Baš je juče bilo mučno gledati Buša, kako u ime USA u sred Tirane ponavlja da je jedino rešenje za Kosovo nezavisnost... Na stranu kako smo došli u takvu poziciju da je "15% naše teritorije" ni na nebu ni na zemlji, ali pitam se ja, koja zemlja koja drži do sebe ne bi reagovala najoštrije na takve izjave?

Znam, mnogi će skočiti kako treba pogledati istini u oči, sagledati stvarnu situaciju, kako je za to kriv taj i taj, a ne ovaj i onaj, bla bla bla,... Sve ja to znam, znam i da nismo baš moćni da se kur*imo, ali ne treba da budemo ni pihtije... Kako god okreneš, ne valja...

A ako im ne možemo ništa, ne moramo da ih volimo i ja ih ne volim... Ali mogu bar da pričam viceve :-)

George Bush je otišao u posetu jednoj osnovnoj školi. Nakon govora dao je deci priliku da ga pitaju šta požele. Jedan mali dečak podigne ruku i George ga pita za ime:
- Stanley, odgovori dečak.
- Šta želiš da pitaš, Stanley?
- Imam tri pitanja:
Prvo, zašto je SAD napao Irak bez dopuštenja UN?
Drugo, zašto ste vi predsednik kad je Al Gore dobio više glasova?
Treće, šta se zapravo dogodilo sa Osama Bin Ladenom?

Upravo u tom trenutku zazvoni zvono za odmor. George Bush kaže da će nastaviti nakon odmora. Kad su se vratili s odmora George kaže:
- Gde smo ono stali? Aha, vreme za pitanja. Ima li netko pitanje?"
Drugi dečak digne ruku. George ga upita za ime.
- Steve - odgovori dečak.
- Što želiš da pitaš?
- Zapravo imam pet pitanja.
Prvo, zašto je SAD napao Irak bez dopuštenja UN?
Drugo, zašto ste vi predsednik kad je Al Gore dobio više glasova?
Treće, šta se zapravo dogodilo sa Osama Bin Ladenom?
Četvrto, zašto je prošlo zvono za odmor zvonilo dvadeset minuta ranije nego obično?
I peto, gde je nestao Stanley?

Zamislite mesto Dimnjaci negde u Srbiji… Čovek prisustvuje suđenju kao zainteresovana strana u postupku i u jednom momentu vadi oružje i ubija sudiju i recimo advokata…

Ja se hipotetički zapitam, a pošto se recimo, zamislimo, danima nakon toga ne pominje povod užasnog čina, zašto bi taj čovek uopšte učinio tako nešto? Da li bi tako nešto učinio samo neko ko doživi tešku nepravdu i nemoćan je da je ispravi? Sumnjam u svojoj mašti da bi sa druge strane neko ko je svestan da nije u pravu, uradio tako nešto…
A u ovoj zemlji advokati i sudije su pošteni, dokazano rade samo po savesti i istini, ne primaju mito, ne šuruju sa mafijom, ne sređuju da se neko izvuče zaslužene kazne, ili dobije uslovnu ili minimalnu... Toga svega ovde nema.

Mislim da je najbolje nakon nekog takvog zamišljenog incidenta potpuno okrenuti glavu samo na jednu stranu, dakle nikako ne preispitati da li slučajno nešto smdri u celoj oblasti, već treba zaštiti te ispravne činovnike države, prvo o trošku države, a što da ne i nekom privatnom jedinicom koja bi mogla da se oformi kako bi činovnici bili sigurniji da neometano rade svoje poslove…

A možda je čovek iz moje zamisli samo najobičniji ludak, od koga se treba i mora efikasnije zaštititi? Može naravno i tako, u mašti sve može, ali ja sam na sekund hteo da zamislim malo drugačiji scenario…

Sada je subota oko 21h, ono preko reke je Kalish :-) ... Pre 5 dana, posle 20-ak godina pauze, ponovo sam seo na svoj bicikl i poceo novu rekreaciju... Za pocetak mogu da potvrdim da je tacno ono sto kazu: "jednom naucis da vozis bicikl, nikada ne zaboravljas" :-)

Vise utisaka sledeci put, pojedose komarci dok se stoji u mestu :-(

Nedavno sam se, po prvi put u životu, zaposlio. Ali zaposlio u smislu da radim za nekoga, tj. da imam nadređenog, šefa, gazdu,…, a da sam pri tome stalno zaposlen, regularno. Posle 20-ak dana dao sam otkaz, ali sam radio još toliko, potpuno svojom dobrom voljom, dok nisu obezbedili zamenu (čisto da budem korektan).

Plata je bila prosečno niska za tu vrstu delatnosti i potrebnu stručnu spremu, moglo se isterati i nešto više, čak i napredovati u vrlo dogledno vreme. Ali ja sam otkaz dao zbog radnog vremena, bolje reći nevremena, a oko njega se nije dalo pregovarati, ono je u firmi nepromenjivo. Šta više, stariji po činu rade duže, pa čemu onda napredak?

Doživeo sam, tako radeći, da propuštam neke stvari koje su meni lično važne u životu, a samo usled obaveza uzrokovanih poslom. Istina koju još nisam pomenuo je da imam i paralelni kampanjski izvor prihoda koji mi je do sada omogućavao da ne budem gladan, ali "pravi" posao je nešto čemu ću i dalje težiti. Na sledećem razgovoru biću bogatiji za više iskustava i jedno najvažnije saznanje: primarni cilj mi je raspored vremena po tekovinama 1. maja, "tri osmice", osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati slobodnog vremena. Vikend slobodan, svaki. Sada zavidim svima koji to imaju. A ono što nama sada prodaju pod "evropsko radno vreme", nema veze sa Evropom i svetom gde postoje sindikati koje poslodavci ne smeju da ignorišu!

I uopšte, za mene je bogat čovek onaj koji ima slobodnog vremena, što više vremena da ga provede sa dragim osobama, prijateljima, društvom. Lično nimalo ne težim radu i zaradi po cenu gubitka slobodnog vremena. Jer vreme je ono što neumitno teče i treba ga koristiti prema ličnim afinitetima. Idealno po meni je naći balans sa dosta slobodnog vremana i poslom koji će zadovoljiti ambicije čoveka u finansijskom smislu, a tu smo svi različiti :-) Jer neko će umreti ako nema na zidu sliku nekog akademskog slikara, ili muzički uređaj od par hilajada EUR-a, a nekome je dosta da ima za pivo uz preferans na splavu na Adi Međici :-) Ne osuđujem ni jedne ni druge, neka svako radi šta mu je volja, ako je tako srećan… Biti srećan je suština življenja.

Tužno je što sam ja ove godine na pomenuti 1. maj radio, oba dana, iako je zvanični državni praznik. Bilo, ne ponovilo se… Voleo bih, iako je to teško moguće, da radni narod u ovoj zemlje prestane da se ponaša kao roblje i povrati malo dostojanstva. Tada će za praznike raditi samo dežurne pekare i bolnice, a i oni će za to biti adekvatno plaćeni. Utopija?

P.S. Ovih dana gledam opušteno sve mečeve naših na Roland Garrosu, za mene je i to sloboda :-)))))

Znam da ovaj blog (skoro) vise niko ne cita, sto nije ni cudo jer (skoro) niko nista vise ni ne pise... Ustvari, to mu je nekako doslo uporedo...

Zato samo koristim priliku da one koji slucajno svrate, a znaju me, pozdravim sa jednog od izletista u okolini Beograda, gde smo se pre par sati okupili na rostilju i usputnom pecanju kedera, a ostacemo do veceras, ili dok nas kisa ne potera :-)