Za ovu knjigu kažu da je:
"Neverovatno uzbudljiv debitantski roman mlade Maše Rebić, koji baca drugačije svetlo na uvek aktuelnu temu sponzoruša. Glavne junakinje su Beograđanke, ćerke ljudi koji nas okružuju – akademika, slikara, službenika, advokata - koje su pokušale da beznadežni svet 90-tih godina zamene materijalnim. Ali, iza naizgled glamuroznih mesta i događaja krije se strašna priča o sujeti, seksu, krimnalcima, drogama, alkoholu, borbi za moć... Ostaje samo pitanje da li je prazninu duše uopšte moguće platiti?"

Meni se jednostavno svideo.. Ima priču, lako se čita i od onih je knjiga koje kada počneš da čitaš ne možeš da ispustiš iz ruku dok je ne završiš, a onda ti je žao što je gotovo.. Ja sam je pročitala dva puta-uzastopno, i čini mi se da bih mogla opet..

Volim knjige koje me nasmeju i koje me rasplaču. Knjige sa happy end-om. Ova knjiga je takva..

********************************************************************************************************

***Bio sam sam sebi tragičan, ali ona me je spasla, upitavši me nešto zbog čega sam se odmah i zaljubio.
"Je l' Dilan dobio ime po Dilanu Dogu?"
Uspravio sam se, ne verujući da postoji devojka u ovom gradu koja zna za Dilana Doga!
"Naravno! A ti voliš njega?"
"Istraživača natprirodnih pojava, koji vozi 'bubu', svira klarinet i uvek odvede kući najbolje ribe? Normalno da volim!"
I to je bilo to. Nisam više hteo da se odvojim od nje. Ali ona se okrenula i počela da odlazi. Uspaničio sam se i viknuo za njom.
"Stani, ja moram sa tobom ponovo da se vidim!"***

********************************************************************************************************

***Ljubim Lenu, sad, i govorim kako je ovo pravi život. Ona klima glavom, i dok po deseti put zaredom pušta Širli Bejsi i njenu stvar "Where do I begin", kaže da je sve ostalo samo pokušaj trošenja vremena na najbolji mogući način dok se ovako nešto se desi.
I potpuno je u pravu.***

********************************************************************************************************

HOĆU
da se zaljubim..
da se osetim kao da letim..
da se budim sa osmehom na licu i sa njim u mislima..
da budem voljena..
da VOLIM!

On je plav, a ja volim crne/smeđe. On je nešto viši od mene, a ja volim one sa (skoro pa) košarkaškom visinom. On ima stomačić [znate onaj pivski =))], a ja volim pločice na stomaku. Volim one sa tamnim očima, a njegove su zelene. Ja volim šarmantne i simpatične, on je šarmantan i lep. Volim brbljive i interesantne ali nedostižne, a on mi se ponudio "na tacni", brbljiv i interesantan. Blesav. I pala sam..

njemu je sutra rođendan.. milošu.. i ja mu ne bih čestitala rođendan ali on meni jeste i darko mi stalno drobi: "ne budi seljanka čestitaj mu! uostalom-praštajući čovek se izdiže iznad onih koji ga vređaju.. pokaži mu da si daleko iznad njega!"

rešila sam da mu pošaljem sms, doduše posle 1 jer neću da posle svega na njega potrošim još i 3 dinara jer nije zaslužio, već sam i poruku otkucala ali nešto mi nije do tog čestitanja.. ta čestitka nije od srca, više je obaveza, moranje. da mu ne ostanem dužna.. da ne bude da nisam htela da mu čestitam a on meni jeste..

pre nekih pola sata sam tražila od jednog druga njegov, milošev, broj i on mi reče: "ne mogu da verujem da ste bili toliko dugo zajedno a da mu više ne znaš broj mobilnog.. :(" zar nije logično zaboraviti nekog ko te je po završetku veze oterao od sebe jer te nije želeo samo za prijatelja? =/

ekipo, napuštam vas na neko vreme.. lagala bih kada bih rekla da nisam "navučena" na blog-ovanje [postoji li uopšte ta reč? =/] i da mi nećete ni malo nedostajati.. valjda ću preživeti tri nedelje bez kompjutera i interneta sa bakom, dekom i mlađom sestrom.. uživajte i pišite pa se čitamo kad se vratim.. nadam se da neću mnogo toga propustiti.. ljubim vas.. =*