Sve je u redu, sve je gotovo,završeno , finitoooo !!! Ona je u redu i ja sam u redu !!! Sve je opet u redu !!! Ah, vreme je opet počelo da postoji, ljudi cirkulišu gradom, vetar pirka, duva...Dan i noć se opet smenjuju...Opet sam srećnaaaa !!! Više me ništa ne tišti...Oh, sve je opet tako LEPOOOOOO !!!! LEP VAM DAN , tj. POPODNE ŽELIM !!!

Za nas dve vreme je stalo...Ljudi, obaveze , ništa to više ne postoji...Nas dve u mojoj (nedovršenoj) sobi opet kao nekad sedimo i zezamo se...Samo nas dve...Plivamo kroz naš svet mašte koji smo ovoliko godina brižljivo gradile...Odmalena , pa sve sad do ovih mojih devojačko klinačkih godina...Krevet nenamešten, pokrivači na podu, mi na njima , a ispred nas gomila najkaloričnije moguće hrane...Ćućorimo i šapućemo kao nekad...Kao da se ništa nije promenilo i desilo...I dalje uživam u njenim izmišljenim avanturističkim pričama, sa glavnim ulogama nekih izmišljenih ljudi, koje smo do savršenosti izmislile još kad smo bile male...Roletna je spuštena...Ne želimo da nas zraci sunca vrate u stvarnost...Ovako je lakše...Gledamo stare foto albume...Evo nas gde preskačemo lastiš...Evo slike sa maskenbala koji smo same pravile...Ona je bila klovn, a ja ciganka...Xaxxaxa ...evo me kezim se, a ona mi boji zub crnim kreonom da izgleda kao da ga nemam...Njoj je svašta nešto padalo na pamet...evo mene za moj dvanaesti rođendan...Ona iza mene i drži mi magareće uši...sledeća fotka...moja glava pod silom njene ruke završila je u torti...exxexexeee...Čik đavo ! Sećanja naviru...Smejemo se glupostima koje smo radile...Još uvek nas peckaju sve batine koje smo dobile jedna zbog druge...Nikada neću zaboraviti onda kada sam ja imala upalu uveta...Ona je toliko plakala i drala se kako nije fer da mene boli, a nju ne, pa je uzela i sebi sipala vodu u uši...Jooooj !!! Kad je njena mama videla...strašno !!! Sećam se kada sam je pokrivala kada je htela da ostane kasnije nego što sme napolju sa društvom, pa sam ja glumila nju u njenom krevetu, pa je moja keva onda crkavala od brige...A kad su nas provalile...AUUUUUUuuuuuuu !!! Nedelju dana nisam mogla da sednem na zadnjicu...to je biloooo , žešće bogami...to su mi inače jedine batine koje pamtim da su me izistinski bolele...jer ja sam onaj lik, koji sve radi po pravilima i sada, da li je velika kukavica da ih prekrši ili jednostavno želi da radi onako kako mu se kaže, dok je ona bila , onaj drugi koji žudi za pustolovinama, za novim, da krši pravila...zato moji nikada nisu bili nešto posebno srećni što se družim sa njom...Ali porastosmo, ja ispadoh kakva ispadoh, a njena neobuzdana ličnost valjda će se smiriti za svoje dobro...Previše je bilo uspomena, milih i najlepših...Dosta sećanja , dosta svega...ali nema svrhe...Dižem roletnu ! Proburaziše me snopovi svetla koji kao kakva razularena banda ujuriše u moju sobu i napraviše džumbus...Oči joj zacakleše...Nema više bežanja, draga , nema ! Odjednom ona napipa novčič...Samo 1 dinar.Ona u njemu nije videla njegovu malu kupovnu vrednost.Nikada nije bila materijalista, uvek je tražila skrivena značenja, volela je da mašta ,da ispreda priče o sasvim običnim stvarima koje su činile svakodnevni život.Nesigurno ga podiže i otisnu u vazduh... Meni u ušima zazvoni, jako i piskavo...Preplavi me bujica različitih osećaja...Ona je uvek volela bacanje novčića. Obožavala je neizvesnost koja je i uznemiravala i zabavljala dok se mali srebrni kružić besomučno okretao u vrtlogu nemira njene duše...U trenutku svetlost se odbi o uglačanu površinu novčića...Ti bleštavi , isprepletani , svetlosni snopići ukradeni od sveta , vremena i prostora, ukradeni da bi za samo tu jednu sekundu ljudskog merenja vremena zauvek ostali da svetle u njenim krupnim očima... U njima ona vidi nadu, vidi razlog da i dalje nastavi da živi...da učini da joj bude bolje...Meni ova scena izmami osmeh ! Sve će biti u redu...i opet će sve biti kao nekad...Znam !!!

Dear people, ako preživim današnji dan o tome će se pričati...Ubila me promaja (da li sam spomenula da sam i PVC stolariju ugrađivala i to neke salamander profile, kažu oni dobre), jer se jelte i to juče postavljalo...Naudisala sam se onog laka i čega još hemijskog ne...Juče u kući, ludnicaaa !!! Ne znaš ni čije su čije noge...toliko pari ih je bilo, da se meni zamutilo sve...a zbog tog zamućenja , sam i prosula vrelu kafu po majstorima, živ me blam pojeo...Ispržila sam ljude, a oni još neki dobri, ma nema problema kažu, jooook, nema...kafa je uletela i u poludisperziju, pa vi vidite meraka...kukuuuuu !!!Ali , dobro da se ostavimo onoga juče, danas je danas, a preti da bude još gore nego što je bilo juče...Kod mene se uveliko radi, a ona ulazi , bez ikakvog nagoveštaja, bez najave, bez Dobar dan! dakle u daljem textu , moja najbolja drugarica...Ne, ona je nešto posebno...Vidite da biste razumeli priču od jutros, potrebno je malo detalja o njoj...Moja draga Miss N. je jedna jako lepa,mlada, pametna i zabavna persona...ali i ženska kreatura koja voli tuđe i moćne muškarce...U njenom zanosu nema mesta realnosti ni mom izdiranju , da nema nikakve perspektive da oni nekada budu njeni...Sve bitne praznike,momente , oni će provoditi sa svojim porodicama i svojim ženama(kakve god one bile)... Ona to jednostavno ne želi da ukapira...Svakom se daje (al' kako god Vam zvučalo, nije ona ni fufa ni kur*a), samo je jednostavno , pogubljena ...Izgubljena u nekom svom svetu, od koga ja šizim i prezirem, njene priče bez početka , ali sa obaveznim krajem...Mrzim sve aktere njenih priča, koji polako , ali sigurno, troše njenu mladost, troše nju samu...Ne mogu da podnesem njeno ubrljano lice, dok još onako vrela i neistuširana trči ka meni, ne bi li mi ispričala , jer ako nekom ne kaže, sve onda gubi na značaju...Ne mogu više da je gledam dok se leči kantarionom i čime još sve ne, jer je kidaju, a ona ništa ne čini da to spreči...Dakle, uvlači se ona jutros kod mene i najsilnije povlači za ruku, tako da je sigurno iskidala iz ramena, gura me u moju spavaću sobu (koja se takođe radi i sva je prekrivena čaršafima, novinama i najlonima) gura me da sednem na kofe od yupola (ili neke druge farbe, ako verujete , nem' pojma), počinjući igranku bez prestanka...davila je i išla izokola, dok mi nije puk'o film, pa sam se tako izdrala , da su i majstori prestali da rade...rekoh joj:"Ne zavlači me...Reci mi srž svega!!!" Ona samo gorko zajeca i poče da plače...Znate sad onaj osećaj kad biste zagrlili nekoga da pokažete da vam je stalo i da niste tako mislili, ali moje telo ostade ukopano ..."Dakle???" terala sam je..."Trudna sam " iskašlja ona jedva nekako...Uuuuu, what the fuc*! Shit ! What did you say??? jbt, jbt, jbt.......Odjednom mi noge popustiše i stropoštah se pored nje..."Šta si uradila ??? " vikala sam i plakala..."Ludačo ! Droljo! " Ma šta joj sve nisam rekla...Nemogućeeee !!! Koliko me boli, zato što nju boli...Kakva god da je , ja ću uvek biti tu za nju..i uvek ću je voleti i pomagati joj...ali , zaštooooo ??? Iako je 5 godina starija od mene,kao da sam ja 20 god. od nje...zašto to radi sebi ??? Kad me je pitala "Šta sad da radim ?" osetila sam se tako nemoćno..Mozak je ispario, sistem je blocked, ogromna error, virus se uvukao i proždire sve moje nervne ćelije...polako ali sigurno, počinje shut down...Šta da joj kažem ? Abortiraj, to dete nema budućnost, bez oca, sa šašavom majkom, koja ni o sebi ne može da brine...A opet da ubije jedno nevino stvorenje ?A ne želim ni da se ona povredi (a može li uopšte više )... Ljudi, pomozite mi !!!! Šta da joj kažem....Kako da joj pomognem ??? Stvarno NE ZNAM !!!! PROKLETO NE ZNAM !!!!

Ulazim u prljav, čađi ispunjen autobus(znate oni stari gradski, crveni, sa , ja to zovem „zglobom“ u sredini) koji moja osetljiva čula bezobrazno uznemirava, terajući me da žmirkam i skoro uopšte ne dišem, što će reći da sve osnovne životne funkcije svedem koliko toliko na minimum.Spuštam se na sedište do prozora...Mlitavo , nenormalno, mislim da sam više pala, nego sela...Skrasih se konačno...Čvrsto stežući torbicu u kojoj nema ničega do, prazne kutijice sa mentol bombonama, izgužvanih maramica, hemijske koja ne radi i novčanika, kose smešno svezane u neku vrstu punđe na potiljku , obučena u staru maslinastu trenerku, koja je , ne znam kako sam to zaboravila, imala neodstranjivu mrlju od babinog ajvara na grudima...A ja jaknu nemam...Bruka...U nekim starim Nike-patikama nisam odavala utisak mlade, sređene, kulturne beogradske gospođice...Izgledala sam kao otpadak sa deponije...Kud nestade ona riba za kojom se oči beče, vratovi smašuju ....xexexexe...nema je...otišla na odmor...zamenila je njena zla sestra bliznakinja koja bi da joj uništi reputaciju ....xaxaxaxaa...Najradije ne bih ni izašla iz kuće, no viša sila...Zaboravila sam da kupim glet masu...Ja , pamet...Danas nešto nisam in d muv...Primećuje se...Po mojim histeričnim pokretima, mlataranju rukama, previše gestikuliranja...Ne uspevam da napravim normalnu facu, sva se nešto bečim...plač majke božije...ali naravno nije to tako strašno...svako ima takva izdanja...samo što sam u toku svog putešestvija srela sve osobe koje ne volim, koje zaobilazim u širokom luku, a i oni mene ...Dakle ne smem ni da pomislim šta su te krave u stanju da ispričaju, da izmisle, mada nisu samo ni krave, ima i volova...puuuu...Ma šta me briga...Da se vratim na bus...Sedoh, kako sedoh i priljubih nos uz staklo na kome se lepo moglo pročitati : IVANA + MARKO, što samo potvrđuje činjenicu koliko dugo nisu prani...Ali i pored toga, dok mašina polako gega,(izgleda i nju smorilo vreme), posmatram Beograd, grad u kome sam rođena i čini mi se lepši i veći , slobodniji nego što je bio , drugačiji, ali i dalje grad nedovoljno emancipovanih ljudi... Svuda otpaci, papiri i kese koje kovitla vetar, ubijajući svu njegovu veličanstvenost...hah...strašno...Možda zbog neke praznine koju danas osećam i pišem ovo, ali pošto je neminovno proći tuda kad kod se vraćam kući uvek posmatram jedno te isto drvo koje kao da je predodređeno za pojedinca, samo, van te listopadno-četinarske, parkovske zajednice...Tu samo, tako, izloženo je nemilosrdnim udarima vetra, izloženo zaljubljenim parovima, koji tu prolaze, da bude svedok njihove večne i grandiozne ljubavi, a onda ga seku uzduž i popreko , pokušavajući da na neki način sačuvaju svoja imena , koja predstavljaju dokaz njihovog postojanja....Nanose mu bol iz čistog neznanja i ljudske gluposti, potrebe da se reinkarniraju , možda u nešto bolje, u sledećem životu, a i to rade zbog lažljivih vračara, koje čitaju sudbinu iz pasulja, ili položaja kamenčića u svojim maramama, pričajući im laži koje njihove uši rado slušaju, zavaravajući se, i tako nastavljaju da žive svoje živote u nekom bednom uverenju, bežeći od plamena realnosti... Sada vi meni recite o čemu sam ja počela da pišem ??? O Beogradu, potrebi da se sačuvamo od zaborava....Verujte mi da ne znam...Smorilo me sve , toliko , da sam se pogubila....Šta više da kažem...bojim se da ako nastavim izglupiraću se (a zar se nisam već dovoljno ?!), jer sam počela da pišem nepovezano, ne umem da sredim ovaj roj misli u svojoj glavi...A vi komentarišite šta vam se sviđa, koju temu odaberete sami...a i ne morate komentarisati ...Vama na volju....ali samo još jedna konstatacija....Došla mi je struja (opet)....Adioooo... P.S. slika nema apsolutno nikakve veze sa pričom, al bila mi „truba“ da ostavim prazno...pheh...ko bi mene razumeo....

Danas se proslavlja spomen na svetu mučenicu Marinu, u narodu poznatija kao Ognjena Marija...Kao i praznici svetiteljki koji za njom slede: Blage Marije (4. avgust,/22. jul) i Trnove Petke (8. avgust/26. jul), ni Ognjena Marija u crkvenom kalendaru nema "crveno slovo"...pa ipak ovo su jako poštovani praznici u našem narodu, posebno kod žena, tako da se ništa ne radi, neko spremanje, peglanje, kućni poslovi, a kamoli nešto veće... Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vere u Gospoda Isusa Hrista postradala je u vreme cara Dioklecijana. Deo moštiju svete Marine čuva se u svetogorskom manastiru Vatoped, kao i u manastiru posvećenom ovoj svetiteljki koji se nalazi iznad albanske strane Ohridskog jezera... Da budem iskrena, ja ovo ne bih ni znala , da mi majstori nisu javili da danas ne dolaze da rade... A na moje zgranuto: "Zašto?" , dobih ovaj odgovor...Tad se zapitah, kakva sam ja to vernica ? Krštena sam, moji slave slavu ...redimo red kako običaji nalažu, ali prokleta ja, nikada me to nije nešto posebno zanimalo...Onda se zapitah otkada nisam bila u crkvi...ne smem da kažem...strašno...Uvek se vadim na to, pa ti se ujutru uvek umiješ tri puta i kažeš "Triput Bog pomaže" i prekrstiš se...ali nije to TO...pokušavam da nađem opravdanje tipa, ti uvek ostaviš pare i učestvuješ u humanitarnim akcijama, ali opet nije to TO...Kako je moj deka imao običaj da kaže : "Ama svakom treba da zna gde su mu koreni, samo bi ti da lutaš , da ti se ni početka ni kraja ne zna..." Ehh...najcrnje je što ja ne osećam potrebu da se vežem za jedno mesto, da se vežem za ta verovanja i u tome tražim spas...i verujem ja u dušu, ali na nekako drugačiji način...nemam osećaj da pripadam negde...takva sam...samo bih išla dalje i dalje i gde god stigla svako mesto bi bilo moj dom...i kao mala nikada nisam žalila i plakala kada se odvojim od roditelja...mene je uvek zanimalo novo i to da se sama snalazim...al' odlutah od teme...VERA...kažem ja "Bože, pomozi !" , ali kako da mi pomogne kada ni sama ne verujem u izgovorene reči...to mi moji stalno prebacuju...pogotovu tata...a ja se i sama dovoljno stidim, jer to neko moje otpadničko i otuđeno ponašanje, ne mogu da kontrolišem...kako da promenim stvari, kako ????? Za svaki praznik , ja sam tu , učestvujem, jako sam revnosna, ali kad ti ljudi na licu vide, da to tebi ne znači mnogo...A ja ŽELIM da mi znači...tu moju želju niko ne primećuje...onda pomislim, zašto moraju da postoje podele: verske , nacionalne, po boji kože...A onda shvatam...Moraju...Moraju..kako bi se održao kakav-takav sklad i ravnoteža u ovom blesavom univerzumu...Ljudi moraju imati ubeđenja, uverenja, nešto uzvišeno i jako , moraju da se nadaju, moraju da imaju nešto savršeno i nepogrešivo kako bi se ugledali na to i bili bolji...Sve ja to znam i ugledam se...ali i dalje ne verujem onoliko jako , koliko bih želela !!! Kakav sam ja to stvor ??? Ni nomadi mi nisu ravni...Kada ću se ja smiriti ??? ne znam, jednostavno ne znam... Morala sam da pitam... Koliko je za Vas vera u Boga , uopšte vera bitna i jaka ???