Pomalja mi se ideja u glavi, za koju ni sama nisam sigurna, da li zelim da je spoznam. Mislim da nam drustvo namece ideale koji su potpuno u neskladu s ljudskom prirodom.

Placite ali, nismo monogamni - tacka.

Najblize idealnom je da postoji osoba koju cete uvek voleti. Koja ce uvek biti deo vas. Vasa istorija, vase danas, i sutra?

Neko ko je hm…Svetinja? S kim bi ste stvarali porodicu i bili i prijatelj do kraja zivota? Ali to uopste ne potire mogucnost, da cete kroz zivot, nailaziti na ljude, koji vam u trenutku mogu znaciti mnogo. Kojima imate u nekoj tacki u vremenu sta da date i dobijete zauzvrat?

Ne. Ne mislim na strast. Vise od toga? Rastemo, razvijamo se nadopunjujemo i ucimo jedni od drugih…

Moguce je dobiti mnogo, veoma mnogo, najvise, od jedne osobe, ali sve? Tesko…Uvek i u svakom trenutku? Heh, bilo bi lepo…

Mislim da sam potpuno izlecena od ljubomore…Ne treba mi zaklinjanje na vernost. Mislim da bih mogla mirne duse pustati svog coveka, da odlazi u trenutcima kada ja nemam sta dam u dam…I vraca se, dajuci meni, vise?

Bazicno, ideja mi je, hm, koj bi bio pravi izraz, gotovo sexy?

Ne zelim muskarca koj ce imati samo mene do kraja zivota.
Ali…Gde je taj sto bi mene pustio, pozelim li da odem…Ne bih li mogla, opet da se vratim.

opet ja? :)

osecam se ko seherezada, imam prica za 1001 noc :D

evo sta sam jos shvatilaa.....

kad god sam se pitala sta je to po cemu merim svoj zivot...osvrtala sam se iza sebe i nekako, kad sagledam sve, vidim da sam vodila jedan extremno ispunjen zivot...i ne zalim ama bas ni za cim sto sam uradila...jedino bih mogla zaliti za onim sto nisam. ako gledam sebe, danas, kakav sam covek postala, ja sam stvarno onako? srecna i zadovoljna...i znam da ja kao takva, mogu nadalje voditi samo jos bolji zivot...i radujem mu se neizmerno. ti sam najbolje znas, koliko sam ja, ahem, prebukirana sadrzajima? koliko sam non stop in motion, pa cak i onda kad "stojim" u meni sve kulja...

sam djavo zna, koliko bih zelela ne da mi svaki dan, no svaki sekund u danu bude nova godina...ali jbga, zivot se zbilja moze samo ziveti a ne i kontrolisati? u smislu da ce biti dana koji su ok, i onda onih koji su nesto manje ok, verovatno i teskih, pa onda fantasticnih. i znas sta? suma sumarum - meni je to skoz ok.
vicem ovde - i'll take it! prodato!

jednostavno kapiram da je sreca u nama samima...svi silni usponi na balonima od sapunice, koji posle prsnu pa se razbijes o pod ko zvecka cista su sarena laza...nema srece spolja, ne mozemo se hraniti i ispuniti drugima...

kapiram da covek mora biti otvoren prema svetu, prema ljudima...da bi zapravo mogao da uziva u njima. prosto nema cekanja da te drugi zabavi, razonodi, usreci...moramo sami veseliti sebe, pa onda i druge, pa onda i drugi vesele nas...

dodje mi da trckam okolo po suncu, egzaltirana u stilu - jao leptiric! jao cvetic! jao pekarka! smesna sam ko vic...al' sve mi fino i lepo, i onda kad je manje lepo? moj dan pocne tako sto slucajno naletim na radnika gradske cistoce i zakucam se u njega, izvinem mu se uz tako otvoren smesak, da covek odgovara "ako sad mi je toplije oko srce (posto je ono na levoj str gde sam ga lupila) sreco moja"

ludnica kolko me to cini lakom i veselom....

valjda covek mora da nadje, mir u sebi i da dopre do sebe, ne bi li uspostavio neki balans, pa onda da balansira i kroz zivot najbolje sto zna...ziveti, ali stvarno ziveti - to je prava umetnost...

grozno je sto smo adaptivna bica, sto se toliko plase promena, ma plase se svega i ne razumeju sebe same, pa ni druge, da zavrse pred tv-om vec zaboravljajuci sta to znaci biti srecan. otupe, otudje se, umru zivi.

to mi je najveci strah u zivotu...ocu uvek da bude otpusena, da cavrljam i da se smejem, za sve drugo cu lako!
dodje mi da svako jutro kad ustanem, isprsim se i kazem sebi autoritativno "IZADJI I BORI SE!" jer jebeno tako, treba ziveti svaki svoj dan......

i nema univerzalnog puta, ne? svako mora sam da nadje put do sebe... sve sto mogu da kazem je da me ne plase "kisni dani"....i da je mnogo vazno pricati...nikako gurati pod tepih! jer, kad pricamo, bolje cujemo sami sebe...i nekako cistimo, krcimo put, do one divne sustine...

Da. Moze da bude extremno dobro…Ali danas cu o losem tripu.

Imam jedan potpuno nevin, bezazlen trenutak…Od onih sto se u zivotu ne pamte. Sto ih guta zivo blato svakodnevnice…A onda?
Onda ga jednostavno vise nemam. A sve bih dala za isti…

Tisina. U kojoj zivot vise nije film. Pre je samo scena.
Zarobljena u fotografiji. Ne disem. Ne zivim.
Stajem na tren i sve zajedno samnom. Pakleno jasno vidim svaki glupi detalj. Obrisi, ivice i meki nabori nadvise se nadamnom, obuzimajuci kompletnu svest.

I znam, imam citav delic sekunde, u kom smisljam molitve da nikada ne prestane, ta preteca tisina, zatisje pred buru, dok cekam…U ocaju spoznaje, nemoci, da udarac se sprema. A, silina ovog, smrvice me ko saku jada…

Vazduh se obmotao u buku…Nemilosrdno sustanje…Raste do granica neraspoznatljivosti…Buja…

I?

Egzaltirana sam sto se ne secam, kada mi je secivo dotaklo grudi, pocepalo kozu, pokidalo tkivo, razbucalo kost i nabilo se hirurski precizno, mesarski drcno u srce…

Srecna sam sto ne znam dal sam udahnula vazduh, pre no sto me je obalio talas…

Jer svest bi me udavila…

Samo njeno pomanjkanje, odrzava mi glavu nad povrsinom, u bunilu koprcam se… Paradoxalno, jedino me odrzava u zivotu to sto ne znam da sam mrtva…

I pokusavam da plivam u naletu panike, dok mozak stancuje besmislene podatke… Rec? Sta je uopste? Ima li smisla? Ne pojmim kako premoscuje razdaljinu izmedju dva bica…Osecam, nema sam, a svasta izgovorih? Mora da jesam, sati su prosli…Ophrvana odgovorima koje ne cuh…

Samo brutalni ritam vodi ka izbavljenju…Vojnicki diktiram: Plivaj! Zamahni! Mozes! Moras! Plivaj! Disi! Zivi! Mozda obale nema...Ali plivaj! Ka fatamorgani! Bori se! I uhvati cvrsto! Drzi! Ne pustaj! Prebaci svoju granicu! Prezivi! Pobedi! Plivaj…

Mucnina trazi svoj put od pupka…Previse je …Ne mogu, ne mogu da podnesem, moram ga izbaciti iz sebe…

I citav moj zivot postaje kovitlac…Centrifuga scena…Poneko lice, zrak sunca, papuca…Usisana i izbljunuta. Bez ijednog sadrzaja…Sve sto prepoznajem je hladnoca plocica u porodicnom kupatilu.
Najbitnija stvar na svetu je mali predah…Da se ustinem, samu sebe dotaknem i utvrdim, da i dalje postojim.

Placem. Smejem se. I iznova placem.

I napokon, talas se povlaci…
A onda shvatam. Nemocna, izmrcvarena…Isibana…Vuce me iznova sa sobom…U grotlo novih spoznaja…Novih ponora…Danima, tonem…Sve dublje…

Shvatam…Danas sam davljenik. Bez trunke ponosa, sto grcevito drzi slamku. Nesto, realno bice dovoljno. Samo da stoji, dok izmice se tlo pod nogama…
Dajte mi da radim! Da sam! I da zato, sto sam, disem… Do potencijalnog sutra?
Samo da ostanem normalna…Treba mi pelcer. Jedan dobar gen.
Ma nista vise, samo nada, da ako ga drhtavo, skrseno, pipavim pokretima zasadim…Mozda nikne?

I sad kada nestaje, samo zelim svoj zivot nazad…Onaj jedan besmisleni trenutak, da mirne duse mogu da ga zaboravim.

>> http://www.youtube.com/watch?v=hIExZvqX4j4

Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit...

Neque porro quisquam est qui dolorem ipsum quia dolor sit amet, consectetur, adipisci velit...

There is no one who loves pain itself, who seeks after it, and wants to have it, simply because it is pain...

i evo sta jos mislim,

bottom line je - kada ostajes kraj nekoga...godinama? to je zbilja ljubav...a znas zasto? jer svako od nas ima hrpu svojih sranja...i nekad se ponasamo tako jedni prema drugima, da je zbilja moguce toliko nervirati ili biti iznerviran, toliko imati los period...da ostajes i volis, ne zato sto je tada neko dobar i divan...nego ono, volis sustinu? ostajes zbog potencijala tog nekog, da bude osoba, kakva znas da jeste ispod milion slojeva...i zbog vere? da ce taj neko doci do svoje sustine.