Da, I danas je vikend: drzavni praznik, pa zato kasni ovaj post. A posto mi je bio potreban odmor, otisao sam na kontinent, gde je zivot usporeniji, pejsaz staromodniji i stvari ... jeftinije! A sta ima novo u Parisu?

Pa, mogao bi esej da se napise o politicko-ekonomskoj situaciji. Samo, nije to bas vikendski. Mozda je bitnije to sto ima ogroman David Lynch show u Cartier centru za modernu umetnost ... naslovna strana teksta za Twin Peaks? Cool! Kafa je, kao i uvek, uzasna! Ali topla cokolada je OK, jer je sada Starbucks na svakoj ulici. Amin, amerikanizacija! Samo sam bio lenj pa rezervisao hotel tek proslog vikenda, sto znaci da je izbor bio ... ogranicen. Tako sam platio nenormalnu sumu, ali je hotel bio u St Germain, a ispred ulaza – Pantheon (na slici).

Tako da je provod bio skoro 100% Rive Gauche ... ali, nema veze, bar sam bio okruzen odgovornim Sarkozy glasacima. Inace, nisam, hvala bogu, suvise cesto delio kiseonik sa brigadom mladih nojeva koji nose D&G Arafat salove ... osim prigradskih MCM spotova na TV. Volim ja franco-hip-hop, samo happy verziju. Primer je Bollywood-style alzirsko-vencanje rap koji sam „ulovio” u subotu, i koji je danasnji soundtrack:

“Just Married” Relic >> www.youtube.com/watch?v=C_5am0Zgu5M

Ideoloska naklapanja u zemlji koja tone me bas i ne zanimaju. Ali, za razliku od Srba, Francuzi nemaju istinito liberalnog kandidata za koga mogu da glasaju. Pa mi ih je zao. Evo dobrotvorne akcije iz liberalne Srbije: da pomognemo ovim zbunjenim Evropljanima u izboru najmanje loseg kandidata za koga treba da glasaju u nedelju.

Bilo bi najbolje da izaberu Blaira za predsednika. Govori francuski, daje otkaz na mesto britanskog premijera za desetak dana, voli da reformira skleroticne ekonomije...ali, eto, nije u drugom krugu. Izbor je izmedju aristokratskog krkana i Proleterke Majke (na slici). Sve gore od goreg. Hteo bih da Sarkozy pobedi i da dovede ekonomiju u relativan red jer bi onda bilo manje francuskih ekonomskih izbeglica u londonskim finansijskim kucama, pa bi mi put ka vrhu bio manje konkurentan. Ipak, hteo bih da Royal pobedi jer mi je muka od kontinentalne femofobije i tabloidnog spekulisanja o sposobnisti jedne zene (mislim, zene, bre!) da vodi ovu svetsku silu. Svetsku silu? Ha! Jos da jeste. A i da jeste, za primer vidi: Merkel, Thatcher, Ghandi i – ako bog da – Rodham.

Pa za koga da glasaju jadni Francuzi? Hmmmmm.... minimizirajte stetu. Glasajte za Sarkozyja. Ipak je bolje biti bogata konzervativa nego ultra-politicki-korektna eurotrash Havana. U svakom slucaju, ne moze biti gori od sadasnje administracije.

Vec celu nedelju sam iscekivao proslu subotu. Prijatelj nije morao da radi (!) tog vikenda pa smo se dogovorili da cemo napokon da sagledamo nas nemacki film du jour. Tog dana, tokom rucka, prijateljica mi porucuje: “definitivno da gledas Das Leben der Anderen (na slici)”. Znam, sestro slatka, znam! Idem veceras. I tako u subotu navece odemo lepo na retro cine-zurku … Berlin. Ost. 1984.

A tamo prica o nesudjenim disidentima. Piscima, glumcima, muzicarima, novinarima, koje drzava gusi. Ljudi koji treba da simboluzuju superiornost socijalizma kroz svoju kreativnost, ali moraju da “kreiraju” po kljucu ako-se-mrdnes-pucam-ti-u-glavu. I kako – polako – oni pucaju unutra. A drzava? Ona trune jer se deblja od pijenja krvi onih koje treba da sluzi. Ali nije ovo zapravo prica o ovim inspirativnim, liberalnim, sepia verzijama Vaclava Havela. Vec ja dva sata gledam kako Stasi Pavle mic-po-mic stize do Damaska (koji se ovog veka preselio na Ku’damm!).

Dok zid pada, ponovo pocinjes da dises, a u glavi ti – neminovno – krece vizuelni snimak spota za „Go West”. Hvala bogu za Pet Shop Boys! I ostaje samo jedan, ljutit, zakljucak: stoka partijska! Ne ponovili se.

Prosle godine sam pisao o filantropskom deficitu srpskog kapitalizma. Deficit se smanjuje, zahvaljujuci ... Skandinavcima (nista cudno!). Verovatno ste procitali / culi da Telenor (na slici) uspostavlja svoju fondaciju i u Srbiji. Ovo je primer trenda CSR (Corporate Social Responsibility), iliti drustveno-odgovornog poslovanja.

Super! Ovo treba da znaci da ce deo novca koji Srbi (=gradjani Srbije bez obzira na etnicko poreklo) trose na Telenorove usluge da bude recikliran kroz dobrotvorne svrhe u programe kao ciscenje setalista u Zajecaru, skolarine za talentovane Uzicane i donacije porodilistu u Kanjizi. Posto konkurencija uvek doprinese poboljsanju situacije, nadam se da ce se i domaci kapitalisti uclaniti u ligu najodgovornijih kompanija.

Ali kakav je liberalni (citaj: moj) stav o filozofiji ovog trenda? Pa, generalno smatram da je JEDINA poenta kompanije maksimiziranje dividendi za svoje akcionare. Dakle, pare koje pomazu, recimo, romsku decu iz Raske treba – teoretski – da se nadju u racunima bogatih Norvezana koji su vlasnici Telenorovih akcija. Ipak, konkurentna trzista daju vecu moc kupcima. I ako kupci ocekuju da kompanijue od kojih kupuju budu „dobre”, onda one to mora da postuju. Tako da je moja ocena situacije gde srpski kupci telefonskih usluga „teraju” Norvezane da ulepsavaju srpsko drustvo sledeca: kupci iz svih kapitalistickih ekonomija, ujedinite se!

Optimizam je, po meni, najbolji aspekt liberalizma. Mi znamo preduslove za progres, verujemo da su pozitivne promene moguce i ... i docekamo ih. Sledi primer.

Ko zna koliko puta sam blogovao o uzasnoj centralizaciji Srbije. Svi vec znate da sam alergican na koriscenje Beograda kao sinonima za celu drzavu. Ali nisam se samo zalio; predlagao sam promene. A sada slatka ironija: pre skoro godinu dana sam pisao o Noci muzeja. A danas? Pa, danas, slavim progres. Ovog vikenda sam video reklamu za Noc muzeja 2007: nacionalna noc muzeja, ne beogradska. Noc srpskih muzeja. Da, dragi moji, tokom te noci (19. maj), moci cemo da se kulturalizujemo u Novom Sadu, Nisu, Valjevu (Narodni Muzej Valjevo, na slici), Sapcu, Sirogojnu, Somboru, Zrenjaninu i Kikindi. A da, i u Beogradu, ako se slucajno nadjete u tom mestu.

Decentralizacija ... jos umetnicka. Keep the faith, sto bi rekao Bon Jovi. Liberalni optimisti su uvek na pravoj strani istorije.

www.nocmuzeja.org.yu