Zato što prave reči mogu da Vam oduzmu dah Pomislite "e, baš to sam mislio!" Zato što su optimizam i pozitivan životni stil neophodan uslov uspeha Zato što u okviru života živimo čitav niz podživota. Kako se menjaju pozornice i kako defiluju glumci, tako i mi igramo svoje životne role. Ponekad sigurno, samouvereno, nekad nevoljno, gazimo kroz mesta i godine odeveni u različite kostime. Često u prošlim likovima, koje smo odigrali, teško možemo da prepoznamo sebe, ni ne sluteći kakve ćemo sve uloge odigrati. U tome jeste čar igre, što je zavodljiva i nepredvidljiva, što Vas ponese i zaokupi. Nekad ćete igrati pred praznom dvoranom, a već sledeći put bi ćete nagrađeni gromoglasnim aplauzom. Zato što treba sanjati otvorenih očiju, nevino poput deteta. Zato što treba znati uzburkati dušu, rasplamsati strasti i zadovoljiti radoznalost. I konačno, zato što je ključ nadomak ruke!

Ugledao ju je čim je ušao u autobus. Da li zbog raskošnog osmeha ili zbog nesvakidašnjeg sjaja njenih očiju boje morskih dubina, nije mu bilo potpuno jasno. Pogledom mu je pokazala na prazno mesto pored sebe. Razgovor je tekao poput nabujale planinske reke. ”Ta majica ti se odlično slaže sa bojom očiju” pohvalila je njegovu majicu boje koja je te sezone bila vrlo popularna. ”Ne bi trebalo nikad da je skidaš!” ”U nekim trenucima ne bih oklevao da to učinim!” instiktivno je odgovorio i značajno je pogledao. Silazila je na sledećoj stanici. Srdačno su se pozdravili. Dok je ulazio u svoju ulicu i iz džepa vadio ključeve, iznenada je počelo nevreme. Ušavši u stan, zgradio je telefonsku slušalicu i okrenuo njen broj bez razmišljanja. ”Samo proveravam da nisi pokisla”, reče. ”Ne, nisam, baš si me uhvatio ni cipele nisam izula”, odgovori mu kroz smeh. Nego znaš šta, nešto me računar zeza, a ti se razumeš u to, zar ne? Da li bi mogao da svratiš?” Peter 2007 Korsinsky

Pozno nas leto gleda očima izdajnika. U sumrak počinju da duvaju prve košava. Svetla neona podsmevaju nam se saučesnički. Ispijaš vino brzo, u kratkim gutljajima, Zatvarajući oči, kao kad me ljubiš. Igraš širom otvorenih zenica, Sa osmehom deteta i pokretima žene. U kosi ti poslednji tragovi leta, sunca i soli. Zaustavljaš vreme telom. Dok nas ritam neše omiljene pesme polako okreće, Ličimo na junake jeftinih petoparačkih romana. A posle svega gotak ukus na usnama i lažna obećanja... Prolazi još jedno leto naše mladosti, Ostavlja nam nedosanjane snove,teške slatke uspomene. Zatvarajući nas u naše tamnice, u hladne,dosadne sobe, Koje mirišu na prosuto vino, znoj i čežnju. Sputava nas prokleta bludnica zima, Plašeći nas prvim mrazevima.

Vec duze vremena znam da je bolje druziti se sa zenama. Pouzdanije su, iskrenije, ne kazu, e pa ne mogu sad, smoren sam i mnogo su uzbudljivije (naravno!!!). Jos kada ih ima vise, divota, dar od Boga samog. Jedna je uspesna poslovna samosvesna zena, malo suvise oprezna, ali sa zanimljivom pricom i uvek spremna za neki izlet ili koncert. Druga je sklona ekstremnim sportovima, voli pivo (sto ovo cenim kod zena!!!!), snazna, ali i osecajna, spremna na duge setnje (zajedno ignorisemo gradski prevoz) i za sve avanture (koje uplase i pripadnike "jaceg" pola). Treca je zena mog druga, takodje avanturista, sklona putovanjima, a sa njom delim i strast ka pisanju putopisa. Cetvrta mi je koleginica sa posla, baj pas od ponedeljka do petka. Bas me pita sto je Bog stvorio zenu, a ja joj odgovaram radi muske naslade. Peta dolazi iz inostranstva neocekivano, ali dani dok je ovde su neprestana zurka. Nisam bas ravnodusan prema njoj, a ni jedini koji se tako oseca. Imamo neku tajnu vezu na koja daljina i vreme ne deluje. Umetnik je i simpaticni egzibicionista. I poslednja, ali prva u srcu, jos jedna umetnica i ljubitelj piva. Moja zenska strana. Kaze ono sto ja mislim. Umemo da cutima i gledam se. Inspirise me. Grlenim smehom smeje se mojim duhovitim ili cinicnim opazanjima. Zna da posalje sms kada mislim o njoj. Dodir njenog tela proizvodi pravu hemiju. Jednostavno ona je ta!

Preplanulo koleno pobeglo od lepršave letnje haljine u gradskom autobusu, koji je u avgustovsko predvečerje hitao ka jednom od beogradskih predgradja. Bretela koja stalno spada. Kosa u kojoj su more i sunčevi zraci ostavili svoje tragove. Pune sočne usne poput crnih trešanja i plave iskričave oči. U slušalicama tonovi francuske šansone, a u rukama neka od putopisnih knjiga. Lepa slika koja ulepšava jedan sparan i skoro običan letnji dan.