Jos jedan vikend, uredno slozen u proslost.

Ispostovala sam svaki sekund. Mnogo lumpovanja…Sisanje. Druzenje s dragim mi ljudima… Spremanje sobe (uff). I neizostavna detoksikacija, nedelja na bajsu. Preziveh Camel Trophy u nekoj izmisljenoj kombinaciji…Ruke (da, ruke) me i dalje otkidaju…

Ustajem kao tabula rasa…I polako mi se vracaju fragmenti secanja…Do kraja dana slozim neki rasparcani puzzle.

Ponedeljak zbilja treba preziveti.

Ispod tamnih naocara, iza veselog lika i jos po koje maske krije se pesma…

Pocinje toplo i raskosno…Zamaman uzitak za cula u najavi…I onda me na kratko ostavlja nedorecenu, neispunjenu…Talas hladnih tonova. Letargija…I samo na tren, promice glavna tema…Gotovo neprimetno, tek da odrzi paznju?

U bujici suplje dosade, gotovo da odustajem, vise i ne cujem, ali ipak osluskujem. Ton na ton, lepi se melodija…Trenutak tisane, i prokleti mol, odjekuje kroz ambis. Zvuk mi izbija kroz kozu. Jezim se…

I suze naviru, ali dovraga, necu se rasplakati.

A tako bih se rado skupila, scucurila u najsitniju tackicu. Nestala, makar na tren.
Toliko sam umorna.
Treba mi, treba…Barem jednu noc mirno da spavam…

Joj, liiiiiiiiip dan! :)

Nadam se da cete se sloziti samnom. Ja se nesto smejuljim od ranog jutra…Prvo sam se u minibusu kikotala sa sobom, citajuci 24h, mislim vest “Teletabisi nisu gay”, kol’ko je to dobro…Svet nikada nece prestati da me iznenadjuje svojom gluposcu…Cime se sve narod bavi, ahahah, hocemo li se vise opustiti?

Dalje, doskocila sam automatu za kafu! Sad sipam kratki espresso, cokoladu i trknem do frizidera po mlekce od 1,6 % mm…Onu hemiju u prahu vise ne unosim u sebe!

Kolega se smeje?! (prethodnih par dana je bio u nekom neizdrzu, pa sam samo cekala kada ce srafciger poleteti u mom pravcu)…Ovo je prava milina, ih!
Docekase me zvuci one poznate “Yugoslovenka”…Na moje djuskanje uz izcudjavanje, gde je to iskopao, dobih objasnjenje da je pesmu zapravo dobio na mail…Hmmm…

Prekrstih ga u Vladana.

O cemu se radi…Vodimo, tj. vecma doticni kolega, poslovnu korespondenciju sa indijcima…Ah to je fantasticno, moram priznati da zbilja zvuce kao Apu … Elem, kolega pre par dana, naslovio jedan mail na “Dear sir,”…Dobi odgovor, sve divno krasno, plus jedan crveni p.s. “I’m a lady”…Uuuuuuuuu…

Dalje, dobih zadatak da pisem Re: i ispravljam stvari…Hahah, tako sam ih ispravila, da ga riba sada muva uz - “Don’t forget, I’m just an email away”…Naravno, padaju posalice, kako mu je ona poslala pesmu yugoslovenka, iz osvete…

Stigao mi je neki promotivni material…Mnogo je dobar osecaj, drzati opipljive rezultate svog rada (a da u pitanju nije novac)…

Suma sumarum:
- volela bih da me ima barem 6 komada, ujis, sta bismo svasta radile…
- office ne smrdi vise na vino! (sreca, sreca, radost, uzivancija...)
- ako zelite da vam odgovore na mail, dovraga zgurajte sve u jedan pasus!

slika - Perem sudove na poslu?

…A lepo sam im rekla da ga ne ostavljaju samog…

Dolazim na posao.

Ulazim u office.

Zaticem kolegu kako petlja po ormarima?
Skida police, baca kutije, prebacuje flase (?!)…U momentu kako sam progvirila iza onih vrata, njemu ispada kompletna kutija sa flasama jbnog Banatskog Rizlinga…Srca do kolena…Smrdimo do pola hodnika…

Hik.

Bas ce mi neko poverovati da sam bila na poslu…

Suma sumarum:
- Obecala sam, vise ne dolazim u kratkim suknjama .
- Bar da je bilo neko bolje vino :(
- Sad imamo fantastican izgovor da ne budemo u office-u!

Kad god se obucem u potpunosti u belo, redovno prospem nesto po sebi i ubrljam se.
Elem, danas sam gotovo potpuno u belom…Iscekujem, ali nista se ne desava…

Boze, kako dosadan dan!!!

Life is dandy...

Uf. Koje pitanje, ha?

Evo sta mogu da potpisem, nikada ruku necu dici na svoje dete. Fizicka agresija je ono cega se najvise grozim. Moozda ga sljapim preko pelene, cisto da bi postojala instinktivna barijera, zabrana.

Elem. U fazonu sam “wow o cemu ja razmisljam?!” Kada cu biti spremna da imam dete? Onda kada budem dovoljno sigurna, da ih mogu vaspitavati licnim primerom. Kada se toliko izgradim kao licnost, da u meni ima dovoljno ljubavi i stabilnosti, da rastu srecno i slobodno. Klinci su ko sundjercici, upijaju sve zivo. Zelim da ih ozracim lepotom, toplinom a ne da sadim nemir i nesigurnost.

Razmisljam kako se moje vaspitanje odrazilo na moj zivot. Naravno da su me odgajili kao i “svaki” roditelji – najbolje sto su znali.

I zahvalna sam sto sam imala svu slobodu i poverenje, koja se moze zamisliti…S jedne strane, tako mi je usadjena neka bazicna vera u samu sebe i u to da cu u svom zivotu naposletku praviti izbore, koji su dobri za mene. Da cu biti ok.

Divno je kada vas ne kaznjavaju. Onda nestaje potreba za lazima. A kad vas neko laze, gubite ga. Tako su moji imali i nemogucu pubertetlijku, ali su uvek znali gde je, sta je, s kim je. Birali su da mi budu prijatelji, samo da me ne izgube, da imaju uvid sta se samnom desava, u godinama neizdrza.

I zbilja, s tolikim poverenjem koje mi je poklonjeno, jednostavno nisam mogla da zamislim, da ih razocaram.

Ali…Razmazise me do bezumlja…I to je takva kontrausluga…Uf. I danas vapim za autoritetom. Smesno mi je kada cujem ljude da kazu kako imaju problem s autoritetom…Ja se ko najdivnije dete topim na isti. I pitam se…Kada cu ga izgraditi u sebi?

Citav zivot trckam izmedju krajnosti…O da, vrlo umem da se iskontrolisem. I vise od toga, kad se zainatim, pravi sam control freak. Ali s druge strane, kad se pustim, nema mi kraja…

Cini li mi se, ili je Beograd dobio prolece?

Mozda napokon i ja otkrijem sredinu.