Sylvie je kriva za ovaj blog. Napuštajući Dallas upoznao sam Katie iz San Franciska. Žena je zaljubljena u Evropu, Pariz, umetnost, ide na časove kreativnog pisanja. Pominjali smo mnoge pisce, slikare, filozofe, između ostalih i Kanta. Ona mi je u jednom trenutku rekla, Can't Kant, na šta sam ja uzvratio Kant touch this. Još jedna razlika između europe i amerike. Mislim, OK, ja sam razumeo 4% kritike čistog uma, i čitaću je opet pa makar došao do tričavih 5%, ali u toj knjizi su ipak moje "misli", radi se o mom malom ničim izazvanom umu, procenat po procenat. Evo za kraj, čini mi se da se zove, da li je to silogizam, ili sofizam... sofizam, sofizam, zove se problem lenjog uma: ako vi mislitie da ćete ozdraviti, onda zaista nema smisla da idete kod doktora. Ovo je sinulo, čini mi se Ciceronu, a Kant je pomenuo glede korišćenja uma, naspram zdravom razumu i čulima koja nas obasipaju svojim... nečim i čine da se osećamo dobro, loše, ushićeno, depresivno, da znamo i da ne znamo, i da shavatamo, a možda i ne. A da vam ne pričam o antinomijama u koje može da upadne moj mali ničim izazvani um, koje je Imanuel tako lepo dokumentovao. Yes I can !

Američke kelnerice se razlikuju od evropskih. One sa vama flertuju. Uprava restorana im je definitivno naredila da budu ljubazne, da izdeklamuju celi meni, da vam kažu speciality of the house, ali ako budete "drski i bezobrazni" poput mene rado će vam odgovoriti, nasmejati vam se i čak započeti razgovor. To im nije u opisu posla, ali se dešava. Kad vam priđe nemačka kelnerica ili ne daj Godo srbijanska, imam utisak kao da vas prvo pita "Znaš li ti bre KO sam ja" U Americi možete da budete bilo ko i bilo šta, u Evropi je to ili kazna ili nagrada
Strange Currencies. U Americi možete da uđete u banku, platite 20% od novčanice koju želite personalizovanu i onda vam za 15 minuta izrade novu u zamenu za staru na kojoj piše da je taj i taj toga i toga dana u toj i toj banci... Slično je na turističkim atrakcijama: shvatili su da je 1 cent rođen da se odbacuje kada napustite Ameriku, ili u one bubnjeve sa gomilom sitniša na aerodromima ili u zabačene kutke vaših ormara. Zato su napravili mašine u koje ubacite 1 cent i još 50 centi, i onda vam od tog 1 centa te mašine, gnječeći ga i izuvijajući i naborajući, naprave mali broš, privezak, na kome se nalazi stilizovani simbol turističke atrakcije. Da čovek ne poveruje. A da vam ne pričam o tome da na aerodromima postoje automati u kojima se kupuju poštanske markice. Na njih možete da nakačite USB flash disk sa vašom slikom, izaberete je, i onda vam naprave poštansku markicu sa vašom njuškom. I to debelo platite, uz obavezu da morate i da nalepite regularnu markicu.

Helga me je potakla da vam opišem suštinsku razliku između Evrope i Amerike: dakle u Evropi je infrastruktura prisutna od pradavnina, pa na osnovu nje i stvarnost, pa na osnovu stvarnosti i naše fanatazije. U Americi je obrnuto, kad su tamo došli, Belci su zatekli brda i dolove, bez bilo kakve infrastrukture. E onda su na osnovu svojih fanatazija koje su poneli iz Evrope napravili infrastrukturu, tj stvarnost. Naravno tada nisu bili ničim ograničeni, pa su pravili i neke krivine. I to im se osladilio. Uvek su imali tu slobodu od nasleđa, identiteta, zaostavštine jer su došli u Praznu Zemlju. Sjedinjene države su danas supersila u oblasti informacionih tehnologija. Amerikanke do besvesti ponavljaju uzrečicu really, really, really, jer stalno pokušavaju da svoju fantaziju, koju su realizovale, učine stvarnijom nego što ona to Stvarno jeste. Moj drugar koji živi u LA često dolazi u Beograd sledećim letom: Los Angeles - Paris - Belgrade. Pre bih rekao da je to put kroz vreme, 21.vek - 18.vek - 15.vek

Zadnji korak pred odlazak je bio u San Jose downtown. Pridružio nam se naš prijatelj iz Portugala. San Jose je prepun Chicanos-a, to su zapravo Meksikanci koji oduvek žive u Kaliforniji i zapadnoj Americi. Atmosfera u klubu u kojem smo bili me je oduševila, živa latino muzika, Chicanos koji plešu, zabavljaju se, dobacuju jedni drugima. Kod njih se oseća duh zajedništva. Nakon toga smo prošetali ulicama San Hozea. Deluju napušteno. Ima ljudi, van strogog centra izlozi nisu uređeni, nisu načičkani, sjajni i glamurozni kao u San Francisku. Bio je petak uveče i mladi su pohrlili ka diskotekama. Centar grada je prepun policije. Njihova vozila klize ulicama i posmatraju. Uniformisana lica večeraju ili zbijaju šale međusobno u manjim grupicama. Rekao sam kolegama da prisustvo policije u tolikom broju nešto znači. Iz diskoteka i kafića se čula glasna muzika. America is Having Fun.

La Fondue je restoran u San Hozeu koji podseća na švajcarsku tekovinu služenja vrelog sira u koji umačete 'nešto' i onda kušate. U sredini stola koji je ogroman nalaze se dve ringle na kojima se greju činije. U činije se sipa usitnjeni sir, u jednu sa, u drugu bez belog luka. Onda vam donesu razno naseckano povrće koje nabodete na posebnu viljušku i kad se sir otopi umačete i jedete. Uz to jedete fenomenalnu salatu. Nakon toga vam donesu u činiji kuvano vino, a mi smo naručili i grill. Dobijete oko deset vrsta mesa, pačije, goveđe, hobotnice, ribu, piletinu i onda ili sami pečete na grillu, ili nataknete na viljušku pa kuvate u vinu. Interesantno je gledati kako se mali komadići mesa peku na tavi. Finale večeri je topla čokolada, koju vam takođe donesu u činijama, ona se otopi, pa u nju umačete naseckano voće i kolačiće koji su specijalno napravljeni za ovakve prilike. Fondue is Fun!