Voleo bih da sam vetar. Onda bih mogao da te milujem, bas svugde. Da ti mrsim kosu i kradem miris tela. Milovao bih tvoja nedra i pustio da me osetis. Da znas da sam tu kraj tebe. Ljubio bih ti ramena i skrivao se u tebi, saputao ti na uvo, pevusio tiho.

Voleo bih da sam zrak sunca i da te ogrejem mojim svetlom, zagrejem toplinom, okitim kosu kristalima svih duginih boja. Da se igram skrivaca u tvojoj haljini i nalazim sliku tvoje zudnje i da se osecas sigurna u mom narucju.

Voleo bih da ti kazem, bas sve sto nosim u meni. Oslikam sve te zelje, snove i nezne misli. Da ti poklonim bliskost i osecanja, jer to je ono sto stvara buru u nama. Da, sve pocinje i zavrsava se u kutiji sa zlatnim poklopcem.

Zamisli usne zeljne poljubaca. Onako polu otvorene i senzualne.
Pomalo vlazne i ushicene dok jezik povremeno pretrci preko njih i zaludi misli.
Zamilsli kako sve nestaje na platnu zelje i trenutka.
Prospi zatim boju i okupaj telo zmarcima, toplinom, ushicenjem, zeljom.
Oseti ludi trenutak i zaboravi na sve.
Baci kapljice rose na povrsinu jezera i ogledaj se u svojim mislima.
Ako osetis bol od ushicenja. Ako su ti ovi spektri duginih boja osecanja bliski,
onda si sigurno zaljubiska.

Pruzila je ruku i pomilovala trenutak. Na povrsini dana je nacrtala krug kapljicom zudnje i pustila da se on pretvori u hiljadu zelja. Sanjivo je pogledala svoj lik u ogledalu vremena i pitala se. Da li sam dovoljno lepa za vecerasnji bal? Haljinu od oblaka imam okicenu suncevim zracima, usne cu zacrveniti divljinom maste i ludovacu. Upalicu vatromet na platnu neba i naci princa koji poseduje moju cipelicu u svojoj masti. Da li on postoji? Da li je moguce pronaci gladne usne i nezne ruke?

Pogledala je na sat. Hmmm, kasno je. Zasto ici na trg ljubavi kad je sve prodato? Pogledala je kroz prozor. Kisa pada. Ne, bolje je ostati kod kuce i sakriti se u snove. U njima je sve moguce. Ugasila je svetlo i pozelela sve ono sto je nemoguce. Zagledala se u snene oci stranca i osetila lahor zednih usana. Sutra je bilo tako blizu i ko zna sta je ono imalo u svom narucju. Da, sutra je sve moguce!

Ponekad pricamo o politici, cenama, vremenu, i u svetu oko nas. Vrlo vazno naravno. Ali onog trenutka kad smo sami u mraku. Kad nemozemo kupiti zadovoljstvo, prijateljstvo, nove mobilne telefone, LCD televizore i dozivljaj. Kad nemamo sta damo ili uzmemo. Kad nemamo toplo telo kraj nas da nas zagreje. Tada mrtve stvari postaju periferne i neka ubedjenja trenutna i gotovo nevazna.

Onog trenutka kad nas na primer nesto boli, kad lose zdravlje pomuti boje dana, pitam se zasto nisam video sjaj obicnih trenutaka. Uzivao u tome da se nista ne dogadja, uzivao u danu.

U mojoj stvarnosti sunce sija i sve je OK, ali samo razmisljam o tome, da sam uvek nekako nezadovoljan. Uvek bih hteo jos...

Dodir dva tela, nezan i senzualan. Osecaj trenutka, kad se zelja radja.
Usne lagano klize ostavljajuci vlazan trag.
Vrh jezika slika u mraku lude misli i latice cveta se otvaraju.
Polako osecas slankast ukus u ustima,
osecas vibracije tela koje se jezi, reaguje na dodir.
Mekano kao svila te dozivljaj skriva u zagrljaj.

Krugovi na povrsini vode se sire telom,
talasi udaraju u obalu zudnje. Cekas, a zatim nastavljas put.
Gricnes da se oseti bol.
Elegantno pokretima klizaca osvajas prostor,
trenutak dodira tela uz telo.
Pirueta, doskok, i onda…
Vetrovi daju snagu tvom jedru dok barka plovi ka horizontu.
Osecas kako iskre divljine svetlucaju poput zvezda osvetljavajuci put zelji.
Ali to sto vidis nije nista, prema onom sto osecas, kad dozivis UKUS KOZE.