...drustvo zavisi od stvaranja ambicije u nama.Ambicija podrazumeva sukob.....ambicija podrazumeva da sve sto jesmo moramo da odbacimo zbog onoga sto drustvo zeli da budemo.Ako smo uopste imali srecu da saznamo ko smo.Neprekidno ludilo da se bude na nekom drugom mestu...da se bude nesto drugo..nesto zbog cega drugi ljudi tapsu...to je ambicija.A ambicija je protiv zivota...i zato je svako dete upropasteno.Roditelji su unistili svoju decu jer su njih unistavali njihovi roditelji..jer naravno nisu znali sta bi drugo...svet funkcionise tako....funkcionise tako zalosno i protiv samoga zivota.A zivot je verovatno tako lep...tako jednostavan...pun boja i svetlosti..a mi to ne vidimo,jer zurimo da postignemo nesto za sutra..a onda i to sutra prodje...a mi ponovo zurimo da postignemo nesto za prekosutra....jer je biti ambiciozan vrlina.Nesrecni su ambiciozni....srecan covek se nikome ne dokazuje... pa ni sebi....srecan covek samo zivi.Ambicija je izmisljotina savremenog drustva...koje ubija svaku naznaku zivota u nama...potreban nam je neki novi svet koji ce slaviti zivot sam po sebi.

......koji se "zrtvuju" su vrlo opasni...budimo ih svesni i klonimo ih se.I sama rec je ruzna.Uzivajmo,budimo sretni i kada smo takvi sreca ce sama preci na druge.Ali to nije zrtva.Niko ne mora da nam se zahvali.Reci : duznost,zrtva,usluga su ruzne..unistavajuce. Budimo "sebicni"-samo tada mozemo biti altruisti,inace je citavo shvatanje altruizma besmislica.

..."sit" da se nacitas kojecega.Eeeeeee...al se nekad dobro citalo bas:)))))))

..se ustolicila...gotovo da je postala nas karakter.Biti jadan postala je uobicajena egzistencija.Kada se pojavi sreca,ne mozemo da poverujemo u nju. To je bolesno stanje stvari,ali to je tako.Moracemo da naucimo da verujemo sreci,moracemo da naucimo kako da verujemo radosti,kako da budemo bez sumnji kada se pojavi sreca.Jer mozda pokuca na nasa vrata a mi ne otvorimo...i nikada vise ne smemo pomisliti da ako smo se mnogo smejali iza toga mora doci neka beda.Smejali smo se zato sto nam se smejalo.....smeh nije prethodnica nesreci...smeh je o.k:Smeh ima uzrok...ali posledica nema.Sreca nema ni uzroka ni posledice.......sreca je normalno stanje stvari ako odbacimo bedu koju su nam nametnuli.Deca to umeju:):):)

...nadgrobnom spomeniku pise: "Rodjen tad i tad,umro u tridesetoj godini,sahranjen u sedamdesetoj" I skoro uvek biva tako....ljudi umiru oko tridesete a pozive mozda do sedamdesete...i kada ih sahrane onda je to samo vest za drustvo i nista vise.Smrt je jedno a umiranje je nesto sasvim drugo. Jednom je umro jedan covek...i tri dana nije mogao da shvati sta mu se desilo......i kada je konacno shvatio rekao je:"Pazi..pa ja sam umro...ali tri dana nisam mogao da shvatim da sam mrtav..posto sam vise bio mrtav dok sam bio ziv."