Bili su poput Eve i Adama u raju. Samo sto ih nikakve jabuke nisu zanimale. Uzivali su jedno u drugom u boji glasa, pokretu tela, mirisu kose. I u toj slatkoj igri, koja je menjala tempo i vodila ih u cudne predele, koje do tada nisu videli. Vreme dok nisu bili zajedno, cinilo je njihovu ceznju i pozudu jos intezivnijom. Dokle?

Ni sada ne zna kako su otpočeli razgovor. Ali kada su ga otpočeli, on je dalje tekao poput snažnog izvora. Gledali su se dugim prodornim pogledima. Na trenutke mu se činilo, da i kad bi prestali sa pričom, da bi mogli da nastave da se sporazumevaju neizgovorenim mislima. I odjednom, a ipak tako logično strasni zagrljaj. Bio je to znak da njihov odnos nikad neće biti prijateljski. Biće mnogo više od toga. Nije bilo ni sekunda dileme, ni nesugurnosti, još manje srama. Snažno izražena želja poprimala je gotovo fizički oblik, ali ih nije razdajala, već naprotiv spajala. Kao da ništa oko njih nije postojalo, kao da su sasvim sami, zagrljeni u beskonačnosti svemira. Došao je nevoljan rastanak, do sledećeg viđenja i sledećeg zagrljaja. Dok se vraćao kući, činilo mu se da Beograd odavno nije bio tako lep, prepun lepih, nasmejanih ljudi. Svetla velegrada kao da su nagoveštavala neku proslavu. Ili su znala šta se upravo odigralo...