Jeste da je nedelja ujutro, da nisam na praksi i da bih verovatno sad trebala da spavam nakon sinocnjeg ludovanja, ili ako ista drugo onda da se bavim svojom divnom i ljubljenom disertacijom...Medjutim sinoc (ili jutros, zavisi kako se gleda) kad sam dosla steglo mi se grlo od same pomisli da cu veoma skoro da odem odavde. Praksa mi se zavrsava 20. novembra i onda me ceka posao u Beogradu, nema vise Soluna, izlazenja do kasnih jutarnjih sati, mucenje sa sporazumevanjem i pijenja cuvenog frape-a.
U takvom naletu emocija, koji verovali ili ne jos uvek traje, ne preostaje nista drugo nego da se pise. Jer kukati drugarici ili drugu na ramenu kako hocu da ostanem jos a ne mogu i nije bas okrepljujuce a pricati im o lepotama njihovog grada- pa njima to bas i nije interesantno. A posto znam da ce vas zanimati, nema boljeg mesta nego blog-a da prenesem svoje utiske o Solunu :)
Ja nisam (bar ne jos uvek, ali praksa svasta napravi od coveka, pa ko zna ;)) osoba koja mnogo voli da opisuje izgled grada, arhitekturu, ekonomsku situaciju i te neke obicne odlike nekog grada, obozavam da opisujem svakodnevni zivot i na taj nacin da uhvatim duh grada...
E pa kao najbitniju stvar koju ce vam jedan Solunjanin navesti jeste: Frape. Sta vise, iz miloste ga zovu frapedaki. Naizgled veoma jednostavna kafa, ili ti ono sto se kod nas zove hladan nes, frape ima nesto sto ga cini posebnim. U kucnoj varijanti mi nikad nije uspeo, u Beogradu hladan nes nije isto, a opet nije turska kafa pa da vam treba neko umece. Da li je u pitanju mleko, ili kvalitet kafe, ili sama cinjenica da je Solun, ja zaista ne znam. Ali jedno je zasigurno, cim se pojavi sunce zna se sta se pije. Ujutro, pre podne, po podne, uvece, u svako doba dana i noci jedan frapedaki ce dobro doci ;)
Mozete da birati dali hocete gorak, malo sladak, srednje sladak i sladak, sa ili bez mlekom. Pa tako se ne desava da kao kod nas kad stavite secer u hladan nes da se ne rastvori, da je pena i dalje gorka i onda da pri kraju kafe hocete da dobijete secernu bolest koliko je slatko. Cak i topli nes kako ga naprave je nekako drugaciji- lepsi i to upravo zbog toga sto mute sve zajedno.
Ovde cete retko kad sresti osobu koja ga ne pije, i kad vas neko pozove na kafu onda je to stvarno kafa- nije sok od pomorandze, ice tea, coca-cola ili nesto drugo. Isto tako, posto je frapedaki dosta jak, ako narucite uz njega coca-colu gledaju vas kao da ste pali sa kruske, ili dosli sa Marsa!
I tako prvo sto naucite je:
Ena frapedaki parakalo!

Pre neki dan sam pisala o tome kako mi ide pomalo na nerve svi ti mailovi, chatovi, facebook-ovi i ostalo što oduzima vreme i koncentraciju.
Ali moram reci da sam ovih dana zahvalna što sve to postoji!
Sad verovatno većina vas zna da sam opet u Solunu. Za one koji ne znaju: u Solunu sam ;)) Uglavnom ovog puta došla sam u Solun ne radi studiranja već radi odradjivanja prakse. I to na prvi pogled veoma korisne prakse- jednomesečna praksa u banci!
Wowwww
E pa ćorak wowwww! Ništa ne radim!!! Da barem mogu da razvijam svoje veštine kuvanja kafe- čak ni to! Imaju mašinu za filter kafu, očas posla gotovo! Ne treba da idem da kupujem novine i burek jer ovde maltene nemaju kad da jedu, a kad su gladni pozovu delivery i eto ti! i ručak očas posla gotov!
Juče su mi dali nešto da isfotokopiram, i ja sva srećna, jurišš! Rekoh eto barem nešto (?!). Kad ono i fotokopir mašina sve sama radi! Samo treba da stavim papire i očas posla gotovo...
U prvih dva sata pročitam sve novinske članke na netu, pregledam sve mailove, odgovorim na iste, čak i proveravam redovno i facebook... Onda u naredna 2-3 sata radim na disertaciji, i onda mi ostaje par sati da više nemam šta da radim. Koncentracije nema a jedino sto se dešava jeste da se stolica na kojoj sedim jos vise uljubljuje i verovatno ce uskoro poprimite moj oblik ;)
I onda sam shvatila, zamislite samo da imam samo jedan mail koji treba da proveravam, i da nema nijednog chat-a, pa cak i da nema facebook-a, sta bih onda radila?!?!!? Da citam ne mogu, svi me gledaju, da mazem nokte ne mogu (nije ovo kao iz serije porodicno blago), ne mogu cak ni da pustim muziku, nista!
I stiže spas u zadnji čas! Mogu da pišem na blogu :))))

Tek sto sam sela a koncentracija vec odleprsala... Pa kako i ne bi kad sam pre toga morala da, kao sto skojevka kaze, proverim gmail, yahoo i eunet pa onda i facebook. I kao rezultat svega toga smuci mi se i nedovrsena disertacija, i kompjuter i muzika u njemu pa onda i sire, radni sto sa svim papirima na njemu, solja za kafu, primamljujuci krevet i agrh sve sto me asocira na cinjenicu da se rad nece napisati sam a da se rok za predaju opasno priblizava...
A da zlo bude vece, u Beogradu nikad lepse vreme, divota, milina, sunce sija, svi bi napolje da se setaju, ``bleje`` po kaficima, jos malo pa ce poceti i na izlete masovno da idu!!
A ja bih sad i sarme uvijala samo da nemoram da pisem na temu knowledge management (ni ne pomisljajte da se zapitate a sta je to, ovo je jedan od onih principa- sto manje znas to manje boli!!)...

U poslednje vreme, od silnih obaveza imam sve manje vremena za prijatelje. Medjutim imam utisak da ni to nije pravi problem. Ali da pocnem od pocetka...
U poslednjih godinu dana zivim u Solunu i kad se vratim u Beograd, to je skoro uvek na najvise deset dana. U tih deset dana pokusavam da smestim prijatelje, rodbinu (koje hvala bogu ima na pretek), roditelje, bracu, obaveze, lekare, i ostalo (iako deluje da nema sta ostalo, verujte mi i te kako ima...). Sto znaci da ako nemam vreme isplanirano do skoro savrsentstva nista necu uspeti da uradim i bice potpuno rasulo. I tako, moji prijatelji su prosto navikli da kad se vidimo da im kazem slusaj imam toliko i toliko vremena, da ponekad jurcaju samnom po gradu i onda sednemo na pola sata na kafu.
Priznajem, da sam ja u njihovoj gozi verovatno bih i ja poludela od toga nakon nekog vremena, mislim kakvo je pa to vidjanje?! Ali nekako svi pravimo kompromise, kako ja tako i oni. Nekako sam vremenom uspela da napravim pravi odabir ljudi sa kojima mi prija da provodim vreme, a uspela sam i da sebe nateram da sa ljudima sa kojima mi to bas i ne prija da resim po kratkom postupku: da prosto prestanem da se vidjam sa njima i da to svedem na komunikaciju mailom ili evenutualno jedna kratka kafa... Naravno, moguce da sam napravila neke greske i lose izbore.
I dosla sam do poente celog ovog posta. Nekako razmisljam sta mi je ciniti, i dal uopste treba nesto uciniti.
Moja, vec godinama, bliska i dobra prijateljica odjednom nema vremena za mene. I ja pocinjem da se pitam: kakvo je pa to prijateljstvo onda? Imale smo i ranije periode duze kad se nismo vidjale, prosto izgubimo kontakt par meseci ali se onda vidimo i sve bude po starom. Ali od poslednjeg puta kad sam dosla nesto se promenilo.
Nije da ocekujem da se ceo svet vrti oko mene kad dodjem u Beograd, ali ocekujem od ljudi koji su mi dragi (i za koje verujem da sam im ja draga) da odvoje barem nesto vremena da se vidimo. I iskrena da budem mislm da sam po tom pitanju skroz upravu. Shvatila sam da uvek ima vremena za ono sto se hoce (mozda ne odmah istog trenutka, ali ima), pa tako smatram da ako ja imam vremena za one osobe koje hoce da se vide tako i oni bi trebali da imaju ako hoce da vide mene.


OK, znate sta, necu ici dalje. Mislim jos uvek mi je jako stalo do ove prijateljice pa nisam jos spremna da out loud kazem ono sto je ocigledno.
Ovaj post ipak ostavljam za neki drugi put :))

Iako i nemam neku pricu da pricam, inspiraciju da pisem, dogadjaj da ispricam, imam veliku zelju da kucam...

Nekad mi je surfovanje po internetu bio potpuno nepoznat pojam, nije me interesovalo i kad su mi ostali objasnjavali koliko to moze da bude korisno ja sam zevala.
Nekada sam novogodisnje cestitke slala na vreme i na tuce.
Nekada sam sa svakog letovanja, zimovanja, putovanja slala razglednice, i to najmanje 20 komada.
Nekada sam slala mirisljava, vesela, ljubavna, prijateljska, tuzna, srecna i svakojaka pisma. Nekada sam zvala prijatelje sa govornice i iz poste.
Nekada sam pisala dnevnik. Nekada...

A sada ne pisem vise razglednice niti novogodisnje cestitke- saljem ih preko interneta.
Sada ne saljem vise mirisljava, vesela, ljubavna i ostala pisma, niti ih dobijam- sada saljem mailove.
Sada vise ne zovem prijatelje sa govornice, vec imam skype.
Sada vise ne trazim papiric sa naskrabanom adresom drugarice koju sam upoznala na moru- sada mi samo treba njeno prezime i imam je na facebook-u kao prijatelja.
sada vise ne pisem dnevnik- sada znam da slepo kucam na tasturi i to me mnogo vise smiruje od pisanja dnevnika.
I sada ce me mozda neko nazvati pateticnom, staromodnom, ili kako god, ali ja to zaista nisam. Divno je sto ne moram da stojim u posti i guram se sa ostalim da bih iz ko zna kojeg puta dobila dragu osobu sa drugog kraja sveta.

Divno je sto sada mogu da nadjem davno izgubljenu drugaricu iz detinjstva i da budem sa njom u kontaktu preko facebook-a jer je inace verovatno nikad ne bi nasla.
Divno je sto vise dobijanje novosti od drage osobe ne treba da cekam da na vrbi rodi grozdje. Sve je to divno ali opet...
Nedostaje mi onaj osecaj kad provirujem svaki cas kroz prozor u nadi da cu ugledati postara. Ili kad on zazvoni a ja se sjurim niz stepenice sve sa zajapurenim obrazima ocekujuci pismo.
Nedostaje mi onaj osecaj kad pisem pismo pa ga prepisujem hiljadu puta da bi lepo izgledalo, da bi lepse zvuaclo. Pa onda onaj osecaj kad najlepsim mogucim rukopisom ispisujem razglednice i cestitke za novu godinu na razno raznim jezicima. Pa cak i kad napokon dodjem na red u posti da udjem u govornicu ono sltako iscekivanje da cujem glas sa druge strane zice koji zvuci daleko daleko kao sto i jeste a ne da mi daje lazan osecaj da osoba sedi u sobi do mene.

Da, sve to nedostaje...pa ipak...upravo sad vise me ne smiruje pisanje dnevnika kao sto je nekad bilo, vec me smiruje sam zvuk lupkanja slova na tastaturi.

Ipak je sve to bilo nekada...