Nakon Monterey zaliva uputili smo se ka obližnjoj Pebble Beach and the Del Monte Forest. To je krajolik uz pacifičku obalu, i ako želite da se provozate morate da platite. Put koji vas vodi se zove 17-Mile Drive. Kuće koje možete da vidite koštaju 2,3,4,5... miliona dolara, ima ih čitavih sedamnaest milja. Nisu nužno zbijene jedna uz drugu, postoje i usamljene, postoje i manja naselja. Svaka ima veliko dvorište i napred i pozadi. Ostatak slobodnog prostora je pretvoren u golf teren. Tri sata golfa vas košta 275 dolara, ako niste lokalni stanovnik. Nakon prolaska pored obale idete u šumu. Sve je to 17-Mile Drive. Kuće sa Dedinja uglavnom pariraju ovim američkim, mada nemaju pogled na okean. Kada konačno ispucate sedamnaest milja ulazite u grad Karmel, čiji je gradonačelnik bio Clint Eastwood. Bogati ljudi i skupa kola je ono što karakteriše ovo mesto. Posetili smo izložbu originalnih Rembrantovih i Direrovih grafika koje koštaju nekoliko desetina hiljada dolara. Povratak u San Jose je bio povratak u stvarnost.

Put do Montereja je tipično američki. Čuo sam priču da je general Dwight Eisenhower posle rata obilazio Nemačku i bio fasciniran njihovima autoputevima. Shvatio je da su Nemci upravo zahvaljujući njima imali veliku mobilnost i lako premeštali trupe sa jednog fronta na drugi. Kada je postao predsednik uspeo je da ujedini naciju po pitanju autoputeva, tako da su sada sva značajnija mesta u Americi povezana sa osam traka (4+4) i još zaustavne.
Američka korporacija Dupont je u prošlom veku poslala svoje radnike da istraže Kaliforniju, ne bi li otkrili minerale koje bi mogli da iskoriste za dalju prodaju. Ono što su otkrili je izuzetno beli pesak, tako da je ubrzo skoro svako dete iz Amerike u svom dvorištu imalo sandbox sa belim peskom u kojem je moglo da se igra do iznemoglosti. Monterej je luka koja je čuvena po turističkim turama koje oni zovu Whale Watching. Naime u blizini se nalazi putanja kojom kitovi migriraju od severa ka jugu i obratno, pa ako ste turista, imate priliku da sa malih brodova vidite kako kitovi izranjaju da udahnu vazduh i onda nestaju u dubinama Monterej zaliva. Dok isplovljavate iz luke sve je savršeno u redu, ali kada dođete na otvoreni okean izgubite point of reference odnosno kontakt sa kopnom. To sam imao prilike da iskusim na sopstvenom želucu, čiji se sadržaj sjedinio sa Pacifičkim okeanom - there goes my breakfast. Nakon toga sam osetio jedinstveno olakšanje koje mi je omogućilo da vodim srdačan razgovor sa dvoje Amerikanaca. Posle ove pomorske avanture smo posetili Monterey akvarijum, još jednu od turističkih atrakcija. Opet svet u malom, a i okean takođe. Hobotnice, sipe, meduze, tune, sardine, ajkule, različite druge ribe, školjke, dagnje, korali ali i belci, crnci, Hispanoamerikanci, Kinezi, Indusi, Siki...

Povratak iz Dallasa je bio zabavan. U tzv supershuttle koji vas vozi od hotela do aerodroma upoznao sam vozača iz Etiopije koji je hrišćanin i koji slavi Uskrs isto kad i mi. Kada sam mu rekao da sam iz Srbije, počeo je da ponavlja, Moto, Moto, dok nisam shvatio da je zapravo hteo da kaže Tito, Tito. Poklonio sam mu brošuru o srpskim manastirima. Njegova Etiopska hrišćanska konfesija ima u Dallasu veliku crkvu u koju može da stane oko hiljadu ljudi, a vernika ima još više. Ubrzo je u supershuttle ušla izvesna Katie iz San Franciska. Shuttle kruži po predgrađima Dallasa i skuplja putnike za aerodrom pa je dosta jeftiniji. Katie je rođena Amerikanka, zaljubljena u Evropu i Pariz. Počeo sam da se prisećam svojih gimnazijskih dana dok smo, kao u nekom zanosu ponavljali imena Bodlera, Remboa, Kanta, Hegela, Pikasa, Modiljanija. Pomenula mi je da Dalas postaje jedan od tehnoloških i finansijskih centara Amerike i da to za sobom povlači umetnost. Poznate arhitekte su u zadnjih deset godina izgradile u Dalasu veliki broj muzeja kolekcija čiji su vlasnici naftni magnati. U prilici ste da u sred Teksasa vidite dobar deo evropske istorije umetnosti. Na kraju našeg razgovora smo ipak došli do tačke koja predstavlja ključnu razliku izmedju Evrope i Amerike. Katie mi je rekla da ona voli da putuje i da joj to daje iskustva koja će da opisuje. Uzela je časove kreativnog pisanja na Stanfordu i sada pokušava da postane pisac tako što će da doživi što više toga i posle to stavi u svoje knjige. Ja sam joj otvoreno rekao da tako neće postati interesantan pisac, jer ce večito biti ograničena iskustvom. Po mom mišljenju putopisi su jedna izuzetno dosadna stvar, stvorena za uveseljavanje prijatelja i rodbine. Rekao sam joj da najzanimljivije stvari koje su ikad napisane dolaze isključivo iz uma i transcedentnih ideja, odnosno onih ideja koje se ne mogu proveriti i doživeti iskustvom. Naveo sam joj primer čuvene Kantove antinomije, Svet ima početak / Svet nema početak, i da su o tome napisani najčudnovatiji eseji i rasprave u zadnjih nekoliko vekova, dok putopisi upravo po svojoj formi saznanja (iskustvom) imaju ograničen domet i rok trajanja. Gledala me je zaprepašteno.

Ova recenica je bila najcesce koriscena u kompanijama koje su se bavile telefonijom i koje su na bilo koji nacin povezane sa PTT. Nekad su telefonske kompanije bile deo nacionalne odbrambene mreze i u njima nikad nije postojao problem. Ako ste bili zaposleni u istoj, nikad niste smeli da kazete javno da nesto ne funkcionise ili ne radi kako treba. Svaki problem koji bi se eventualno pojavio ili bio otkriven je bio iskljucivo interna stvar kompanije i cuvan je kao najstroza tajna. Ukoliko ste bili obican korisnik i nesto nije bilo u redu sa vasim vezama, odgovor sa druge strane je mogao da bude samo It's your problem. Bilo kakav drugi odgovor bi mogao da zaposlenom u kompaniji donese tuzbu i zatvorsku kaznu. Softverska i hardverska industrija danas se dosta oslanja na infrastrukturu i logistiku koju je nasledila od telefonskih kompanija i ako niste korisnik i partner neke vece kompanije moze vam se desiti da cujete takav odgovor. Kolege sa predavanja su cesto imali problema sa Internetom, DSL, ISDN i slicnim stvarima, pa su morali da objasnjavaju ljudima iz kompanija koje su im obezbedjivale tu uslugu sta treba da rade kako bi problem bio otklonjen. Srecom u Americi vam ne naplacuju otklanjanje problema, ali su moje kolege htele da budu placene za savete koje su morali da pruze provajderima kako bi ponovo imali prvobitni kvalitet servisa.

Danas je hladnije. Amerikanke su super. Vec sam dobio dva osmeha do sada and that's coool. Bio sam na rucku u restoranu firme sa kolegama iz Alabame, Arkanzasa i Ajove. Kolegi iz Alabame nikako nije bilo jasno odakle sam i kako to da imam propusnicu kompanije, i vec me je drugi put pitao gde je Srbija. Znao sam da ce se to desiti, pa sam se spremio. Prvi put sam objasnjavao od kulina bana do... a sad sam jednostavno rekao Serbia is in the middle of east and west. We have a national symbol, it's an eagle with two heads, one looks to the west, the other one to the east. Also it means double power. Onda sam lepo izvadio pasos i pokazao im dvoglavog orla. Sad znaju odakle sam. Prilicno je neprijatno kad morate da objasnjavate, tako da je ovo moja preporuka. Pricali smo o bankama, kreditnim karticama i kolega iz Alabame je ispricao da je jednom hteo da kupi MP3 muziku na internetu uz pomoc kreditne kartice. Program ga je stalno odbijao. Posle 20 minuta njegova supruga je primila poziv iz njegove banke iz koje su je pitali 'da li to vas muz kupuje nesto u Rusiji'. Americke banke prave na osnovu kupovina nesto sto zovu buying & spending profile korisnika, i onda te podatke koriste za fraud detection. Ne moguce je vise ukrasti neciju karticu i zloupotrebljavati je. A i ako budete kupovali nesto neuobicajeno budite sigurni da ce vas nazvati iz banke radi provere vaseg identiteta. Slicno iskustvo sam i ja danas imao. Drugog dana boravka u Kaliforniji sam kupio novi mobilni telefon, broj i dopunu od $25. Pred polazak u Dalas sam uzeo jos $25 kredita. Provajder se zove Cingular, i to je bivsi AT&T Wireless. Dok sam bio u San Hozeu, zvao sam roditelje iz moje firme i to je tamo jednostavno jer su tu headquarters. Medjutim sad sam u Teksasu i malo je komplikovano dobiti pristup mrezi i IP telefonima za nas padobrance, pa sam onda zvao korisnicki servis Cingular. Hteo sam da mi omoguce da zovem Evropu, tj Srbiju. Broj koji sam kupio je nationwide i moze da se zove samo unutar USA. Krenuli su da utvrdjuju moj identitet. Prvo su me pitali za broj sa kojeg zovem, moje ime i prezime i social security number. Rekao sam da nemam taj broj posto nisam gradjanin Amerike. Onda su mi rekli Hold on a minute, pa sam ja tu prekinuo. Posle sam ih ponovo zvao i trazio da mi omoguce da zovem Srbiju, a onda su me pitali, koliko sam puta do sada kupio dopunu i kada. Onda sam poceo da vrtim u glavi i znam da sam kupio dva puta, prvi put 12.4. za drugi put sam omasio, a onda se setio, da sam dopunio pred polazak u Dalas, 14.4. Konacno smo utvrdili da sam to ja, da sam bio u Kaliforniji, da sad zovem iz Teksasa i da mozemo dalje da nastavimo. Omogucili su mi da zovem Srbiju. Jedan minut kosta 25 centi, plus za sam razgovor vam uzmu 39 centi, i na kraju vam se lepo zahvale sto ste koristite Cingular. U toku ovog pisanja sam se setio da me je prodavac telefona lepo pitao za broj koji cu koristiti to refer my account. Ja sam izabrao godinu svog rodjenja, i posle sam na to potpuno zaboravio, misleci da mi nece trebati. To je ustvari ono sto oni zovu 'Last four digits of social security number' Obavezno kupite broj i dopunu u Americi. Mnogo je jeftinije da zovete sa njihovog broja, nego iz roaminga ili iz hotelske sobe. Sam telefonski broj je besplatan. Obratite paznju paznju kad vas prodavac pita da odaberete broj na koji cete moci da se pozovete kada zelite da trazite neku uslugu od operatera.