bitkama kod Salamine i Plateje, spasivsi tako novorodjenu zapadnu demokratiju i slobodu da ne budu zatrte u kolevci.

Danas 2 spomenika cuvaju secanje na Termopile. Na onom iz modernog doba, zvanom Leonidin spomenik po spartanskom kralju koji je tamo pao, urezan je njegov odgovor na Kserkso zahtev da Spartanci poloze oruzje. Sastoja se iz svega 2 reci: Molon labe. "Dodji i uzmi ga."

Drugi spomenik, iz antickih vremena, prost je kamen u koji su urezane reci pesnika Simonida. U njegovim stihovima sazet je mozda najslavniji od svih ratnickih epitafa.:

Putnice, kad stignes Spartancima
reci da padosmo verni njihovim zakonima.

Premda silnu hrabrost iskazahi svi Spartanci i Tespijci,
najhrabriji od svih bejase spartanac po imenu Dijenek.
Pripoveda se da na vece uoci bitke neki Tracanin rece mu
gde Persijanci u tolikom broju lukonosa imaju da strelama
svojim kad ih odapnu, pomracuju sunce.
Dijenek, opet, nezastrasen recima ovim, us osmeh opazi:
"Dobro je, jer tako cemo se u hladu boriti."
Herodot: Istorija

Lisica mnoge varke zna;
divlji vepar jednu, al vrednu.
Arhiloh

Stiven Presfild, "Ognjena Kapija"