..majstoru poslednja voznja za taj dan.....drz` se dobro...drzi se cvrsto za sve sipke koje mozes da uhvatis...rukama..nogama...zubima...nevazno...samo se drzi dobro!!!!!!Bice to brza voznja. Nema posle "Majstore ima izlaz"....nema toga....nema nicega do odredista,ako imas srece da ti otvori vrata na stanici..a ti brzo iskocis...vrlo brzo jer postoji realna opasnost da te prikljesti vratima i vuce do daljnjeg.Dok ne stigne do toga....ti skupi svu hrabrost ovoga sveta....i drzi se dobro.Ne gledaj u pobelele zglobove ostalih putnika....koji se cvrsto drze...toliko cvrsto da su im zglobovi beli...pa oni su samo kukavice.Ti nisi..ili bar to niko ne zna. Zguzvani i uplaseni....bledi......sirom otvorenih ociju.....zure kuci(hteli ili ne)....preplaseni da u toj zurbi mozda nece ni stici nigde.Ako je majstoru poslednja voznja tog dana...a ti se pomoli Bogu cak i ako si ateista...ne skodi......pomoli se svim Bogovima ovoga sveta....Bog je Bog...ciji god...jer u takvim trenucima svi su Bogovi tvoji..i moji...i jos samo da na majstora pogleda...pa da smanji brzinu.Ne bavi se u tim trenucima religioznim pitanjima...prigrli Boga i veruj kao nikad pre!Pomoli se uvek...vazno je.Pomoli se za sebe i jos 150 zguzvanih dusa....koje u krivini mozda vidis poslednji put.Ako to prezivis.....ti se opet dobro drzi....Beograd je veliki grad...valja ti jos putovati.Ako naglo zakoci.....i nekoga u tom trenutku sasvim slucajno poljubis...izvini se....brzo...jer uplasen je covek svasta u stanju da uradi.Nikom pri toj brzini nije do ljubljenja...vodi racuna...i naravno dobro se drzi.Ako se oznojis od straha...ne brini...nisi jedini.....od panike niko nista ne oseca i ne vidi...slobodno obrisi znojavo celo od rame putnika do tebe..on to nece ni primetiti...on brine hoce li stici kuci ziv.Ako ste na mostu...nikada ne gledaj kroz prozor na dole....nikada!Ako ti se ucini da mostu nema kraja...to je samo zato sto si prestravljen.Vodi racuna da ti se ne znoje ruke...moras cvrsto da se drzis.Nabavi..i uvek imaj pri sebi onaj beli "prasak" koji koriste atleticari(i skolska kreda moze da posluzi)....i ne zaboravi..nikada ne zaboravi da njim namazes ruke pre ulaska u autobus.ako bas zagusti..uvek mozes da ga usmrknes..pa sta bude.To je vrlo vazno da znas.Uvek mozes i da se napijes pre voznje sa majstorom kome je to poslednja voznja za taj dan...kazu da pijane i lude i Bog cuva i isplati se tada biti pijan....ili pitaj majstora...jel` to kraj njegovog radnog vremena..pa nemoj da udjes u taj autobus...idi brate peske..pa kad stignes.Bolje kasnije nego da ne stignes nikada. A ja ...ja cu da kupim konja......pa lagano kroz grad Beograd.....i svakako cu se svaki dan pomoliti da na mene ne naleti majstor( i potera me sa sve zivotinjom u pravcu u kom nisam htela da idem)kome je to poslednja voznja tog dana.

Ako sednes za kockarski sto Onda igraj Kockaj se Ne gubi vreme u posmatranju Nije cilj dobiti Svaki hazarder to zna Hod po ivici je ono sto igru cini uzbudljivom Onda kada posrnes I pomislis da si na dobrom putu da padnes Ti se docekaj na ruke Protivnik je vest On je pravi kockar On belfira On ume Uvek ima keca u rukavu I zato je privlacan Ne odrici se uzbudjenja zbog straha od neuspeha Igraj Kockaj se sa svim sto imas Jer samo tako ima smisla Samo si tada ziv Ulog je uvek veliki Gubitak moze biti strasan Ali ako dobijes dobitak je velicanstven Uzbudjenje je u igri Pa ako si seo za kockarski sto Onda igraj Cak i kada je protivnik vojnik Koji je naucio Da samo blizak susret sa smrcu Zivot cini smislenim

Zaplesimo konacno Pod Suncem negde na pola puta Izmedju nasih dusa Jos ima muzike Nije prestala Obucu cipele za ples Ti obuci najlepse odelo Svoju cu ruku staviti na tvoje rame Ti svoju na moj struk Gledajmo se ravno u oci Muzika ce vec uraditi svoje Rekla je I pruzila ruku

Plisane tapete Narandzasta i plava sijalica I par tuznih ciganskih ociju Dugacke pantalone I uglancane cipele Voda Zlatni zubi I promukao glas Ciganina Vino Kafana I violina koju svira bice Sa najtuznijim ocima na svetu Svira svim onim izgubljenim dusama Povredjenim Ljutim Veselim Onima koji su bili tu I onima koji nisu I najpre onima koji svoje jade Ne mogu da sakriju Pozeleh mu poljubiti oci Njemu tom tuznom mladom Ciganinu Sa predugackim pantalonama I uglancanim cipelama I zamolih ga da mi svira tuznu pesmu Za drustvo za stolom I za sve one povredjene Koje ne poznajem a imaju dusu I gube kontrolu Iz samo njima poznatih razloga I njima pozeleh poljubiti oci Pozeleh im pruziti ruku Pozeleh im reci Izvini mada nisam kriva Pozeleh im reci da razumem sve Tamo na vodi U kafani sa plisanim tapetama

Skinula je crne satenske rukavice Uredno ih spakovala u kutiju sa crvenom trakom I prepustila ga galantno drugim zenama Da mu pevaju "Mito bekrijo" I nastavila da slika davno zapocetu sliku