Ponekad se svet zavrti pa stane. Ponekad dan postane noc i ne znas gde si. Pitas se da li zivot ima nekog smisla. Da li onaj cikica sa belom bradom spava i bas ga briga za sve. Kad te udari istina po nosu onda si u trenutku zatecen. Sta raditi kad neko ko ti je drag nestaje u mraku nepostojanja, a ti ne mozes nista da uradis? Kad si nemocan i kad je sve protiv tebe. Kad si samo posmatrac.

Cesto se pitam zasto postojim i gde nestaju svi ti ljudi koji su nam nesto znacili. Ali verujem da je vecni zivot ono sto ostaje u deci i stvarima koje smo uradili. Sitnicama koje su ostavile traga u nama. Ali ipak u trenutcima istine, osecam se sicusnim. Shvatam da sam samo deo univerzuma. Neko ko je vazan sada, u ovom trenutku. A sutra, sutra sam secanje. Ne, nisam tuzan zbog toga. Samo osecam zivot. Znam da sam reka koja se uliva u more. Da sam zrno peska u pustinji. Kap u moru.

Nije mi zao sto starim. Ono sto ne mogu promeniti, o tome ne razmisljam. Zao mi je sto necu stici da uradim sve ono sto bih zeleo, necu videti mesta koja bih zeleo videti. Sto sam obican covek, a ne carobnjak koji moze nacrtati osmeh na svacijem licu.

Ponekad osetim istinu postojanja, da bas u ovom trenutku neko umire ili se bas sad radja.

Jedan prijatelj mi je zatrazio da mu pozajmim novac za pice kad smo isli u zivot. Ma jok rekoh, ja castim! U diskacu kada smo trebali da platimo, izvukao sam iz dzepa saku punu love, odvojio novcic i platio kelneru. Moj prijatelj mi je rekao: HVALA.

Jedan prosjak mi je prisao i zatrazio novcic. Ja sam zavukao ruku i nasao samo jedan. Za trenutak sam razmisljao a onda mu ga dao. On je pogledao u moju saku, pa u novcic i rekao: BOG TE BLAGOSLOVIO!

Kad umire dan nestajem u zvezdanoj prasini noci i zelim te. Gubim se u sebi i pronalazim u tebi. Upijam se svakim delicem svoje koze, jer me boli starast za tobom. Da li znas da te zelim ludo i otkaceno, bez granica i ostatka? Zelim, ali se plasim vrtloga noci. Jer ljubav je divna dok traje, a bolna kad nestaje!

Kad se radja dan budim se iz onog pijanog sna koji smo sanjali sinoc i sanjivo sanjam otvorenih ociju. Opojni miris ludih trenutaka, osecanje slatkog bola i zvuk sapata umora jos uvek odzvanja u sobi. Crni leptir noci je odleteo u neku drugu pricu a ja hocu, zelim i mogu! Grlim te cvrsto pogledom i znam da mi se dogodila ljubav, jer ne znam zasto volim!

JA:
- Moras imati cilj u zivotu. Treba imati iluzije i snove. Ako ne, bices na kraju deo price ”Cvrcak i mravi”. Umreces od gladi i hladnoce!
Svet se ne okrece oko nas. Mi se okrecemo zajedno sa njim. Zemljina teza nas drzi prilepljene za ovo parce zemlje i zelja da ostavimo trag iza nas. Da na onoj praznoj ravni rodjenja sagradimo svoje vizije.


ON:
- Ali zasto ne uzivamo u postojanju. Da smo deo prirode, da disemo, nismo bolesni, da postojimo. Pa zivot je najvece cudo i zadovoljstvo sveta. Cujes li ptice kako cvrkucu?
JA:
- Treba trenirati i biti fith for fight. Zivot je beskonacna borba i nikad ne znas kud te vodi put. U ovom svetu nas bombarduju informacijama, sve to treba kanalisati i upotrebiti ono sto je relevantno za nas. Treba ici stalno napred.
ON:
- Moj duh je spokojan, ali moje misli nisu. Moj put je onaj koji vodi ka unutrasnjem miru. I nista mi ne treba sem mog ranca iskustva na ledjima. I on je tezak ponekad, pa ga ja ispraznim da bi ostavio mesto za nove dozivljaje.
JA:
- Hajde onda da sedimo i cekamo da padne nebo! Zasto onda diskutujemo. Mozemo cutati do beskonacnosti, zar ne?
ON:
- I cutanje je razgovor. Tada cujes samog sebe. A ja nemam sta da ti dam ili da te naucim. Jedino mogu da ti pricam o mom zivotu, ali ti moras ziveti svoj.

E ovo se mora ispricati! Ali samo da znate, ja sam potresen i pretresen. Nikad nece biti onako kao sto je bilo. Jer je sve to obrisano vremenom. Taj trenutak odluke je bio trenutak, a ja nemogu oprostiti sebi da sam samo bio posmatrac. Kivan sam na sebe i tu nemoc koja je pobedila, i sto sam sve to tek tako propustio. A pitam se samo, zasto bas ja? Odgovor je mozda, sudbina tako htela.

Mogao sam pobeci i sakriti se. Ili lupiti bilo sta, pa sta mi bog da. Ali imao sam tremu i cutao nemo. Ipak da nije bilo onih ludih misli, ne bi bilo ni pocetka ni kraja. Gotovo sam poludeo od vatrometa trenutka. Ma to je bila erupcija. Lava do kolena ljudi! Borimo se za goli zivot, a obuceni smo. Urlamo, vristimo, histerisemo kao divlje zveri. Borba u bespostedna! Kataklizma i dzepnom izdanju. A trebalo je odlucno reci, ja stojim iza svake reci. Pucajte, ja se ne predajem!

Eh, kad bih mogao tu borbu opisati recima. Kad bi reci bile opipljive i stvarne. Kad bi mogao napisati REKA i onda se baciti u papir na kome se ogleda bas ta rec. Zaronim u reci i plivam dalje. Zamisli kad bi ti i ja bili tako bliski, i ja mogao da te u sred noci pozovem telefonom i pitam: Koje vino da kupim! Crno ili belo????