Pre dva vikenda, Sydney je po 38. put proslavio zavrsetak Gay & Lesbian Mardi Gras festivala ekstravagantnom paradom kroz centar grada. Stotine hiljada lokalaca i turista su bodrili defile raznovrsnih grupa, od lezbaca na Harley do tajlandskih “princeza”. Medjutim, ovih godina, najpopularnija grupa su tzv Kylies, iliti fancy decaci koji plesu niz ulicu uz Kylie hitove (!).

Ovo postaje pravi mali fenomen i momci iz celog sveta se takmice za mesto u grupi. Ove godine je medju Kylie decacima bio i srpski bataljon. Slika je mala, ali na njoj mozete videti mog druga Jovana (ovaj sto se brine o svom ramenu). Ne znam ko su ovi oko njega (ja uglavnom prespavam Mardi Gras), ali na njegovoj (naravno!) izbildanoj, depiliranoj, osuncanoj misici je srpska zastava, onako da se zna. Pravi Hercegovac!

Pored mog non-stop nacionalistickog ugla, samo da potvrdim da gospodja u belom, koja predvodi srpske momke nije Kylie, vec neki Aussie decko who just can’t get her out of his head!

Juce je bila godisnjica teroristickog napada na spansku liberalnu demokratiju. Na slici je spomenik Atocha zrtvama koji su juce otvorili moji miljenici Juan Carlos, Sofia i Jose Luis.

Na staklu spomenika su ispisane poruke saucesca iz celog sveta. Taj svet (a pogotovo amnezija-Evropa) ne sme zaboraviti ko su danas istiniti neprijatelji civilizacije, covecanstva i slobode.

Islamofasizam: ¡basta ya!

Ovaj vikend je apsolutno perfektan, hvala bogu! Posle naporne nedelje, planirao sam samo odmor, relaksaciju, hranu i kulturu. Medjutim, za uspesan vikend, bitan je [i] pocetak. Na slici je gde moji dani pocinju.

Pre mesec dana sam se uselio u ovaj stan u Westminsteru. Radi se o bloku izmedju parlamenta i Buckingham palate, nadomak velikog zeleznickog cvora, ali u tihoj, dosadnoj i, ergo, bezopasnoj ulici. Ova londonska opstina mi se mnogo dopada: 100% cinovnicki raj, tj ruzne posleratne sluzbene zgrade u kojima “ministarstvuju” hiljade britanskih “sluga naroda” a ispred zgrada se setaju policajci sa automatskim puskama (!) ako se slucajno Osama pojavi.

Zasto nisam izabrao malo interesantniji dom? Zato sto mogu peske do posla. Ako je jutro suncano, prosetam se pored gotika-cool parlamenta i posle 20-25 minuta sedim u kancelariji. A vikendom, posle pet minuta, na reci sam!

Enivej, da ne bude da vam ne pisem o zivotu u UK. :-) Nadam se da i vi uzivate danas.

Soundtrack: Malo Aussie popa od pre pet godina: “Lost Without You” Delta Goodrem >> www.youtube.com/watch?v=A1xWuA0lUiU

Ovo je slika New Zealand Travel Caféa u Tokiju. Radi se o joint venture NZ agencije za promociju turizma i Air New Zealand. Café je otvoren u jednom od najpopularnijih delova grada – Roppongi – i poenta je u 100% NZ iskustvu za Japance, tj potencijalne turiste.

Enterijer je radjen u upecatljivom australazijskom stilu, sluze se NZ hrana, pivo i vina (njam!), muzika je eksluzivno novozelandska i posetioci mogu da kupe uvezenu robu (Marmite, organic dzem, kivi, med sa Juznog ostrva, itd). Naravno, pri ruci su i brosure o zemlji, a verovatno se nadje i koji kompjuter gde se mogu rezervisati karte za Air NZ letove. Ideja je apsolutno fenomenalna i dobar je primer pozitivne saradnje preduzetne drzavne administracije i privatnog sektora iz liberalne ekonomije.

Pa se pitam, da li bi (i u kom smislu) Srbija mogla da otvori nesto slicno NZ caféu? Posto nam je naziv zemlje jos uvek los brend, predlazem lanac tzv Continental Soul Caféa, pocevsi sa po jednim u Moskvi, Londonu i New Yorku. Fokus bi bio na urbano-recnom karakteru centralne Srbije i to u tri faze: Mitteleuropa sarm Novog Sada, urbani cool Beograda i “organic” zdravlje cistog vazduha u nekoj spa-banji-nadomak-vinograda u Sumadiji. Prostor bi bio i mini-galerija, eksluzivno za modernu srpsku likovnu umetnost, dok bi se za muziku starao B92. A posto nemamo adekvatnu aviokompaniju, partner bi bio Emirates. Sta mislite, da li je moguce “prodati” urbanu Srbiju?

PS www.travelcafe.co.jp

Dobad dan. Ovaj post nije o 8. martu: taj “praznik” aktivno ignorisem jer smatram da je svaki dan dan zena....i muskaraca...ljudi, generalno. OK, da nastavimo...

Juce sam se hladno tresao od smeha gledajuci prvu stranu novina. Na njoj je bila slika gospodja Merkel i Royal (ilegalno skinuta sa Googlea za moj blog). Zasto su mi toliko simpaticne? Zato sto fenomenalno predstavljaju stereotipicne slike o Nemcima i Francuzima. Merkel je “okrugla”, pokrivena crnim, smesi se ali kroz stisnute zube, nosi pantalone, ima konzervativnu frizuru, prava baba. Royal je parlamentarna Catherine Denevue: osmeh, kosa, noge, suknja. Prava sarmantna Francuskinja, samo sto fotografu ne ponudi holesterolni sir, vino, cigaretu i aferu.

Simpaticna je meni Royal (i Francuska), osim katastrofalne ekonomske platforme. Volim da odem u posetu, probam infarktni sir, itd. Ali ja sam, bre, Merkel! Prilicno predvidljiv, malo dosadan, nekako konzervativan, ali stabilan, siguran i zdrav. Ove nedelje, iako je Paris “lepsi”, liberalna inspiracija mi je veoma obicno predgradje Bremena, sa malim Aldijem u kom se moze kupiti odlican crni hleb, i S-bahn vezom koja ne radi nedeljom...jer je nedelja za luteransku misu i citanje. Raj!