Mogla bih da pisem o ljubavi I sta ona znaci svakom pojedincu,mogla bih pisati o ceznji I osecanjima,mogla bih toliko toga da napisem I jednostavno se oslobodim svega,mogla bih baciti reci niz vetar I da ih sasvim slucano neko cuje,mogla bih toliko toga… I hocu…pisacu I pricacu o ljubavi… Svako voli na drugaciji nacin,neko duhom…neko telom…neko srcem I dusom… Ja volim citavim bicem…I da…to mi nije bas toliko pametno,shvatila sam to u par navrata I zaklinjala se da je to poslednji put…da ne treba davati celog sebe …ali ja jesam…jer to sam ja I to ne mogu promeniti…Svakom se desi ljubav,nekom pre,nekom kasnije…I svako je dozivljava drugacije… Toliko prolivenih suza,toliko cemeri I jada…I verujem da to nije bila ljubav…ljubav ne povredjuje…Ljubav ce na moja vrata,nadam se,tek zakucati… Ljubav…ima ih toliko…Ljubav prema zivotinjama,prema deci,prema prijateljima,roditeljima… Kada sam vec pomenula prijatelje,ja mogu da kazem da ih imam,samo zato jer sam im potrebna na neki nacin…uvek tu da pomognem, saslusam,ponudim rame za plakanje,da ucinim…ali sve to samo u jednom pravcu… Svog prvog , pravog prijatelja nasla sam jos kao mala u svom psu…bio je to nemacki ovcar po imenu Regan…to je bio prijatelj koji je znao sve moje tajne,koji je znao da me razume pogledom,koji me je ispracao I posle skole cekao,koga sam volela bezizmerno…naravno uginuo je od starosti ali ne na oci vlasnika…kao da je znao kolko ce me to boleti…I nikad nisam ostala bez psa prijatelja,jedan ode,drugi dodje I svako je imao nesto svoje,neku svoju draz,nesto posebno cime te vezuje…svaki je poseban ali ne manje vazan… A ona cista,ne iskvarena ,najlepsa ljubav jeste ljubav prema deci,ali o njoj ne moze ni da se pise,toliko je jedinstvena,jaka bez granica… I pisacu o svemu…vremenom…

OVE NOCI Ove noci mogu napisati najtuznije stihove. Napisati na primer: "Noc je puna zvezda, trepere modre zvezde u daljini". Nocni vetar kruzi nebom i peva. Ove noci mogu napisati najtuznije stihove. Volio sam je, a katkad je i ona mene volela. U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju. Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom. Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo. Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci. Ove noci mogu napisati najtuznije stihove. Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio. Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju. I stih pada na dusu kao rosa na livadu. Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati. Noc je zvezdovita i ona nije uz mene. I to je sve.U daljini netko peva. U daljini. Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila. Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi. Moje srce je trazi, a ona nije uz mene. Ista noc odeva belinom ista stabla. Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti. Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim. Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav. Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju, moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila. Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje, i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem. Pablo Neruda

Ako me se setiti zelis, potrazi me u secanju, u vremenu proslom i nestalom. Setaj se po plocnicima mojih pesama u kojima sam iskrena i prava. Gubi se u oblacima mojih misli jer tu cemo se najpre sresti. Ako me se setiti ne mozes, ne pitaj carobno ogledalo o meni. Ono ne zna nista ili malo zna. Jer koliko ljubavi iznosim svetu, stotinu puta po stotinu puta vise, ja ljubav tu cuvam u sebi samoj, za vreme buduce koje tek stize. Ako si me se setio mozda i onda se pitaj jesam li prava. I muci me sumnjom i ljubomorom. Lazi me, varaj me, ostavljaj me. Ne dozvoli da me sreca opije. Svakoga dana iznova zeli sve, kao da dan pre nikada postojao nije.

Znam stojim na crti za koju ti mislis da je vreme... ali vreme, vreme mi je neprijatelj... krade moje sate, i zadaje ti posao... mozda bi veceras posla s tobom negde... gde si samo moj.... ali opet san ce me prevariti i mesto mene mesec ce te gledati... lezi ljubavi sad kraj mene... i pusti... pusti me samo da te gledam... da naslonim glavu na tvoje rame... kako si mi blizak... .... srcu i dusi.... i stezem te jace.... ali moje ruke nisu dovoljne da zagrle te... i moje usne nisu niceg zeljne osim da poljube te... da osetis ljubav preko njih... da ljube moja... i moja krv putuje prema tebi, i sva moja istina... u toj ljubavi stoji... i nikada nisam pozelela nekog tako jako zagrliti... kao sto tebe grlim... svakoga dana sve jace i jace... i niti jedno volim te nije mi dovoljno da izgovori moju ljubav... i nijedno ogledalo nece ocrtati moj lik kao kad stojim pred tobom... i nijedno slovo ovo napisano nece ti objasniti... koliko... koliko te volim...

Nas dvoje smo najcesce razgovarali cutanjem. Cutanjem sam ti zelela reci sve nedoreceno, jer recima nisam mogla iskazati buru osecanja koja je vitlala u meni, koja je svaku moju celiju dovodila do ludila, a zubor tisine u tvojoj sobi, prenosio je nase misli nevidljivim putanjama, jer smo bili jedno u duhu. Nas dvoje smo se cak i svadjali cutanjem! Cutanjem sam ti govorila da sam nesrecna, a ti si me nemo posmatrao i zubor tisine u tvojoj sobi prenosio je nase misli nevidljivim putanjama kad nismo bili jedno u duhu. Ali ZASTO sada cutis? Jos uvek osecam tvoje prisustvo u svojoj sobi u svakoj cestici vazduha koji udahnem. I zubor tisine izmedju nasih zidova prenosi moje misli tebi... nevidljivim putanjama... Koliko jos dugo treba da cutimo? Sad cutim i ja. Cekam, da li ce doci vreme kada cemo nas dvoje ponovo razgovarati.