Sigurno je da termin "klasna svest" zvuči anahrono, kao da je iz "onog" vremena, ali je i dalje najbolji termin koji opisuje ono što u Srbiji - ne postoji. Onaj što danas truli pod lipom (i time zagađuje okolno zemljište) je u stvari najzaslužniji za današnje očajno stanje na polju sindikata i borbe za prava radnika jer je svojevremeno u Srbiji savršeno odradio zamenu klasne - nacionalnom svešću. Tako danas ogromna većina radnika i radnica u Srbiji na sebe prvo gleda kao na Srbe i Srpkinje i tako prave plodno tle za raznorazne hohšaplere da ih manipulacijom nacionalnim osećajima još više obesprave i osiromaše. Neoliberali zato i nemaju problem sa nacionalizmom jer je upravo nacionalizam važan instrument u njihovim rukama. Na zapadu koji nikada nije bio ni komunistički ni soc-realistički klasna radnička svest je veoma jaka i sledstveno tome sindikati su jaki, ujedinjeni i uspevaju koliko-toliko da zaštite svoje članove i članice od pohlepnih kapitalističkih monstruma. Kod nas ćemo taj film gledati tek kada klasna svest ponovo zauzme mesto koje joj pripada a nacionalna ode na smetlište istorije. Još jednom, srećan nam 1. maj, međunarodni praznik rada!

Tog 1. maja 1886. godine preko 40.000 radnika u Čikagu je izašlo na ulice tražeći "tri osmice" - 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja. Tog dana policija je ubila šest radnika a kasnije je i petoro radničkih vođa osuđeno na smrt. Ljudi su izgubili svoje živote ali su izvojevali "tri osmice". Danas, to civilizacijsko dostignuće u Srbiji gotovo da ne postoji. Retko koja privatna firma to poštuje i svoje zaposlene pod pretnjom otkaza drži i po dvanaest sati dnevno "dok se ne završi posao". 1. maj, kao ni 8. mart, nije dan kada treba samo slaviti. 1. maj je i dan kada se treba setiti tih radnika koji su izgubili život u borbi za prava onih koji rade i nastaviti tu borbu dokle god postoji ijedan pokvarenjak koji zbog želje za milionima, luksuznim vilama i automobilima eksploatiše i radom ubija svoje zaposlene. Srećan nam 1. maj, međunarodni dan rada!

Noćas je posle kratke ali teške bolesti preminuo drug Ivica Račan, donedavni Predsednik SDP Hrvatske i prvi post-tuđmanovski premijer naše nekada bratske rebulike a danas bliskog zapadnog suseda. Ivica će ostati upamćen kao jedan od retkih političara koji je bio deo političkog vrha za vreme stare Jugoslavije i SKJ a uspeo je da opstane i nakon njenog kraha a da ne odigra bilo kakvu negativnu ulogu već naprotiv - nije pristao da bude saradnik u Miloševićevom ludačkom planu a zatim nije želeo da njegova Hrvatska ostane pod Miloševićevom čizmom. Doprineo je brzom uspostavljanju demokratskog parlamentarnog sistema u Hrvatskoj i mirno je predao vlast HDZ-u bez obzira na karakter koji je HDZ tada imao. Uspeo je da transformiše SKH u proevropsku socijaldemokratsku partiju, bio je na njenom čelu tokom devedesetih kada ni najmanje nije bilo lako biti "crven" u Hrvatskoj i na čelu sa njim 2000. godine HDZ je srušen sa vlasti. Kao premijer doprineo je stabilizaciji Hrvatske, dizanju standarda, izgradnji infrastrukture i puteva i ustanovljavanju dobrosusetskih odnosa sa do tada neprijateljskom Srbijom. Kao i 1990. i 2003. je predao vlast HDZ-u i čekao sledeću priliku da se vrati. Na žalost, nije je dočekao. Neka počiva u miru.

Ludilo - prvo su svi bili zajedno. Pa su se negde oko 5. veka odvojile crkve danas poznate pod imenom orijentalne pravoslavne crkve (Jermeni, Kopti, Etiopljani...) jer su se sa ostatkom pokačili oko tumačenja Hristovog lika & dela. Zatim se ostatak 1054. podelio na katoličanstvo i pravoslavlje. Pa se u 16. veku od katoličanstva izdvajaju protestantske crkve a nakon toga se mnoge pravoslavne vraćaju pod administrativno okrilje Vatikana (danas poznate kao grko-katoličke). U međuvremenu protestantske crkve rade na svom posebnom identitetu pa danas imamo Luterane, Kalviniste, Anglikance, Adventiste, Baptiste, Jehovine svedoke... Takođe se javlja i gomila tzv. zilotskih crkava (i kod katolika i kod pravoslavaca a bogami i kod protestanata) koje optužuju svoje matice crkve da su odstupile od originalnog učenja - nedavno su se čak i mlatili na Svetoj gori kada su mejnstrim monasi upali u zilotski manastir. Da ne pominjem mnoge crkve koje bi da se odvoje i da budu priznate ali im majčice crkve ne daju (crnogorska i makedonska ali i ukrajinska crkva). To naravno nije sve, ako svratite do Wikipedie videćete koliko ima različitih hrišćanskih crkava... I sad, najlepše od svega je što svaka za sebe tvrdi da je baš ona ona prava i jedina ispravna. Ludilo, kažem ja. Trebalo bi po ovome snimiti latino seriju - uspeh zagarantovan.

Prošle nedelje je na NBC-u (i na internetu naravno) nastavljeno prikazivanje druge sezone američke humorističke serije "My Name Is Earl". Earl je centralni lik u seriji - on je američka Hill Billy propalica koja u životu nije učinila ništa vredno niti dobro. I, u momentu kada je na greb-greb lutriji osvojio 100.000$ doživljava da ga udari auto nakon čega mu vetar odnese dobitničku srećku. Nakon toga on shvata da mora da izmeni život kako ga karma ne bi ubila i pravi spisak svih loših stvari koje je uradio u životu sa namerom da ih ispravi - jednu po jednu. Serija je fantastično urađena, svaka epizoda je i bukvalno priča za sebe, nepredvidivost je konstanta baš kao i smeh koji je zagarantovan. Epizode su dugačke dvadesetak minuta što je savršeno za uglavljivanje u polusatni prazan prostor između dve aktivnosti mada ne pamtim da sam odgledao manje od tri epizode u nizu. Apsolutna preporuka ali unapred skidam odgovornost - zaraza je neizbežna.