Da li je kraj kada kazes da je kraj, ili kad to osetis a nista ne kazes? Ponekad mi se cini da nas zivot samara i kad nadjemo ono sto smo trazili, shvatimo da nemamo mogucnost da to imamo. Lampioni i secerleme u izlogu radnje. Vidis, ali ne mozes da ih dotaknes. Hteli bi, ali nemozemo. Jednostavno, sve je protiv nas.

Tonemo devojcice, polako ali sigurno. Nestajemo u svojoj nemoci. I niko nije kriv za to sto vise nemamo daha da nastavimo jurnjavu za svojom senkom. Hteli bi da placemo ali suze su presusile. Sakrivamo bol gubitka. Moramo da idemo dalje stisnutih zuba. Tesimo se da smo, bogatiji za jedno iskustvo. Vreme leci sve!

I sta ce biti sa nama? Da li ce nas film ipak naci svoj happy end? Verovatno ne, jer to se dogadja samo u snovima ili na bioskopskom platnu. Ono HAPPY su nam ukrali, ostalo je samo END.

Mnogi pisu postove, zato sto su usamljeni. Ne mogu da nadju reciprocno drustvo u svojoj okolini. Jednostavno, mi zivimo u svetu usamljenika. Sve nam je dostupno, a ustvari nije. Bas kao neka fatamorgana. Vidimo sve, ali ne mozemo to SVE uhvatiti. Trazimo nesto sto ne mozemo naci ili se plasimo da cemo naci. A onda pogledas sebe u ogledalu i pitas se, koliko si ti reciprocan svojim zahtevima. To je deo diskrapancije i ne da se uskladiti. Sa gomilom godina na ledjima, sve je izrazitije. Klinci misle da je sve sareno, dok se odrasli pitaju da li to SVE uopste ima boju, ili je sve samo crno/belo. Ne, moramo verovati u cuda, da bi se ona mozda jednom dogodila! Biti opet deca i radoznalo promatrati zivot oko nas. Sve je moguce, cak i ono nemoguce.

Divno je ponekad odbaciti misli, strahovanja, zelje i nade. Uzivati u trenutku. Bas ovom i bas tu! Jednostavno izbrisati ono ”moram”. Napuniti baterije za nove poduhvate, povuci crtu i sumirati svoj zivot. Stati i osetiti trenutak. Udahnuti vazduh punim plucima, biti deo okruzenja, prirode, jedne velike celine. Upitati se: Da li ja zelim da zivim, bas ovako kako zivim?

Vreme stalno zuri nekud, gomilaju se dani, dogadjaji. Postajemo samo prolaznici kroz svoj sopstven zivot. Ponekad se pitam da li sam postojao, da li sam ja birao ili su me izabrali i zasto ne rasirim krila i poletim? Mozda sam samo odsjaj necije ideje: Roditelja, drugova, poslodavca, drustva, moralnih obaveza, mojih nagona? Pitam se da li sam ziveo ili sam samo mastao?

Tacka ne moze biti velika. Ona je mala, iako mora da sadrzi sve elemente kraja. Ona je na kraju, zar ne? Genijalnost je u tome ako ona oslikava: Dramaticnost, nedorecenost, osecajnost, slikovitost... prenosi poruku pisca, opije mastu, da svaka rec ima svoju tezinu i tezi ka svom moru, tacki. Vrecu treba zavezati u jednu celinu. Strela treba da pogodi svoj cilj.

U tacki je sve kratko i koncizno, jer tacka je mala i sadrzi bas ono sto treba: KRAJ

Znaci hoces da budes moja gitara. Da ti prebiram zice i sviram na tebi. Da otsviram sve one divlje misli koje imam i cuvam ih samo za tebe. Uhh, bas bih te sada stimovao, rastimovao pa opet sve od pocetka.

Mozda bi se razbijali na valovima pozude. Jedan za drugim, ti pa ja. Bas kao sto se bura sudara sa obalom. Mozda bi te pustio da podivljas od zudlje i da molis za jos ludovanja.

Mozda bi se sakrili u mraku nase sobe od kisnog vremena, od svih. Sakrili se u nase snove, ljubili se i besneli kao divlje zveri u dzungli. Da tada bi carovala bura i oluja na nasoj obali, sve dok se nebi pretopila u mirno more.