Globofobi se cesto zale zbog relativnog polozaja kupaca na trzisu: em neka oligopolizacija od strane multinacionalki, em fiktivni rast cena, itd. Medjutim, kupac je sve mocniji, zahvaljujuci ekonomskoj liberalizaciji. Sledi primer.

Poslovne kosulje kupujem samo u Herringbone prodavnicama ili preko neta (www.herringbone.com.au), zato sto je kvalitet fenomenalan, dizajn jos bolji, kroj bez premca i cena razumna. Medjutim, kragna na mojoj omiljenjoj kosulji, kupljenoj pre tacno dve godine, je “procvetala” ovog vikenda. Iako je steta vidljiva samo ako mi se neko skroz priblizi, ipak nije za dalje nosenje. I tako odem u jednu od Herringbone prodavnica u Sydneyu i pokazem im kosulju. Sada, posle dve godine nema vazece garancije, ali zaposleni mi srdacno nudi izvinjenje, prica o tome kako se ovako nesto ne sme dogoditi njihovom kvalietnom platnu, itd. Odmah mi nudi identicnu novu kosulju (na slici). Posle pet minuta, izlazim iz prodavnice sa novom omiljenom kosuljom.

Onda kazu kako je kapitalizam dobar samo za kapitaliste! Zamislite reakciju da sam kosulju vratio u RK Beograd, recimo, 1987....

O Hrvatima (i Grcima) necu; ne zanimaju me. Ali o svojim Srbima cu slobodno (liberalno?). Kakvo je to ponasanje? Tuca prvog dana Australian Opena (na slici), medijski komentari o divljim Balkancima, pesme o ubijanju Hrvata, pretnje nozevima, SMS mobilizacija. Fuj!

Posle ko-zna-koliko godina, imamo pozitivne, uspesne, sredjene (ocevi nisu kao Damir Dokic), pa i lepe tenisere i teniserke. Prestavljaju Srbiju (ne neku tamo vestacku kvazi-drzavu). Nas naziv zemlje, nasa zastava, nas mladi ponos….i onda, bruka! Zasto tako cesto upropastimo skoro sve sto nam krene za rukom?

I ne radi se samo o ovoj tuci. Gledao sam mec Jankovic-Clijsters u petak. Srpski navijaci su bili katastrofalni. Bukvalno su se drali na Clijsters ne bi li servirala u mrezu. I posle nekoliko molbi za tisinu od strane sluzbenika, Clijstersove a i same Jankoviceve – nista! Kao stoka! Ali naravno, uspeli su doneti veliku crnu zastavu na kojoj je pisalo – na cirilici – “Kosovo je Srbija”. Koliko jos godina ce mene, tebe i ove fenomenalne mlade srpske tenisere blamirati ovi polu-evolvirani krkani, monopolisticki-sebicno umotani u zajednicku nam zastavu?

Verujem da ce ovo biti najnepopularniji od svih mojih postova. Ali, mora se…

Muci me gledanje i citanje izvestaja sa raznih tzv novogodisnjih doceka sinoc, od Beograda, preko Vancouvera do Sydneya i Svilajnca (na slici, prosle godine)…i pitam se sta se desilo onoj urbanoj, modernoj, zapadnjackoj verziji srpstva uz koju sam odrastao, koja bar zna koji kalendar treba koristiti? Svo to zona-sumraka slavlje neke fiktivne nove godine je simpaticno strancima. Mnogo od njih vole egzoticne kulture koje slave “originalne“ nove godine; samo, zar je to srpska strategija?

Ja sam uvek mislio da se mi predstavljamo kao evropski narod, koji je vezan za zapadnu kulturu, koji je jedan od naslednika austro-ugarskog carstva, koji je apsolutno mainstream na ovom kontinentu. Medjutim, gledajuci ove slike i snimke, cini mi se da se nesto veoma bitno promenilo u nas. Nismo mi kao drugi Sloveni (Cesi, Slovenci), koji su se otrgli od istoka i vratili se centralno-evropskim tokovima; nismo ni kao drugi Pravoslavci (Rumuni, Grci) koji su se opredelili za zapadnjacku asimilaciju. Jok.

Mi stojimo izmedju Rusije, Otomana i Vizantije. A ovakvim proslavama, iako svi nasi EU “partneri“ vec dve nedelje rade, svima porucuje: dodjite u Srbiju, ljudi tamo nisu kao mi! Zamisli, oni slave novu godinu u januaru! Super je to ako zelimo da privucemo turiste kao one sto idu u Peru ili u Senegal. Ali ako zelimo da budemo prihvaceni kao jedan sasvim obican evropski narod, na ovakav nacin se to nece desiti.

Ove nedelje smo diskutovali, kod Rezonancije, polozaj SPC po pitanju abortusa. Medjutim, izneti stavovi su vecinski pocinjali sa pozicije da je abortus procedura koja je bez prekora i koja mora ostati legalna. Mislim da to nije, sto bi rekli, demokratski best practice, posto treba izneti i suprotne stavove.

Na “zapadu”, gde se vode tzv kulturalni ratovi, uvek sam bio na strani liberala, koji podrzavaju “prava”: pravo na abortus, na istopolno vencanje, na koriscenje droge, na eutanaziju, itd. Ova prava su predstavljena kao paket-aranzman. Medjutim, misljenje mi se polako menja. Moja podrska ovim spomenutim pravima je bazirana na filozofiji mog zivota: svako moze da radi sta hoce, SAMO ako te akcije ne skode direktno onima koji se dobrovoljno nisu slozili sa efektima tih akcija. Sve mi se vise cini da abortus ne spada u tu kategoriju.

Nove ultra-zvucne tehnologije nam pruzaju priliku da „vidimo“ sve mladje fetuse (na slici, ne znam starost), koji, recimo, vec posle nekoliko nedelja imaju prste (!). Naucnici se ne slazu o momentu u razvoju fetusa kada isto prerasta iz grupacije celija u svesno bice. I medju ljudima koji nisu slepi vernici, postavlja se pitanje da li je (i kada) abortus zapravo ubistvo deteta? Trenutno [jos uvek] podrzavam pravo na abortus; ali ako (i kada) nauka dokaze da posle x meseci, fetus je svestan sebe i oseca bol, abortuse posle x meseci necu podrzavati. Zato sto u tom slucaju, dobrovoljne akcije trudnice bi negativno uticale na svesno bice koje se ne slaze za efektima poduhvata. Ovo ne znaci da bih se zalagao za automatsku zabranu procedure, ali bih morao dobro preispitati svoje morale po ovom pitanju. Sta vi mislite?

U Juznoj Americi su postojale dve velike grupacije politicara: “ekonomski liberali” a la Pinochet i Menem, koji se nisu mnogo brinuli o socijalnim pitanjima svojih sugradjana; i kvazi-marksisticki demagozi a la Castro i Chavez, koji unistavaju ekonomsku srz svojih drzava u ime socijalnog mira. Narod pati!

Ove decenije na scenu stupa treca opcija: liberali koji shvataju da neo-liberalne teorije koje “rade” u razvijenim zemljama moraju biti nadogradjenje socijanim programima da bi bile prihvatljive Latino-amerikancima. Pored brazilskog Lule, moja trenutna miljenica je predsednica Cilea (na slici, sa Condiliscious). Fenomenlana je ne samo zato sto je prva predsednica ove navodno najkonzervativnije zemlje na kontinentu, vec zato sto je licno bila zrtva fasistickog Pinochet rezima. Ipak, ne bavi se osvetama, na trosi vreme na govorima o revoluciji, vec nastavlja neophodne ekonomske reforme koje je zapoceo omrazeni general. Mudra je i zrela ova fabulozna samohrana majka! A Cile je najnaprednija zemlja na kontinentu. Racunica je jednostavna.