Ponekad kad si u dolini, vrhovi planina ti se cine nedostiznim,
ali sama zelja da ih dostignes je vec nekoliko koraka na putu ka vrhu...

Ljubav je pokretac svega! Ne samo ona izmedju zene i muskarca, nego takodje:ljubav prema deci, bliznjima, prirodi, tvojim malim zadovoljstvima i tako u beskraj. Ma koliko imali novaca i bili mocni, uvek se pitamo, da li su nasi prijatelji sa nama iz koristi ili nas stvarno vole. Svako ima potrebu da bude voljen i to je jedna istina bez ostatka.

Ali nikad nemoze neko drugi ostvariti moje snove. Njih mogu ostvariti samo ja. Moja krila su moja i nikome ih nedam. Svet se nikad ne da zadovoljiti. Uvek neki pametnjakovic kaze da je bolje ovako ili onako. To lezi u ljudskom duhu. Traziti nove izazove.

Ipak treba biti siguran u svoj let i leteti. Prihvatiti poraz ili pobedu. Pronaci svoju grancicu, tu se usanciti i cvrkutati svoju pesmicu. Onaj ko to zeli da cuje, slusa, nadje sebe u melodiji, taj je onaj pravi. A oni drugi su samo prolaznici kroz tvoj zivot. Svi odgovori su u tebi, a one koje ne mozes pronaci, oni nisu vredni tvoje paznje. Oni nisu tvoji.

Ponekad sam ljut na samog sebe. Obecam nesto a onda vreme pojede secanje i ja sam bez izgovora. Zaboravio sam. Pokusavam da zapisujem vazne datume u rokovnik, ali ipak propustam da cestitam rodjendan prijateljima, odem na festu ili... Stvarno sam nemoguc. Na primer, zaboravljam imena ljudi koje srecem, imena njihove dece, zene, muza. Izbegavam da ih imenujem kad se sretnemo, pokusavam da to bude bezlicno. U stilu: Kako je!

Izgleda da su i mene zaboravili. Ne dobijam pisma, niko me ne zove telefonom, ne dobijam pozivnice za feste. Ipak se pitam zasto, jer sam ja stvarno prijatan i zainteresovan sagovornik, nacitan, kulturan i pun humora. Da, svi se smeju kad se pojavim:=)))

Da li ste primetili da, postoje barem dve varijante razgovora, kad pricas za ”Gluve usi”? To su ekstremni slucajevi srece ili nesrece. Na primer:

1. Ako si se negde ludo proveo, bio na putovanju oko sveta ili dobio na lutriji. Obicno te niko ne prati u tvojoj prici i prelistavanju albuma uspomena. Verovatno kazu: Da da da. I onda brze bolje promene temu.

2. Kad si bolestan i sve ti ide nizbrdo. Poneko te slusa, ali to nije ono: “na istom smo valu”.

Zakljucak bi mogao biti:

1. Zavist: Ako je neko srecniji od mene, kakav ja to zivot zivim? To otkriva da drugima cvetaju ruze dok je kod mene Status Quo i moj EGO je povredjen. Tesko mi je da plivam dalje.

2. Ne to ne postoji: Ako stavimo na periferiju naseg zivljenja cinjenicu, da postoji bolest, starost, nesreca i smrt. Mozemo da nastavimo da zivimo dalje sa osmehom na licu. Konstatacija: To se dogadja samo drugima, ne meni.

Ili postoji neki drugi aspekt koji osvetljava prizmu realnosti?

Da li je kraj kada kazes da je kraj, ili kad to osetis a nista ne kazes? Ponekad mi se cini da nas zivot samara i kad nadjemo ono sto smo trazili, shvatimo da nemamo mogucnost da to imamo. Lampioni i secerleme u izlogu radnje. Vidis, ali ne mozes da ih dotaknes. Hteli bi, ali nemozemo. Jednostavno, sve je protiv nas.

Tonemo devojcice, polako ali sigurno. Nestajemo u svojoj nemoci. I niko nije kriv za to sto vise nemamo daha da nastavimo jurnjavu za svojom senkom. Hteli bi da placemo ali suze su presusile. Sakrivamo bol gubitka. Moramo da idemo dalje stisnutih zuba. Tesimo se da smo, bogatiji za jedno iskustvo. Vreme leci sve!

I sta ce biti sa nama? Da li ce nas film ipak naci svoj happy end? Verovatno ne, jer to se dogadja samo u snovima ili na bioskopskom platnu. Ono HAPPY su nam ukrali, ostalo je samo END.