i tako dan za danom neumorno curi iz provalije medj\\\' oblacima......u svoju prtenu torbu skupljam parcice neba nekome odabrane....nikad ne podarene...sve se sa razlogom bezrazlozno odvija u glavi......lebdi sena i nakon svakog dana sve vise ispijam crvene magle.......slutim pomracenje............davno zapoceto a nikad da SE svrsi....navikao sam na dobre pocetke i lose krajeve......onih tananih misli od tvojeg srca ka procepu moje duse....nismo sudjeni.....i da ovo je jos jedna jbna pateticna nota....frazmaticni smisao nasih osecaja......komercijalno uprtih slepima za emocije.....i da ovo se ne da iscepati iz glave zato sve ovo pisem.....prosla je jos jedna kisna nedelja i opet si tu u kapima.....ako ti znaci bicu bara za svaku usamljenu kap.......kao onog 15-og secas se.......i opet sam slagao sebe da se po obrazima sliva kisa......a bila je tako slana i pekla usne......i doci ce opet.......kisna nedelja......gde smo se izgubili...u praskozorju sa saputanjima u kosi...dok su nam oci bezale u trenutku razlaza............progovori......dok tvoj pogled jos nije umro u mojim ocima......dok jos dises u ogledalu............mojih svitanja......jedina...izgubljena noci......da li su moje oci umrle...ILI ja slepilom gledam...ili jos uvek plamte istom ono zeljom za.........NAS.....VOLIM TE VECNO.......D

i evo me konacno.... ili me nema ako ste me zaboravili, procitali i bacili..... bas vas briga sto ja ima duhovni nemir jer otrovno sidro bas ovde bacih u dosadnom gradu, dosadnih ljudi, ni djavolu nije gust da se poigrava njihovim sitnim dusama.... a ja ma sta ja mlatim glavom, razgovaram sa pepeljarama,bledo gledam ljude? stopljene sa fasadom ulicnih zgrada, vise ne hodam vec sanjam, pa makar da sam lepo usnio!? no ni to, gledam jablanove, i ne sume, ili bar ja tu glupost ne cujem, pa o cemu je onda pisao famozni pesnik, sve me nervira..... i nek ide sve dodjavola a i jha sa svim tim.... PROBUDI ME SA ZGAZENIM SUNCEM MIHOLJSKOG LETRA, I PRETOCI MOJ SAN OLOVNOG SIDRA U ZABORAV........ baj baj maj onli lajf

deste vi bwe, sta ima nisam pisao cini mi se sto godina samo da vas pozdravim nasao sam internet centar u trebinju pa cu vam bolan pisat... predavanja su mi naporna od 9 do sedam- citav dan tj. a vi kako te, majke mi..........................

evo vam jedne moje davne pesme posvecene jednom 'piscu' drkadziji koji voli da ponizava a ne ume civilizovano, poput mene dir blogeri... sujeta je bolest viseg ranga, rimembr det!!! ............................................8*8 Nema doista goreg ubeđenja no misliti da si vladar sveta, a krunu svoju osramiti, u bezčašće poslati, za veka. Nema doista goreg ubeđenja no misliti da si viši no što jesi, jer pad kad’ se desi pa počneš ponizno da klečis ispred srama, hulje i podsmeha, moleći da ti oproste za bahatost silnu. Nema doista goreg ubeđenja no misliti da si jedini borac za čast i poštenje a da svi ostali te sputavaju u tome i da čitav svet oko tebe se okreće. A kad’ barjak polomiš i zanemi grlo dal’ ćes sili jačeg pokazati otpor, tako sam. Nema doista goreg ubeđenja no misliti da su ti svi neprijatelji ako te ne podržavaju u fantaziji da si ‘neko’, da si ‘nešto’, da putanja kojom hodaš samo je tvoja, a ne nečija ili svačija, da reči koje zboriš samo su tvoje i niko ih nikada nije izgovorio. Da egoizam koji poseduješ vodi te na sam vrh, onda sa tog vrha treba i sebe da baciš u zaborav k’o i sve te reči izlizane. Nema doista goreg ubeđenja no misliti da si vladar sveta, da si viši no što jesi, ti jedini borac za čast i poštenje, čitav svet se samo oko tebe okreće. Tebi su svi neprijatelji jer si ‘neko’ i ‘nešto’, u stvari dobro znaš da si Niko. Da putanja kojom hodaš klizava je vrlo, i to znaš... ... a da li znaš da taj ego koji poseduješ nije tvoj ponos već tvoj najveći kompleks!!!........................................ tako to maj dir blogersi ide kad se ja iznerviram, ne urlam i histerisem, vec pesmice pisem... he, hi, hi=)))zzop for ol of ju

dodirujem zakrzljalim dlanovima- nedodir, po ko zna koji put... preispitivanje... razmisljam o mutnilu i bistrini, kako je lako nesto ili nekoga izgubiti iz vida- kao kad tananom nozicom dete zgazi u bistru vodu. tim trenutcima ne nedostaju decakove noge, vec se poput majusnog kobca sa kandzama zarivenim u pastrmku, njise po dubini... mnoge stvari isceznu, mnoge dobre stvari isceznu, ostaju obrisi necega sto se nekada zvalo nesto... kada gradis nesto dugo i sa strpljenjem osecas da ce se srusiti svakog casa, kada gradis nesto malo i bezznacajno- tada je svejedno, kada ne gradis nista tada si ti srusen... uvek se dogodi ovo prvo- sto visa kula vise covek pada!!! kada se srusi u medjuvremenu dogadja se nesto malo i bezznacajno, ako ubrzo ne pocnes graditi nesto veliko, za sta je prvenstveno potrebno puno vremena i strpljenja, ako te ne boli isuvise onaj prvi pad- nastavi ali jedno neka ti bude jasno- sto visa kula vise covek pada, na kraju si sam stopljen za fasadama bulevara kojima hodas tragajuci za obrisima necega sto se nekada zvalo nesto- jer vise nista ne gradis vec si srusen do temelja... pozzz