Kreiram svet savrsenstva samo za nas, Gradim kulu od peska,podignutu na stubovima nade, Sa predvorjem od stakla,bojim se…krhko je…lako lomljivo. Videh jednom prosjaka sa slomljenim stapom,ispruzenom rukom-Udelite milostinju ubogom starcu…Videh pticu slomljenog krila,gladnog psa lutalicu… I videh propast svoju zbog …ranjivosti Slucajno sretoh andjela sa ljudskim likom,tako dragim…Pozeleh zelju….ispuni se.. Andjeo je vratio osmeh na …kameno lice

I eto…posmatram budjenje oko sebe,oseca se sloboda u vazduhu…sve se budi. Bila sam uverena da se medved u meni vise nece ugledati ni tracak svetlosti,ni delic neba. Nekako, posmatruci sve te promene ,svu tu leprsavost,suncem izmamljene osmehe,zbog vetra zamrsene kose …kao da sam bila na drugoj planeti…osecao se spokoj…neravnodusnost…je nestala… Bila sam razdragana,uvek nasmejana I raspolozena za zabavu,smeh…druzenje.Volela sam duge setnje kraj reke ,svoje parce lista I olovku koje ce upiti sve misli,na tom mestu uvek izviru,savrsene,jednostavne…moje misli…Ah,taj stari panj,nebrojeno puta mi je ponudio predah,mesto za odmor…dobri stari panj…Osecala sam se slobodno,ispunjeno,svoje… Secanja…valjda ih je podstakao onaj medved koji se budi…neznam…mozda… Veliki sanjar I romantik u meni su stvarali sliku zivota kakav zelim,prizeljkujem…ocekujem.. Tada nisam zelela da shvatim da je zivot I stvarnost izvan mojih zidina nesto sasvim,sasvim drugacije…Nisam zelela da napustim svoj svet…on je u meni…I u njemu me niko ne moze povrediti.. Ali,zivot je takav nekad se mora svako suociti sa njim,pre ili kasnije…I ja sam…Samo sto u sebi uvek nosim ono malo mog sveta u kom mogu da se sakrijem I povucem,gde ne dosezu lazi,gde ne postoji bol……. Medved je izasao ali I otisao bestraga,nikada se nije vratio,sa njim je otila I svetlost I delic neba I sve ono sto je on budjenjem izazivao…Vise nisam bezbrizna,prosetam ponekad kraj reke ,bez olovke I parceta papira…moj dobri stari panj je istrulio…kao I moja osecanja… Sve se nekako otislo bestraga,pa I ja sa svim tim…postala sam drugacija… Nije sve tako crno…ipak imam nekakav zivot I u sebi I dalje nosim deo mog sveta… Ali gajim nadu za bolje sutra …mozda osvane neka zora namenjena meni,mojoj sreci I novom pocetku…mozda…ko zna……. Nada poslednja umire…

Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boleti moja sreća. Priđi bliže... Osećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći... Srešćemo se opet na našem polju, pokriveni mesečevim velom i smejaćemo se sa suzama u očima. I tada ćeš me grliti... osetiti strah i želju, tugu i sreću, led i vatru. Opet ćeš osetiti da sam tvoja, samo tvoja, da tuđa nikada nisam ni bila. I trčaćemo kroz zelena polja našeg kraja, valjati se po vlažnoj travi, daviti u moru strasti... Opet će mo posmatrati zvezde i našu planinu i osećati u grudima isti onaj nemir. Grlićes me čvrsto, ljubiti kao da je prvi put. I pričaćemo o nama kao o nekim strancima kojima ni imena ne znamo. Pesak zaborava će prekriti svu tugu i neprospavane noći, ludilo i suze. Sa istim žarom govorićemo o našem proleću, mladalačkim snovima. Prećutaćemo one teške rieči i sa osmehom reći: „ Gotovo je!“ Nećemo se okretati za bolnom prošlošću, postojaće samo taj trenutak, NAŠ! I nećemo tražiti krivce, biće sve jedno. Znam, izdržaćemo. Naša je ljubav jača od svega. Nećemo je pustiti da odleti u beskrajno plavetnilo. To je naša ptica, samo naša! Našla je svoje gnezdo, i znam, osećam, biće tu kada se oluja stiša... Možda neću biti ista. Sa kojom borom više, rukama ispucalim od samoće, nogama premorenim od lutanja. Ali u duši ostat ću ono isto dete koje si voleo, onaj isti sanjar i romantičar, tvoja maza, lujka. Neću dozvoliti da me slome, ubiju. Borit ću se za nas, za sve ono što je sveto u nama. I znam, ni jedan udarac više ne može boleti, može me samo ojačati. Padala sam i pre, otresala prašinu sa sebe i opet ustajala, trčala dalje... Uvek sam imala svoj cilj, svoje snove... Vratiću se... i nastavićemo tamo gde smo se spotakli. I sve će biti isto, kao da se ništa i nije desilo.. Čekat ćeš me? Sa tim istim osmehom u očima? Sa ovim istim rečima na usnama? Čekaj me... Opet će proleće biti samo naše... To nam niko ne može oduzeti... P.S. Probudit ću se onda kada budem spremna da svoje snove ostvarim!!! "

Polako hodam stazama prošlosti a valovi morski brišu mi put, satkan od ovih obala dugih a ja u stvari i nemam kud. Sve dok koračam kroz sećanje svoje a vetar me nosi kud on zna i kosu moju ko gar crne boje, i sve mi je isto - samo nisam ja. I morska mi pena u susret žuri da u dlan moj stane i tu se zadrži, kroz misli moje sećanje juri i nestaje pena dok sunce prži. Kao ta pena što nestaje tiho, secanja, ljubav i leto se topi i ne smem reći jer ne zna niko šta me na peščanoj obali opi. I kao vila u belo što hodi i ja koračam obalama dugim, i kao brodić što beskrajnim brodi u susret ću sudbini poći putem drugim. Kad sve prodje ko vetrić letnji što miluje lice i mrsi kosu, znam secanje ostaće do beskrajnih šetnji po pesku što lepi se za nogu bosu. Svako zrno peska što osta na meni poželi možda i ono put, al' ne može da ide jer pripada steni od sudbine svoje i nema kud. U vazduhu ostaže vesela pesma i opojni zvuci u ludoj letnjoj noći što prepliće se sa suzama i smehom, al' svi na kraju na put ćemo poći.