Odlucim ja juce, da je vreme da importujem novi playlist na iPod. Sto i nije neko cudo, ali moram priznati da sam ceo prethodni dan provela shuffle-juci izmedju 2 pesme The Roots i Moloko, nakon sto ujutro, negde izmedju kafe, carapa i mindjusa, napravih pogresan klik misem.

Da bi bilo zabavnije, u toku dana zamolim kolegu da on to uradi za mene i okvirno „narucim” soundtrack iż filma „It’s all gone Pete Thong” & jos vruc od skidanja - Ministry of Sound 2007…

Nakon radnog vremena, otisnuh se u dan zbilja uzivajuci…Cak me ni beskonacno cekanje po redovima u bnk nije spustilo.Tri ekspoziture Intese sam promenila, na putu ka kuci, dok naposletku nisam otkrila onu gde necu „umreti prerano” - ni malo casnom smrcu (citajte: smejuci se samoj sebi na entuzijazmu/gluposti sto uopste cekam)?!

Elem, zavrsih sve sto je trebalo i prelazim Trg, castim se kokicama u Pecini…I, tu dolazim do vrlo zbunjujuceg (maltene pa zabrinjavajuceg) momenta.

Pocinje pesma…Da imam antene, ukrutile bi se i ispravile u sumnicavom iscekivanju. Melodija, realtivno poznata, ali nista dovoljno definisano…Pocinje glas da peva, ja u potpunoj neverici - Ceca?! Ko me zna, bilo bi mu savrseno jasno koliko je dooooooobru foru, napravio kolega i od srca me nasmejao.

Mahinalno sam preskocila pesmu nakon par taktova…Ali, onda, nekim cudom ponovo se vratih na istu…

• Digresija - Izrazito me nervira laz u svakom svom obliku. Da li ste doziveli da vas osoba, sa kojom ste npr. delili dogadjaj i odlicno znate istinu, ubedjuje u neistinu a da pritom nije prisutan niko osim vas? Uvek se zapitam o besmislu situacije - Koga dovraga lazu?!
• Slicno, kad osetim da samoj sebi ne priznajem sustinu, a snimim je krajickom uma, odbacujem povrsne misli i drmam pravac u srz - pred kim bih se pretvarala „nema 3 osobe u sobi”.

I tako sam ja dobar deo puta do kuce s uzivanjem slusala - Cecu?!
I uvece „pevusila” doticnu pesmu dragom preko chata, dok je on silno umirao od smeha.
I zakljucila, pridruzim li se dijaspori, moj muzicki ukus może biti ozbiljno doveden u pitanje.

Situacija je u najmanju ruku - alarmantna. Smejem se po ceo dan, sva iskricava. Opet me sustizu ista pitanja sa svih strana: “Na cemu si, (prolecu?!) daj, podeli i s kolegama/prijateljima!” i iż neromanticne duse (Icina vecita pridika) pretvaram se u trash queen mekog srca.

Wow.

Slika - exit 06
>> http://www.youtube.com/watch?v=ATIaXPd_hQc
>> http://www.youtube.com/watch?v=iZKeSNZhm18 (u znak secanja na ne tako davna dooobra, dobra vremena…)

Utroba mi se popela u grkljan.

Setam po svom asfaltu, lutam u zakrilje noci.
Iznova osecam dobro poznati poriv: zastala bih, rasirila sake, osvrnula se poput deteta sto ne zeli da bude uhvaceno u vragoliji, cucnula i kradom, hitro, spustila dlanove na tlo.
Samo toliko, da se uverim da je tu?
Ma samo tren mi treba, da upijem mrvu stvarnosti i nesto cvrsca ustanem, poznajuci gradju po kojoj koracam.

Suzbijam detinji instinkt i zakljucjem - nije primeren devojci mojih godina.

Patvorno zrelo, produzavam niz ulicu. Vec znam, hrabrim se, te nesvesno ispravljam ledja, prkosno dizem bradu. I jos jednom, momcima sto dobacuju delujem arogantno, dok nedodirljiva pokusavam da dotaknem vazduh. Prstima napipavam sponu s toplim vecernjim strujanjem, bezuspesno trazeci oslonac, dok se i vetar poigrava mnome… Gura mi ledja, plete se u noge, zadize suknje…

“Prokletinja!” Pomisljam dok uporno nastavljam, ne osvrcuci se, a spustam stopalo meko, drhtavo, kao mace sapu, dok radoznalo ispituje svet oko sebe.

Podizem pogled…Lipe gledaju na mene. Iz godine u godinu, budim se s njima. Cvetamo zajedno. Jos koji dan i izmesacemo mirise kao pobratimi krv. I ljuljam se u kolevci lazne sigurnosti…”Moja teriotrija!” da zazmurim, umela bih napipati svaku kvrgu sto je kisa izvajala a sunce zapeklo…

Zurim…

I sat kasnije zurim nizbrdo za njima…Dragi visoki momci… Svaki njihov korak, pet je mojih…Trckam zurno sustizuci ih. Lutkica u haljini princeze. Cipka me je progutala. U stiklicama, lelujam nalik listu. Krhka, nemam nameru da posustanem. I zabavljam se pomislju “Pljunula bih kao musko!”.
Zasmejava me inkopatiblinost.

Znam. Pogled ih vuce…I spustice pogled. Moje trepavice su gusce i duze.
Znaju, lezao je u mom krilu, bezbroj puta.

Provlacim se kroz drzak ritam kluba, nemarno pulsirajuci u poznatom ritmu.
Naviknuta, nestajem u izmaglici kojom isparava toplo stado.
Talas izmesanih pokreta pokriva me olaksanjem.
I povlacim neposlusni korset nebrojeni put. Spustam grlic flase na zedna usta.

Znam. Provukli bi mi prste kroz kosu.
Znaju, sva njegova snaga, nalazi smisao robujuci mojoj neznosti

Vide gde zanosi se u meni.
Lomi ih zelja dok misle - cuvali bi me bolje nego on.

I osecam, slivam se, kao kap vode niz dlan…

>>http://www.youtube.com/watch?v=Jv8qyYu9jF0

Ne znam sta mi bi, valjda su "ta" raspolozenja zarazna...:)
>>http://www.youtube.com/watch?v=pBDZUAXehzk

Mislim da cu skroz happy biti kad budem mogla da zijavim.."Moj je grad veceras dobio luku..." :))))

Odoh pevajuci, Veeeeeeeliki pozz!

Dakle, upravo sam se raspilavila ko malo dete od srece i od ponosa!

Generalno sam veliki esteta i vrlo verovatno da (negde) nikada necu prezaliti sto nisam svojevremeno prelomila „na levo” i odabrala primenjenu umetnost umesto marketinga kojim se danas bavim.
Valjda sam, konstantno suocena s primerom svih umetnika moje porodice, nasla „spas” u materijalizmu.
No, izbor fakulteta me ne sprecava da i danas obozavam crtez, fotografiju, dizajn…Dodatno, gotovo da umem da napravim sve sta mi padne na pamet: „od igle do lokomotive”.

I? Sta dobijete kad izmesate estetu s materijalistom? Ormar toliko krcat stvarima, da ga je nemoguce zatvoriti i pored toga sto „pravim cistku” on a regular bases…Dodajte afinitete prema dizajnu, pa cete u istom naci i hrpu unikata koju su MOJA rukotvorina.

Danas nazalost manje pravim „sve i svasta” s obzirom na nedostatak slobodnog vremena…Ali i dalje, kada mi prekipi „zapalim u svet maste”. Sto izgleda otprilike ovako: sedim s drugaricom, kafenisemo do 2 am, farbam je, potom ona lakira nokte, and I get to play obucara…

O cemu je rec…Danima obijam radnje po gradu, trazeci ravne cipelice. Iskreno, smucilo mi se od identicne, neinventivne, dosadne, square robe koje se preliva s rafova Bg radnji. Ljudi, najbolji opis mog dozivljaja je „boooooooooooriiiiiiiiiiing”.
Te sam odlucila da moram uraditi nesto po tom pitanju. Kupila sam nesto napribliznije onom sto bi mi se moglo svideti i transformisala u unikat koj upravo imam na nogama.

Jupi, mojoj sreci, nikad kraja! Doduse, prsti negoduju. Kljesta, debele igle, etc nisu za ruke u vlasnistvu tvrdoglavih.

Sve u svemu, danas posebno uzivam u komplimentima. Jer se ne odnose samo na to sto „umem da nosim” stvari, vec i kako sam ih napravila.

Slika - Rene Caovilla cipelice...

Smrzla sam se.

Spustena medj prozracnu mrezu pokreta nebeske kicice.
A sunce istrajno vuce senke.
Odeca se zagreva.Toplina isijava.

Duh ostaje hladan.

Pokusavam da zamislim sebe, gde lezim opruzena na travi.
U oblaku svezine… Doticem je vrhovima prstiju, dok mi rosa kvasi odecu, i ostavlja zeleni trag na farmerkama.
I neko drvo je tu?
Dodajem zvucni efekat…
Vetar u jednakim naletima pokrece krosnju…Ritmicno u gipkim zamasima, mlade grane setaju lisce nebeskim svodom.
I samo po secanju raspoznajem boje, sunce je sve zavilo u jednu rumenu opnu.
Sa svakim treptajem svet se kao negativ urezuje u kapke da bi ubrzo potom poceo da bledi, ostavljajuci samo blestavu prazninu, sto nagoni da iznova otvaram oci.

Mrstim se suncu, bezbrizna, pospana…Ne raspoznajem dal me skaklji vragolasta travka ili njen gorak miris sto se uvlaci u nozdrve, bez upozorenja, naglo, niotkuda…
Prljava, izguljenih kolena poput deteta.

Shvatam, ne vredi.
Masta, ne pruza spas. Danas nemam utocista.

I dalje mi je hladno.
Osecam jezu kako dopire iznutra, iż dubina skrivenog usuda bica. Gamize.
Uporna, perverzna, nalik drskom pogledu ljubavnika.
Pocevsi zavodljivo nezno, od prsta na nozi…
Produzava dalje, put kicme…
Osecam, broji prseljenove.
I zavrsava djavolju jednacinu na samom kraju dlake, ostavivsi me prikovanu za pod, neprimereno svesnu njene tezine…

Bez pokreta.
Jer, gde kretnja nice? U onog sto ne zna gde pocinje…I jos manje, gde se zavrsava?
Igram se recima.
Do krvi grizem usnu…
I sapucem lazi: „Zelim da prestane, zelim da prestane, zelim da prestane…”

A znam, sama pomisao da osecaj utihne gusi me.

Trnem polako…Ledena.
I sopstvena nemoc, prokleto me zabavlja.

Sklapam oci. Dlanovima pritiscem usi…I s otkucijima srca, pustam da tonem u bezdan, muk, tminu…Mozda, ako za mene nema sveta, ni on ne vidi mene?