Uf... first free monday... nije lose. Ocigledno se jos nisam navikao... uspeo sam da oderem mog hiljadugodisnjeg mercedesa.. od migavca do migavca.. kao u filmovima sam se oslonio na bankinu. To mi se jos nije desilo... pa nek posle neko kaze da ukus slobode ne opije :))))

Нема више Чеде, мог мачора. Није долазио кући дуже од дан па сам се забринуо и изашо да га потражим око зграде. Не бих га ни нашо да ми неки клинци нису рекли да је у грмљу мртва мачка. Изгледало је као да је отрован, није било трагова борбе. Ставио сам га у кесу с ледом па у замрзивач, заслужио је бољу сахрану. И баш сам био тужан, и не знам шта ми би да прво позовем Бриксија да се њему изјадам...

- Де си Брикс, умро ми Чеда.
- Е?! Не сери?!
- Аха, мајке ми.
- Па хоћеш да зовем Пелета?
- А што њега?
- Па, он је necromancer level 43, може да проба да га summonuje, хахаха!
- Ма дувај га бре, говедо...
hihihi... zanimljiv sajt.... http://www.dudarim.com/... moram priznati da je osvezenje...

Probacu da izignorisem protekla desavanja... sta sam imao rekao sam, a uskoro ce biti "Elvis has left the building" :)))

Inace ovo je jos uvek radna verzija i predlog za Vuckovu Filmsku galaksiju :)))
javi se Vucko

Ako pogledate na netu sta je sloboda:Najjednostavnija i životnim iskustvom potvrđena definicija slobode glasila bi: To je ono što ne primećujuemo dok imamo, a što shvatimo da postoji tek kada je izgubimo. ili npr Sloboda je osecjaj da sve mozhesh uraditi... chak i poleteti..

hm... onog trenutka kada primetite da Vas nesto gusi, cini sputanim i onemugucuje u normalnom zivotu reagujte slobodno :) i odstranite to nesto iz svog zivota ...

Ovo sam morao da podelim sa vama
U prilogu je pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca!
Zaslužuje da se pažljivo pročita do kraja...

*Napomena pošiljaoca pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak
Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- "Koštana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim"

Ševa je izabrao ovu drugu...
Gledam, al' oči su mi sklopljene.
Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački
Sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.
Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih
da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio
sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam
zadovoljan.
Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa
svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju,
dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom
zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim",
ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i
pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško
pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dodje vreme da
se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima
raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi
ispričamo".
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro,
Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka." Priznajem, malo sam se
uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa
rekoh:
"Dobar dan, Bože!". Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice."
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:
"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa
Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma
Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da
spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja
tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa
rece:
- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da
si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi...


**Dobio je 5!!!**


I zaslužio!