Nakon Korčule devojka i ja smo, kao i prošle godine, skoknuli na 2-3 dana u Zagreb kod moje prijateljice i drugarice (u političkom smislu, jelte). Posle tog boravka koji nam je savršeno pomogao u ublaživanju šoka vraćanja u sivilo svakodnevice i povratka, prvo vlakom pa onda od Šida vozom, seli smo u taksi nevoljni da se sa prtljagom cimamo po gradskom prevozu. Taksista je bio dosta čavrljav i u jednom momentu me je upitao gde smo bili. Kada je čuo, onako dosta začuđeno ga je zanimalo "kako su nas Hrvati primili". Na moje "super i fantastično" usledilo je njegovo "ma daleko im lepa kuća, uvek su nas mrzeli, iskompleksirani, nikad nisu imali državu, yebali su nas u oba svetska rata..." i ostale stereotipne budalaštine. "Mi smo imali potpuno suprotno iskustvo" rekoh, i zamišljeno prekinuh dalju diskusiju budući da jedina stvar o kojoj bi tu realno moglo da se diskutuje je - ko tu u stvari koga mrzi?

Poslednji put u Dubrovniku sam bio pre nekih dvadesetak godina i, iako sam tada bio osnovac, nije mi se dojmio ovoliko veliki kao sada. Juče smo naime ugrabili priliku koju nam je pružila direktna autobuska linija sa Korčule i skoknuli do Dubrovnika. Malo smo se doduše našetali po gradu jer je autobuska stanica na potpuno drugom kraju od starog grada ali vredelo je. Klaustrofobiju uskih ulica u kojima je naravno vladala neviđena gužva i zastoj nakon nekih 45 minuta pešačenja zamenila je grandioznost velikih kula i zidina. Fantastično. Na samom ulazu pak stoji jedna tabla koja nikako nije na čast narodu i državi iz koje dolazim - mapa koja pokazuje gde su sve pale granate tokom srpsko-crnogorske opsade Dubrovnika 1991. godine. Gotovo da nema tačke koja je "pošteđena"... No stari grad i dalje izgleda predivno. Prepun turista svih boja i lokala svih namena prosto te tera na uživanje. Na kraju u samom centru smo naleteli i na (srpsku) pravoslavnu crkvu koja je trenutno u rekonstrukciji. Na žalost, ni ona nije bila pošteđena srpsko-crnogorskog ludila početkom devedesetih... Sve u svemu, vratili smo se umorni ali sa sećanjima koja neće izbledeti do kraja života budući da nismo ispuštali foto-aparat iz ruku.

Kada sad malo razmislim, jasno mi je zašto na Hvaru nismo videli pedalinu jer Hvar i bukvalno izlazi na otvoreno more (ako zanemarimo Paklene otoke). Grad Korčula međutim izlazi na moreuz između ostrva Korčule i poluostrva Pelješca tako da mogućnost da te bura otera na pučinu i bukvalno ne postoji. U okviru "all inclusive" ponude našeg hotela (pored besplatnog Ožujskog piva od 10 do 23h) ide i korišćenje pedaline tako da smo je ovih dana rabili taman toliko da nas ne rastrgnu razuzdani češki penzosi (a koji su priča za sebe i zaslužuju poseban blog). Neću pogrešiti ako kažem da je upravo pedalina dodala šlag na našoj korčulanskoj torti - osećaj kada se otisnete i krstarite bližim i daljim uvalama, kada prolazite između velelepnih jahti ukotvljenih u njima, kada se bacite u vodu stotinak metara od obale (i pritom zamalo ne prevrnete pedalinu) se stvarno ne može rečima opisati. Pedalina ruleZ!

Baš kao i prošle, i ove godine devojka i ja smo se odlučili na letovanje u septembru i opet na najlepšem primorju na Balkanu (i okolini) - na hrvatskim ostrvima. Nakon predivnog sunčanog grada Hvara ove godine izbor je pao na grad Korčulu koji se nalazi na istoimenom ostrvu tik uz poluostrvo Pelješac. Iako je tako blizu kopnu stići dovde bez auta nije nimalo jednostavno i najbezbolnija opcija je varijanta Beograd - Split busom, zatim Split - Vela Luka (koja se nalazi na suprotnom kraju ostrva) i na kraju opet bus do same Korčule. Juče smo bili malo umorni od puta pa nismo mnogo cunjali, ali smo to danas nadoknadili i primetili jednu interesantnu stvar, a to je da mačaka ima koliko volite, na sve strane, sve se opušteno šetaju i uglavnom se ne plaše ljudi. Sam grad i more su pre-div-ni, i to apsolutno (iako je još rano za poređenja usuđujem se reći da je lepši od grada Hvara) a iako je vreme malo namćorasto ipak se može lepo i nasunčati i okupati... U svakom slučaju izbor je pravi mada sumnjam da bismo pogrešili da smo izabrali i bilo koje drugo mesto na ovom fantastičnom hrvatskom primorju.

U samo nekoliko dana Koštuničine štetočine su napravile toliko sr@nja da jadni Tadićevci prosto ne mogu da stignu da se naizvinjavaju. Prvo su ludovali preteć' NATO paktu, pa su podržavali mitraljesca u štrajku glađu, pa su Crnu Goru nazivali "kvazidržavom", pa su zbog tog istog mitraljesca otkazali razgovor o obnovi pruge Beograd - Bar i izgradnji boljih puteva od Srbije do mora, pa su na kraju počeli da prete kako će u slučaju nezavisnosti Kosova blokirati trgovinske puteve i pokrenuti vojsku... A pride su se bezobrazno ispovraćali na svoj tzv. "6. princip" po kome jedna partija ne može da ima i predsednika i premijera odbijanjem da podrže Borisa za predsednika i spekulišući kako "imaju oni svoje kandidate koji bi mogli da pobede" (znam, znam, pre ću ja da osvojim zlatnu olimpijsku medalju u skoku u dalj u ženskoj konkurenciji ali hej, oni bi opet da ratuju sa NATO paktom!)... I sad, zamislimo količinu frustracija koja se nakuplja u jadnom Bokici i Demokratskoj mu stranci. Mukice ne smeju da reaguju žešće da ne naljute koalicione partnere, nego lepo šetaju okolo, izvinjavaju se i trude da makar malo saniraju štetu. Ne mogu ni da zamislim kako će izgledati kada jednog dana sva ta žuč pokulja napolje ali ću tad sa zadovoljstvom sesti ispred TV-a i uživati uz kokice...