Razmisljajuci o jos-uvek-prisutnoj kullturalnoj izolaciji Srbije, setio sam se jedne veoma komunisticke ideje: srpska vlada treba da ugovori “Godina X drzave” aranzmane sa drugim zemljama. Na ovaj nacin bi Srbi (= gradjani Srbije bez obzira na etnicko poreklo) imali pristup dogadjajima tokom cele godine kroz koje bi mogli da uce o izabranoj drzavi. Kako bi ovaj program izgledao?

Uzecemo fiktivan primer: 2008 – Godina Spanije u Srbiji (ovde se razlikujem od komunista, jer ne bih gubio vreme na godine Gvatemale ili Mozambika). Cervantes institut bi organizovao posete raznih spanskih kulturalnih kolektiva Srbiji, od likovnih do dramskih i muzickih dogadjaja, pa filmskih festivala (Almodovar na FESTu?), umetnickih razmena, Goyae u Novom Sadu, Velasqueza u Nisu i Picassoa u Beogradu... Privredne komore bi organizovale konferencije i sastanke; skole bi nudile razmene studenata, itd. A veliku vecinu aranzmana bi (sigurno) voljno finansirala spanska vlada (srednje sile obozavaju da se reklamiraju). A Srbija bi dobila preko potreban ekstra prozor u svet.

Dobro, ako bi sledeca godina bila godina Spanije, od koje zemlje bi trazili „sponzorisanje” 2009.?

Urbani sam fundamentalac! Moja filozofija izbora mesta za zivljenje je: sto veci grad, to bolje. Ali, nekada me umori. I tako sam (slucajno) nasao marsutu od kuce do posla koja em dusu odmori, em pluca rehabilituje.

Umesto udisanja autobuskog dizela, vec par nedelja pesacim do kancelarije kroz St James’s Park (na slici). Posle ulaska u park, pored ljubicica opterecenih prirodnim djubrivom, prelazim preko ovog mostica na slici. Plavi, venecijanski most veze dve obale mini jezera u kome zivi cela kolonija labuda i divljih guski. Na levoj strani je Buckingham Palace, na desnoj pogled na Whitehall – centar UK politicke moci – i, iza njega, London Eye. Sunce, magla, veverice na drugoj obali jezera...pa nije cudno da posle jos deset minuta sedim za kompjuterom preporodjen.

Dakle ruralna oaza u centru metropole – moze i urbanista da prizna da mu odgovara. A soundtarck? Pa posto mi je ova nedelja neka spontana Israel Week, evo vam camp pop live:

„בוא” Ivri Lider (OK audio, los video, ali jedini remix koji sam nasao) >> www.youtube.com/watch?v=Ki7e6kT-0cU

Evo malo da se igramo Oskara, posto je petak. Ova decenija je hiperinflatorna po pitanju broja srpskih NVO. Ako! Poenta demokratizacije i jeste jacanje gradjanskog drustva; a formiranje organizacija da bi gradjani mogli da uticu na pitanja u drustvu koja ih zanimaju je sama definicija gradjanskog drustva. Samo, ko ce propratiti sve aktivnosti ovih NVO? Od zajecarskih zelenih, somborskih cirilista, niskih gejeva i sabackih anarhista, pracenje srpskog NVO sektora (industrije?) bi bio full-time posao.

Svaka cast ovim aktivnim gradjanima, ali ja ipak imam moje mezimce: Transparentnost Srbija. Deo globalne mreze Transparency International (na slici), ova organizacija se bori za informacije – pravo gradjana da znaju kako (i o cemu) drzava „drzavuje”. A ono sto najvise fali srpskoj traziciji je jedna dobra doza gorbacevske glasnosti. Metaforicki, TS radi na popularizaciji izraza „sluzbenik”, umesto „cinovnik” ili (daleko bilo) „vladar”. Drzava sluzi gradjanima; i gradjanima ima da polaze racune. Blago Srbima (= gradjanima Srbije bez obzira na etnicko poreklo) jer imaju grupu entuzijasticnih sugradjana koji ih svakodnevno podsecaju na njihovo pravo na znanje vis-a-vis drzave.

www.transparentnost.org.yu

Vec par godina citam i ucim o fascinantnoj izraelsokj drustvenoj pojavi zvanoj The Bubble, iliti balon. Radi se o velikoj grupi (klasi!) mladih ljudi, i onih koji jos uvek misle da su mladi. Ova grupa je stvorila ultra-liberalni geto usred Tel Aviva zasnovan na hedonistickom zivotu baziranom na drogi, alkoholu i svemu drugom sto to podrazumeva. “Anything goes” etos podseca na mediteransku verziju pre-Hitler Berlina i pre-AIDS San Francisca. Zahvaljujuci prokletoj intifadi, jos uvek nisam imao sansu da posetim ovaj svet. Ali…

Izasao je novi film mog omiljenog izraelskog rezisera Eytana Foxa, koji se (naravno) zove The Bubble (na slici). Jedva cekam! Pogled na ljude koji se svaki dan (mentalno) bore protiv Hamasovih bombi i zatucanih jerusalimskih rabina. Snimci ludih (ludih!) zurki koje su telavivkska svakodnevnica (svakonocnica?). Definitivna opsesija ovim liberalnim herojima koja ce da sledi moje gledanje spomenutog filma, renovirani (!) interes za Bauhaus arhitekturu i invazija londonskog metroa Tel Aviv turistickim reklamama znaci da je 2008. godina za moje “hodocasce”. Jos samo da uspem mamu da ubedim da ne iskoristi svoj veto po pitanju mojih putovanja…

Ekonomisti generalno vole statistike. Oni medju nama ciji je diplomski major iz knjigovodstva pogotovo razumeju svet kroz brojeve. I tako mi se desi par puta godisnje da me neki procenat zaustavi u mestu, efektivnije nego DDR granicar (na slici). Primer: pre neki dan citam da 68,4% Srba (= gradjana Srbije bez obzira na etnicko poreklo) nema licno iskustva koriscenja interneta. Jos alarmantnije je to da 56,8% nas nikada nije selo za kompjuter. Mi smo, dakle, vecinski e-nepismena nacija. Zastrasujuce. Naravno da je redovna interakcija sa kompjuterom od 3. do 93. godine neophodna za razvoj bilo koje ekonomije i drustva. Takodje, svakodnevi pristup internetu je bitnije od urednog gradskog prevoza. Ipak, nije ovo kraj sveta.

Pretpostavljam da su ove brojke bile 80%+ pre revolucije (tangenta: zasto Srbija nije imenovala svoju revoluciju? Po boji? Po cvetu? Hmmmm). Takodje, mislim da su cifre mnogo pozitivnije ako bi se posmatrao samo onaj korpus Srba mladji od 40 godina. Stavise, bio bih iznenadjen da postoje velike geografske razlike. Naravno, gradjani severno od Avale su verovatno e-pismeniji, ali ima ADSL i u Leskovcu. Dakle, mladi ljudi su zadovoljavajuce umrezeni, i prosek za celu drzavu ce se poboljsavati posto svake godine sve vise roditelja uci da koristi email; sve vise tetki traze da im deca pronadju onaj recept “preko kompjutera”. Super!

A bitno je i da se drzava ne igra Dositeja & Vuka u e-eri. Nije do nekog ministra da odlucuje koji grad dobija opticki kabl, nije do vlade da odlucuje kako ce Telekom da investira, nije samo poenta u kupovini kompjutera za skole. Ne! Vec, stvori PDV povlastice za gradjanske IT investistije, privatizuj Telekom, ukloni monopol, ne kvari makroekonomsku sliku koja umanjuje kamate na kredite za IT investicije i poreski omoguci kupovinu preko interneta. Sta mislite, mogucnost e-glasanja za referendum o pridruzivanju EU circa 2011?